Izvor: RTS, 08.Feb.2014, 15:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prva zvezda svetskog fudbala - Li Rouz
Dolazio je na utakmice u kočiji, kada je kasnio na meč iznajmio je voz i račun poslao na adresu kluba, proglašavan je za najpoželjnijeg neženju, na kraju je 1916. godine hrabro poginuo u bici na Somi. Ovo je priča o velškom golmanu Liju Ričmondu Rouzu, prvoj superzvezdi svetskog fudbala.
U vreme Ronalda, Mesija, Zlatana, Balotelija i mnogih drugih velikih igrača, ime Lija Ričmonda Rouza ne zvuči poznato. Ipak, za Rouza se kaže da je prva velika zvezda svetskog fudbala, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << preteča Dejvida Bekama po popularnosti, i Pitera Šmajhela po načinu branjenja. U svoje vreme gorostasni golman je punio novinske stupce, ne samo zbog igara na terenu, već i zbog burnog privatnog života i ekscentričnog ponašanja.
Li Ričmond Rouz je rođen krajem 19. veka u gradiću Holt u Velsu. Studirao je medicinu, pa iako nikada nije stekao zvanje doktora, često su ga nazivali doktor bakteriologije.
Rouz je jednu od prvih utakmica gledao u rodnom Velsu, kada je njegov brat, u školi koju je pohađao, na meču udario profesora, a kasnije i poznatog pisca Herberta Džordža Velsa (Rat svetova) i povredio mu bubreg.
Sa visinom od 185. centimetara i snažnom građom, Rouz je našao svoje mesto među stativama u Aberistvit taunu, klubu gde je 1895. godine kao 18-godišnjak počeo svoju karijeru. Nastupao je za mnoge ostrvske klubove, ali najdublji trag je ostavio u u Stouk sitiju.
Ono što je Rouza izdvajalo od mnogih fudbalera (golmana) u to vreme jeste stil igre (branjenja), ali i ponašanje van terena. Rouz je bio golman zbog koga je Fudbalska asocijacija morala da menja pravila.
Početkom 20. veka i dalje je važilo pravilo da golman može intervenisati na čitavoj svojoj polovini terena, pod uslovom da ne hvata loptu van šesnaesterca. Ipak, malo golmana se usuđivalo da napusti gol liniju jer su jedino tu bili zaštićeni sudijskim odlukama. Van gol linije golmani su bili laka meta za čvrste igrače koji su brutalno startovali nad njima. Ipak, svojom snažnom konstitucijom, Rouz je obožavao da istrčava daleko od gola i izlomi nekog od protivničkih fudbalera i izbije loptu u šesnaesterac protivnika.
Tako je na jednoj utakmici 1900. godine, gde je čuvao mrežu reprezentacije Velsa, Rouz „razvalio" fudbalera Irske Herija O'Rajlija i onesvestio ga. Po tadašnjim pravilima fudbalske igre to nije bio ni faul. Nakon utakmice Rouz je rekao: „Ako napadač mora biti presretnut i oboren, ne oklevajte da ga udarite svom snagom".
Zanimljivo je da je Rouz još u to vreme zastupao stav da golmani ne smeju biti vezani samo za gol liniju i da moraju više da učestvuju u igri, odnosno da brane širi prostor ispred gola. Njegova filozofija bila je preteča današnjih čuvara mreže koji suvereno komanduju svojim šesnaestercom.
Fudbalska asocijacija je zbog Rouza na kraju modifikovala pravila i dozvolila golmanima da intervinišu samo u kaznenom prostoru.
Na terenu Rouz je činio neverovatne stvari, od izuzetnih intervencija do prozivanja sa protivničkim navijačima i publikom. Dok je igrao za Stouk siti, gde je stekao najveću popularnost, na meču protiv Sanderlenda, Rouz nije ostao ravnodušan na prozivke protivničkih navijača nakon meča. Velški čuvar mreže je posle utakmice nokautirao navijača Sanderlenda koji ga je provocirao i zbog toga je suspendovan na 14 dana. Skoro čitav vek kasnije, sličnu stvar je uradio i Erik Kantona, samo za vreme meča.
