Izvor: Politika, 15.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Protiv daljinskog savetovanja
– ističe Goran Ristanović, bivši košarkaš, sada menadžer
Kriza naše košarke počinje, ironijom sudbine, posle Svetskog prvenstva 2002, gde smo peti put postali prvaci planete. Razloga ima više, pokušaću da po meni ukažem na one najvažnije.
• Upravo u Indijanapolisu FIBA donosi pravilo da igrači koji napune 18 godina mogu (ali i ne moraju), da potpišu prvi profesionalni ugovor sa matičnim klubom na četiri godine. To praktično znači da naši >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << klubovi mogu da izgube igrača već u 18. godini ili ako žele obeštećenje (a taj novac im život znači), već u
21. Rani odlazak u velikoj meri, određuje i njihov kasniji odnos prema reprezentaciji.
• Neravnopravan položaj naših klubova u evropskim takmičenjima, zbog činjenice da evropski igrači u tim takmičenjima igraju kao domaći.
• Loša finansijska situacija u zemlji, po prirodi stvari odražava se i u košarci. Neretka je situacija da je jedan vrhunski igrač iz bogatih evropskih klubova, plaćen kao ceo naš tim. Činjenica da, recimo, Zvezda i Partizan (da ne govorim o drugim klubovima) nemaju svoje sale za trening, gde bi 24 časa talentovana deca mogla da treniraju i napreduju, je neverovatna.
• Loš sistem takmičenja, gde svesno nacionalnu ligu stavljamo iza regionalne (Jadranske lige) i time ne razvijamo bazu iz koje treba da nam dolazi kvalitet. On nam neće doći iz Maribora, Celja, Širokog,
Zadra, Splita, već iz Čačka, Kraljeva, Niša, Leskovca, Valjeva, Subotice, Novog Sada. Da ne bude zabune, nisam protiv Jadranske lige, ali u ovoj formi i sa ovim značajem za naše klubove, apsolutno jesam.
• Želja pojedinih klubova da na brzinu postignu uspeh, bez prave dugoročne sportske vizije, ne oslanjajući se pre svega na talenat i veliki rad sa mladim igračima.
Rešenje:
• Obezbeđivanjem pravih uslova za rad, ne velikim, ali stabilnim i sigurnim finansiranjem i politikom afirmacije mladih igrača, pokušati iste zadržati bar do 24-te godine u našoj košarci.
• Pod hitno preko Zakona o sportu regulisati svojinske odnose u klubovima i preko njih način finansiranja klubova. Do tog konačnog rešenja u problem finansiranja mora da se uključi država dajući deo
materijalnih sredstava klubovima, pogotovu onim koji igraju evropska takmičenja.
• Promeniti sistem takmičenja i staviti na prvo mesto profesionalnu nacionalnu ligu od 10 klubova, koja će se igrati od početka sezone. Zadržati i regionalnu Jadransku, ali nju igrati u drugoj formi i drugom terminu, posle domaćeg šampionata. Napraviti i jednu ligu za igrače do 21 godine, koja bi se igrala kao predigra zvaničnim utakmicama u nacionalnoj ligi, isti timovi – 2 x 15 minuta, koja bi poslužila za još veću afirmaciju i napredak
mladih igrača.
• Voditi intenzivne pregovore sa ULEB-om oko prohodnosti i broja mesta za naše klubove u ULEB takmičenjima.
• Jasno razdvojiti Košarkaški savez Srbije i profesionalnu nacionalnu ligu, gde će KSS voditi računa o reprezentativnim selekcijama, a prepustiti klubovima takmičenje u ligi.
Sve ovo treba da učine bez svake sumnje kompetentni i sposobni ljudi. Njih već u KSS imamo, ali svakako ima prostora za ulazak novih. Nadam se da će kroz period formiranja novog KSS oni naći mesto, pod
uslovom da žele da rade i preuzmu odgovornost. Savetovanje iz daleka ne priznajem.
