Izvor: Politika, 21.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodor na Istok
Nedavna odluka najviših foruma Evropske fudbalske federacije da dodeli organizaciju prvenstva kontinenta 2012. godine Poljskoj i Ukrajini u našoj javnosti prošla je relativno nezapaženo. Uglavnom se sve svelo na osnovnu informaciju. Ali, nije tako bilo u zemljama koje su se kandidovale za ovo veliko fudbalsko takmičenje. U igri za dobijanje organizacije bili su Italija, samostalno, Hrvatska i Mađarska zajedno, i Poljska i Ukrajina, takođe u duetu. Izvršni komitet Uefe odlučio je da domaćini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << budu Poljska i Ukrajina. U bubnju su ostali Italijani, Hrvati i Mađari.
I dok se na pobedničkoj strani uveliko slavi, intenziviraju planovi o organizaciji, uveliko obnavljaju ili najavljuju novi stadioni, uz pravljenje računice koliko će im domaćinstvo doneti novca, kao i izražavanje neskrivenog zadovoljstva zbog najava iz Evrope da će pomoći sa nekoliko desetina milijardi evra, na drugoj strani počeo je lov na krivce za neuspeh.
Prednjače Hrvati, koji su, izgleda, imali najveće ambicije, podgrejane uveravanjima sa raznih strana da imaju i najveće šanse u kombinaciji sa Mađarima...
Epilog je poznat, a kao eho ovih dana u hrvatskoj javnosti podigao se pravi odijum protiv odgovornih za pravi debakl. Kažemo debakl, jer kandidatura ovih dveju zemalja nije dobila ni jedan jedini glas 12 članova Izvršnog komiteta Uefe. Poljska i Ukrajina dobile su osam, Italija četiri, a Hrvatska i Mađarska – 0!
Reakcije u zemljama gubitnicima veoma su slične. Italijani su besni, štampa, pa i članovi parlamenta grme na ministra sporta, u Hrvatskoj se javio čak i premijer Sanader da kaže da čelnici Nogometnog saveza moraju da snose odgovornost za neuspeh. Najavljivali su uspešnu kandidaturu, a nisu uspeli da pridobiju ni jednog jedinog člana Uefinog izvršnog tela.
Međutim, priča o sportskom nadmetanju ovde bi trebalo da se završi. Ambicije su jedno, a evropska realnost je nešto sasvim drugo. Sport je odavno postao sastavni deo politike, još od vremena Ričarda Niksona i ping-pong diplomatije...
Oni koji uvažavaju nove realnosti i bolje poznaju sport znaju da Italijani i nisu imali neke šanse: bili su već dva puta organizatori evropskih fudbalskih prvenstava (1968. i 1980. g.), a nose još svežu hipoteku afera sa lažiranjem rezultata utakmica i najvećih klubova, zbog čega se u nižem rangu takmičenja našao i jedan klub renomea Juventusa...
Hrvati su u svojoj nesputanoj ambiciji u stvari bili kamen o vratu Mađarima. Bez sumnje, bili bi uspešni organizatori, kao što je i nekadašnja Jugoslavija uspešno organizovala nebrojena takmičenja na svetskom nivou. Ali, zaboravili su da su im mnogo veću "promociju", ne samo kod Uefe, napravili navijači koji, gde god se pojave, prave incidente i to često sa neprimerenim političkim konotacijama. Oni su zaboravili da su hrvatski navijači na Kipru prošle godine svojim telima ispisivali kukaste krstove i pozdravljali nacističkim podizanjem ruke. I mnoge druge incidente sa sličnim fašističkim konotacijama. Uefa na njihovu žalost – nije.
U svemu tome, ipak, najveću ulogu odigrala je, čini se, jedna izjava novog predsednika Uefe Mišela Platinija, koja je prošla nezapaženo, a u kojoj je najavio "konkretne mere za razvoj i unapređenje fudbala u zemljama Istočne Evrope". Sada je jasno šta je to značilo...
A nelogičnost da je jedna zemlja (Poljska) članica EU, a druga (Ukrajina) nije, može se, takođe lako, objasniti. Evropa računa na Ukrajinu kao jednu od novih članica, a organizacija prvenstva u fudbalu samo je "mali poklon", što bismo rekli "gurka", na tom putu. Hrvati i Italijani o tome nisu razmišljali.
O tome ne razmišljamo previše ni mi. A s obzirom na to što je u našoj kvalifikacionoj grupi za naredni evropski šampionat u fudbalu 2008. godine i selekcija Poljske – možda bi trebalo...
Vladimir Dedić
[objavljeno: ]