Kasnije, kada je potpisao za Sanderlend, postao je ljubimac i njihovih navijača. O popularnosti Rouza u ono vreme govori i činjenica kada se nakon jedne sezone provedene u Evertonu, gde je takođe bio magnet za publiku, 1905. godine vratio u Stouk siti. Poseta gledalaca na mečevima Stouk sitija tada se povećala za 300 odsto.
Velški golman bio je specijalista za penale, pa je tako na utakmici protiv Mančester sitija provocirao igrača koji je izvodio najstrožu kaznu drhteći u kolenima i pretvarajući se da se plaši šuta. Kada je igrač šutnuo penal, Rouz je odbranio, navijači Sitija krenuli su da ga gađaju čime god su stigli, a on se okrenuo raširio ruke i dodatno ih izazivao.
I pored nekoliko „okršaja" sa navijačima, publika je ipak volela Rouza. Kao izuzetan atleta Rouz je znao da zabavlja publiku praveći atletske akrobacije na prečki u trenucima kada je težište igre bilo na drugom kraju terena.
Kontakt igra velškog golmana bila je samo jedan od razloga zašto Fudbalska asocijacija nije volela ovog igrača. U to vreme fudbal je bio mlad sport, još je tražio svoje mesto pod suncem, a Rouz je svojim startovima uništavao imidž pristojne igre, koju je Fudbalska asocijacija pokušala da plasira.
Rouzov biograf Spenser Vajns rekao je da je ovaj čuvar mreže bio omražen kod čelnika Fudbalske asocijacije.
„Oni (Fudbalska asocijacija FA) su ga mrzeli iz dna duše onoliko koliko su ga navijači obožavali. Rouz je insistirao da ostane amater, večito se šalio i zafrkavao na utakmicama u trenucima kada je FA pokušavao da od fudbala napravi imidž ozbiljnog sporta".
Druga stvar zbog koje Fudbalska asocijacija nije volela Rouza je njegov privatni život, koji je svakodnevno punio novinske stupce. Rouz je od početka fudbalske karijere nekoliko puta radio u bolnici i vraćao se fudbalu, sve do 1901. godine kada je potpisao za Stouk Siti. Imajući u vidu da je već bio zaposlen, u klub je mogao da dođe kao amater. To je značilo da je bilo strogo zabranjeno da prima platu za igranje fudbala. Ipak, Rouzu je bilo dozvoljeno da ima neograničen račun za troškove što je velški golman maksimalno koristio.
Odsedao je u najekskluzivnijim hotelima, oblačio se u najotmenijim salonima, nije izlazio iz kočije. Hotele u kojima je odsedao, opsedale su obožavateljke koje su bile spremne na sve samo da bi bile sa njim. Često bi jurile za kočijom koja je Rouza vodila na trening, bacajući šalove, marame, čak i donji veš.
Jedna od dama koje su pale na šarm Rouza je i poznata engleska pevačica tog vremena Meri Lojd. Veza fudbalera i pevačice privlačila je ogromnu pažnju medija zbog činjenice da je Lojdova bila udata, što je u to vreme bio skandal. Ovakvo ponašanje dodatno je razbesnelo Fudbalsku asocijaciju.
Još 1905. godine britanski „Dejli mejl" je proglasio Rouza za drugog najpoželjnijeg neženju, na veoma popularnoj godišnjoj listi, odmah iza legendarnog kriket igrača Džejka Hobsa.
Rouz je svojim ponašanjem možda potkopavao pokušaje Fudbalske asocijacije da fudbal brendira kao pristojan, gospodski sport, ali je više učinio za popularnost fudbala od od svih „dušebrižnika".
