Izvor: Politika, 28.Dec.2012, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Privatni kapital je nužan
Perspektive srpskog sporta su, blago rečeno, zalutale u izmaglici, proizvedene sopstvenim zabludama i negativnim tendencijama u svetskom sportu. Strategijski posmatrano državne i sportske institucije nemaju utvrđeni koncept razvoja srpskog sporta. Utehe radi, osim retkih izuzetaka inercijskog karaktera (SAD, Britanija), nemaju ga ni drugi.
Preteći „poroci” u svetskom sportu su danas toliko snažni da se odista može dogoditi ono što se jednom i dogodilo u istoriji da sport nestane >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz civilizacijske agende i „miruje” gotovo dvanaest vekova. Kada je suština grčkog poimanja sporta i fizičkog vežbanja oličena u „agonu”(nadmetanje) ustupila mesto rimskoj interpretaciji sadržanoj u floskuli „ludi” (igre, zabava, cirkus), nestao je i sport onakav kakvog bi mi danas trebalo da ga poznajemo. Takvim ishodom narušen je balans između sretnog spoja socijalne i komercijalne misije sporta, u nesrazmernu korist ove druge misije. Na žalost, u tom nametnutom istorijskom zaboravu danas i sam savremeni svetski sport živi i funkcioniše, pa nije čudo što je i naš, srpski sport u tom istom lavirintu i beznađu. Srbija danas ima sopstveni izazov da uspostavi nove institucionalne okvire sportskih organizacija (tip vlasništva, forma organizovanja, način upravljanja) kao osnov rešavanja i drugih, isto tako važnih pitanja sportskog egzistencijalizma, pa i pomenutog suštastvenog pitanja filozofije sporta.
Praksa članica EU, nedvosmisleno ukazuje na široka i suptilnija rešenja, prilagođena za ogromnu većinu sportskih organizacija-klubova i asocijacija sporta, koji deluju u različitim uslovima i pod različitim stepenom sufinansiranja i samofinansiranja. U tom smislu podela institucionalnog okvira na komercijalni, javni i volonterski sektor je dosada najpribližniji odgovor na široke potrebe građana za sportskim vežbanjem. Druga podela unutar pomenute podele odnosi se na vlasništvo nad imovinom i samim sportskim organizacijama, koje može biti javno (javni sektor), privatno i javno (komercijalni sektor) i zajedničko i javno vlasništvo (volonterski sektor). Takođe, pravna regulativa omogućava delovanje sportskih organizacija u sistemima profitnog karaktera, čiji je cilj ostvarivanje profita kroz sportsku delatnost kao i neprofitnog karaktera, čiji cilj nije ostvarivanje profita, koji će se deliti kao dividenda akcionarima i vlasnicima, već ostvarivanje socijalnog cilja. Međutim, „profitno-neprofitni” princip organizovanja provejava kroz sva tri institucionalna okvira – komercijalni, javni i volonterski, što će reći da privatno vlasništvo nije uslov koji omogućava vrhunsko sportsko stvaralaštvo, odnosno da u komercijalnom sektoru deluju i organizacije neprofitnog sektora (Barselona, Real, Bajern i dr.). Treba napomenuti da se pojam neprofitnog sektora ne izjednačuje sa pojmom profitabilnosti.
Srbija ni izbliza nije razvila odgovarajući sistem institucionalnih okvira vezanih za sportske organizacije. Sport bez kapitala ne može ostvariti svoje ciljeve, zato osporavanje ulaska privatnog kapitala u formi vlasništva nad sportskim organizacijama nije cilj ovoga članka. Privatni kapital je sportu nužan, ali u različitimformama. Podjednako se to odnosi na komercijalna sponzorstva, poslovna partnerstva, donatorstva, kontribjutorstva ali i na kupovinu prava na upravljanje klubovima ili kroz transfer menadžmenta. Pojam transfera menadžmenta kod nas je malo poznat, naročito u sportu.
Svojevremeno je naša privreda bila opterećena zabludom, da samo i isključivo neselektivnom, jednolinijskom i globalnom privatizacijom može podići sopstvenu efikasnost i efektivnost. Očekivani rezultat nije ostvaren, a da za to sama ideja privatizacije nije bila određujući negativni faktor, već način na koji je ona provedena. Sport iz toga treba da izvuče odgovarajuću pouku. Perspektive srpskog sporta jednim značajnim delom jesu usmerene ka privatnom kapitalu, pa i prema privatizaciji, u manjoj meri, ali u toj ideji stoje različiti preteći faktori o kojima treba posebno voditi računa, i to:
1. Uspostavljanje sistema institucionalnih okvira ne bi trebalo posmatrati iz ugla moguće i eventualno efikasne privatizacije nekih fudbalskih i košarkaških klubova (Zvezda, Partizan…), jer to neće i ne može biti isključivi model za širinu sportskog pokreta Srbije. Potrebno je pronaći i druge set-modele uspostavljanja institucionalnog okvira a i same privatizacije, verovatno koristeći neka iskustva evropsko-američkog modela. Očigledno je da sve sportske organizacije ne mogu i ne smeju upasti u jedan „privatizacioni” koš.
2. Posebno treba voditi računa da nema valjane privatizacije u sportu bez prethodnog jačanja i definisanja tržišta kapitala, sponzora i donatora. Stanje ovih resursa kod nas je poražavajuće. Takođe, moraju se obezbediti mehanizmi da u privatizacionom procesu cilj ne bude isključiva kupovina resursa (imovina, građevinsko zemljište), već sam sportski klub.
3. Praksa u svetu govori da je većina sportskih organizacija u privatnom vlasništvu već uveliko u „dužničkom ropstvu”. U Britaniji i SAD postoji sistem po kome privatni kapital ubira plodove ne samo od zakonski ograničene raspodele profita, već od podizanja vrednosti kluba, što ih usmerava na balans između komercijalne i socijalne misije sporta, radi očuvanja klubova. U protivnom tržišni zakoni kojima je podvrgnut privatni kapital podrazumeva i institut stečaja, što ljubitelji sporta ne bi dočekali sa oduševljenjem. Oni su specifična vrsta stejkholdera, koja klubove posmatra podjednako kao „svoje”.
4. Zanemarivanje interesa širokog spektra stejkholdera u srpskom sportu može dovesti do nove njegove katastrofe. Balansiranje interesa nacionalnog, komercijalnog, privatnog, individualnog, javnog i volonterskog karaktera trebalo bi da se podrazumeva.
5. S obzirom da je sport po evropskim standardima (EU) nevladin sektor, osim u slučaju poreskih obaveza, to je stoga potrebno da odlučujuću reč u stvaranju institucionalnih okvira, pa i privatizacije, imaju predstavnici sporta, uz dužnu pomoć države i njenih institucija.
Suština ovakvog pristupa sadržana je u očuvanju balansa između komercijalne i socijalne misije sporta, kao održivog rešenja. Nema sportskog biznisa bez prethodne podrazumevajuće optimalne frekfentnosti sportskih rezultata. I, obrnuto. U protivnom, tvrdi DŽrerald Skuli, teoretičar sportskog biznisa, svako narušavanje tog balansa vodi sport na novu stranputicu. Piter Draker, klasik menadžmenta, govori da je prva lekcija koju profitne organizacije treba da nauče od neprofitnih – poštovanje socijalne misije.
* Autor je profesor menadžmenta, organizacije i marketinga na Fakultetu za projektni menadžment
Milan Tomić
objavljeno: 28.12.2012