-------------------------------------------------------------------------
Prošla era samoupravljanja
– smatra Aleksandar Ostojić, dugogodišnji sportski novinar
Dobra vest je da se svet promenio u poslednjih pola veka, i da se menja i dalje. Loša vest je što to ovde malo ko shvata, ili prihvata.
Apsolutno je nemoguće ozbiljno razmišljati o košarci u 21. veku sa nacionalnim savezom na čijem čelu su ljudi birani od političkih partija, koji objedinjuje klubove koji su po važećem zakonu udruženja
građana i neprofitne organizacije. Samoupravljanje je propalo, Berlinski zid je pao, Bosmanov zakon je sve promenio – alo, ljudi, da li ste čuli za to?
• Košarkaški savez Srbije treba da vode ljudi iz košarke koji su se dokazali kao sposobni menadžeri. Takvih ima mnogo, i nije ih teško naći u ovako maloj zemlji.
• Košarkaški savez treba da vodi brigu o reprezentaciji, mlađim kategorijama i nižim novoima takmičenja, i tu se njegova organizaciona uloga završava.
• Klubovi moraju biti privatizovani, sa vlasnicima koji imaju svoje ime i prezime, i koji posluju po jasno određenim zakonima čije sprovođenje kontrolišu državna ministarstva i službe.
• U klubovima većinu kapitala mora činiti novac od sportskog sponzorstva koji je po zakonu oslobođen poreza. Samo tako velike kompanije imaju interes da ulažu u sport novac koji bi inače dale državi kroz porez.
• Klubovi Prve lige moraju biti organizovani u preduzeće koje će imati objedinjen marketing, u kome će svako plaćati za takmičenje i u kome će svako imati jasan materijalni interes da se takmiči. To preduzeće mora biti član Uleba. U našoj Prvoj ligi mogu se ravnopravno takmičiti i klubovi iz inostranstva (Crna Gora, BiH, Makedonija, Hrvatska, itd) koji prepoznaju svoj materijalni interes u takvom sistemu takmičenja.
• U cilju zaštite sopstvenih interesa, naročito posle odluke Fiba da mladi igrači sa napunjenih 18 godina mogu uz odgovarajuće obeštećenje da potpišu ugovor sa kim žele u Evropi, naši klubovi treba da imaju dobru koordinaciju sa državnim službama. Rezultat toga mora biti da mladi talentovani igrači iz inostranstva (Crna Gora, BiH, Hrvatska, Makedonija, Evropa i šire) uzimaju srpsko državljanstvo i kasnije igraju za našu reprerzentaciju. Državljanstvo i mogućnost igranja za nacionalnu reprezentaciju tre-
ba nuditi i afirmisanim igračima iz sveta, kao što to rade sve ostale zemlje (SAD - Olajdžuvon i Dankan, Rusija - Holden...)
• Sa domaćim košarkaškim zvezdama najviši državni funkcioneri treba da imaju otvorenu i stalnu komunikaciju. Na primer, predsednik Srbije ili premijer moraju neprestano objašnjavati tim igračima da bi njihovi ugovori bili bar za jednu nulu manji da ovde nisu živeli Nebojša Popović, Radomir Šaper, Aca Nikolić, Radivoj Korać, Dražen Dalipagić, Saša Đorđević i ostali velikani. Našim
zvezdama-milionerima državni funkcioneri kojima se veruje (ako još ima takvih) treba da ponude "nju dil": da ovde organizuju škole košarke i da igraju za nacionalnu reprezentaciju, a da zauzvrat dobiju podršku države prilikom investiranja novca u privredne sadržaje u Srbiji.
Ima toga još mnogo toga, ali i za ovo zahvalan sam redakcijama Politike i Sportskog žurnala. Košarkom sam se aktivno bavio od 1964. do 1974, a narednih 30 godina radim kao sportski novinar. Niko me dosad nije pitao kako se može unaprediti taj sport kod nas, kao što niko nije pitao ni mnoge druge ljude koji imaju mnogo više znanja od mene. Trudio sam se da ovu jedinstvenu priliku iskoristim maksimalno ekonomično.
[objavljeno: 15.10.2006.]