U to vreme i ljudi koji nisu voleli fudbal na utakmice su dolazili samo da vide Rouza. Velški golman je bio harizmatičan tako da je samo svojom samouverenom pojavom na terenu izazivao oduševljenje kod publike. Uz sve to on je bio i veliki šaljivdžija i znao je da se sa gol linije šali sa navijačima.
U vreme kada fudbal još uvek nije bio biznis, Rouz je bio mašina za pravljenje para. Na svaku uloženu funtu (za tekuće troškove), klubu za koji je igrao vraćalo se duplo.
Događaj koji možda najbolje odslikava o kakvom se ekscentričnoj ličnosti radilo dogodio se 1906. godine, kada je zakasnio da sa ekipom Stouka ode u Birmingem na meč protiv Aston vile. Rouz je tada iznajmio lokomotivu, veoma skupu uslugu britanskih železnica, i vožnju stavio na račun kluba. Račun je iznosio 31 funtu u vreme kada je nedeljna plata britanskog rudara iznosila jednu funtu i tri šilinga.
Kada je Fudbalska asocijacija od Rouza tražila kopije računa da proveri igrača koji kao amater nije smeo da prima platu (samo troškove), na prvom dokumentu je pisalo: „Upotreba WC-a, dva puta 2d (dva stara penija)".
Rouz je izazvao veliki incident kada 1910. godine dok je nastupao za Port Vejl. On je na meču protiv rezervnog tima Stouk sitija, svog bivšeg kluba, insistirao da brani u dresu Stouka. Iako je branio protiv bivšeg kluba Rouz je zaustavio svaki udarac, a svojim arogantnim ponašanjem iziritirao je masu od 7.000 ljudi na stadionu, koja je želela da rastrgne bivšeg heroja. Čak je i tadašnji predsednik kluba pokušao da smiri navijače, koji su ga gađali, pogodili u glavu i onesvestili. Rouz je kasnije rekao da je mislio da je u pitanju prijateljaki meč i da nije znao da je u pitanju tamičarska utakmica.
Godinu dana ranije, kada je putovao u Vels da nastupi za nacionalni tim na meču protiv Irske, na železničkoj stanici u Liverpulu Rouz se pojavio sa gipsom na ruci. Novinarima je rekao da je slomio dva prsta, ali da će ipak igrati na meču. Jedan Rouzovo saigrač je uspeo da kroz ključaonicu njegove sobe vidi da velški golman nije povređen i da normalno pokreće prste, ali u tom trenutku povreda kontroverznog čuvara mreže obišla je Ostrvo. Samouvereni Irci su bili šokirani kada su na početku utakmice videli da je sa Rouzovom rukom sve u redu. Na kraju Vels je meč dobio rezultatom 3:2, a Rouz je bio najbolji pojedinac na meču.
Posebna priča je Rouzovo sujerverje koju su kasnije demonstrirali mnogi drugi golmani. Velški golman, poznat čistunac koji vodi računa o higijeni, svaku utakmicu ispod golmanskog dresa nosio je srećnu majicu, koja nije nikada prana još iz vremena kada je počinjao karijeru.
Karijera Lija Rouza okončana je neposredno pred početak Prvog svetskog rata. Rouz je, kao i mnogi fudbaleri tog doba, otišao u rat. U bici na Somi 1916. godine iskoristio je svoje golmanske kvalitete, kada je granatama koje je precizno bacao zaustavio snažan juriš Nemaca. Za to delo Rouz je nagrađen ordenom za hrabrost. Dve nedelje nakon dobijanja odlikovanja, 7. oktobra 1916. godine Rouz je poginuo. Tačno mesto njegove pogibije ni danas nije sa sigurnošću utvrđeno.
Jedna sjajna fudbalska karijera i buran život okončan u vihoru rata stavili su Lija Rouza među besmrtne fudbalere zaslužne za današnju popularnost ovog sporta. Zahvaljujući Rouzu i igračima poput njega, fudbal je danas više od igre, a fudbaleri su više od običnih sportista, oni su danas zvezde.
