Izvor: Politika, 08.Maj.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preko minskih polja do fudbalske reprezentacije Sudana
Zoran Đorđević, junak Bi-Bi-Sijevog filma „Trener Zoran i afrički tigrovi”, govori kako je u vreme građanskog rata u Sudanu sastavljao selekciju te zemlje, spajajući hrišćane i muslimane
„Dvadeset četiri časa dnevno, punih 18 meseci, Bi-Bi-Si je bio uz mene, pa čak i tamo gde vam niko ne garantuje da ćete sačuvati živu glavu na ramenima”, kaže fudbalski trener Zoran Đorđević, junak dokumentarnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << filma u produkciji Bi-Bi-Sija „Trener Zoran i afrički tigrovi” koji se prikazuje večeras (19.00) na otvaranju „Beldoksa” u Sava centru. Biti trener u zemlji koja je u građanskom ratu izgubila više od dva i po miliona ljudi, i to u vreme kad se ginulo na sve strane, bez sumnje je veći izazov nego odvesti Real do finala Lige šampiona.
Od 1981. godine, kada je iz rodnog Pirota otišao za Dubai, radio je u 14 zemalja, uglavnom u Aziji i Africi, i vodio pet reprezentacija, ali ništa ne može da se poredi sa onim što je iskusio u Sudanu i Južnom Sudanu. Gledano sportski, titula prvaka Južne Azije sa reprezentacijom Bangladeša 2010. godine (13:0 gol-razlika), zaslužuje posebnu pažnju, međutim, životna drama kroz koju je prolazio za vreme rata u Sudanu nešto je što nijedan drugi trener nije doživeo. Uostalom, zato se i Bi-Bi-Si zainteresovao za njega, kao i mnogi britanski mediji koji su mu posvetili veliki prostor kada je dospelo u javnost da reditelj Sem Bensted snima takav film.
Predsednikov spisak
– Pre dve godine postao sam selektor Južnog Sudana, a otišao sam tamo zahvaljujući dvojici reprezentativaca Sudana koje sam trenirao 2000. godine, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2002, dok je to bila jedna država – kaže za „Politiku” Zoran Đorđević. – Predsednik Sudana je i tada bio Omar Al-Bašir koji je pokušao da sastavlja reprezentaciju umesto mene, što mu ja, naravno, nisam dozvolio. Kažem – naravno, jer svi koji me znaju, znaju i to da su igrači za mene svetinja. Problem je bio što sam na spisak stavio dvojicu hrišćana a on je bio za to da igraju samo igrači iz severnog dela, tačnije muslimani. Mene vera ne zanima, ja sam insistirao na toj dvojici samo zato što su bili ubedljivo najbolji fudbaleri u celom Sudanu.
Stavio je život na kocku onog trenutka kad je odbio da sa spiska izbriše centarfora Džemsa Džozefa Moga i organizatora igre Ričarda Džastina. Predsednik Bašir mu je lično saopštio da insistiranje na tome nije bezbedno.
– Kad sam izabrao 23 fudbalera, a bilo je 120 kandidata, svih pet mojih pomoćnika se složilo sa mnom. A onda su me nekoliko dana kasnije pozvali na hitan sastanak u Fudbalski savez Sudana u Kartumu. Vidim, svi se snuždili, kao da idemo u rat. U stvari, idemo kod predsednika. Čim smo došli kod Bašira vidim na stolu moj spisak i na njemu precrtanu dvojicu igrača. Predsednik mi se obratio, otprilike ovim rečima: „Mi brinemo za vas, a ovde je opasno. Plašimo se za vašu bezbednost, želimo da vas zaštitimo, ali ako ova dvojica igrača igraju ne možemo da garantujemo bezbednost. Zato ih zaboravite.” A ja sam njima kazao: „Gospodo, lepo je što brinete za mene, ali nema šanse da ih izbrišem”. Kakav bih bio trener da izneverim igrače, kako bih mogao da im pogledam u oči.
Uprkos tome, reprezentacija Sudana je zaigrala u Đorđevićevom sastavu i u prvom krugu kvalifikacija za Mundijal 2002. izbacila Mozambik (1:0, 2:1) i prvi put ušla u drugi krug. Tamo su već čekale afričke sile, poput Nigerije i Liberije sa Žoržom Veom. Đorđević je tvrdio Sudancima da postoje šanse da se ekipa kvalifikuje, ali ga je u tome, ipak, sprečila politika. Ali, ne u Sudanu…
– Tražio sam da mi se obezbede dobre pripreme, hteo sam da to bude Srbija, Stara planina, jer znam kakvi su uslovi u mom kraju. I Savez mi je to omogućio. „Tigar” i „Prvi maj” bili su sponzori, a za uzvrat su tražili da im se u Kartumu obezbede lokacije za predstavništvo za celu Afriku. Međutim, kad je trebalo da krenemo iz Srbije, da nastavimo pripreme, kod nas su se desile demokratske promene, bio je 5. oktobar 2000. godine. Nismo mogli do beogradskog aerodroma, pa smo krenuli za Sofiju. Posle smo se brzo i rastali…
Drugi predsednik, isti pritisak
Dvanaest godina kasnije Južni Sudan je postao nezavisna država, a Džems Moga i Ričard Džastin su se setili trenera koji je odbio da ih precrta. Tako je fudbalski savez te zemlje pozvao Zorana Đorđevića.
– Pošto u Južnom Sudanu postoje mnoga plemena, gde svako gleda svoje interese i ne mari za druge, rekli su da sam ja idealan trener jer ću sastavljati tim ni po babu ni po stričevima. Stigao sam u Džubu, glavni grad, 10. juna 2012, deset dana pošto je Svetska fudbalska federacija primila taj savez u svoje članstvo. Bilo je 350 kandidata iz celog sveta, a izabrali su mene. I opet je usledio susret s predsednikom zemlje, a to je Salva Kir. Smestili su me u najbolji hotel koji imaju, ali opet ista stvar, mada je predsednik drugi. I ovaj je želeo da sastavlja reprezentaciju, hteo je da ugura u nju što je moguće više igrača iz plemena iz kojeg je on. Zbog toga što nisam prihvatio njegov spisak, zapretio mi je ukidanjem šofera i obezbeđenja. Posle nam je zaključao stadion da bi me tako kaznio.
Kaže da je Bi-Bi-Siju bilo najzanimljivije to što je imao petlju da u potrazi za igračima svih plemena i vera odlazi tamo gde beli ljudi u najmanju ruku nisu dobrodošli.
– Meni je odgovaralo da Bi-Bi-Si bude non-stop uz mene. Bili su na svim sastancima, pa i kad sam se sretao sa predsednikom države. Pratili su me 24 sata, 18 meseci. Kad dođemo do minskih polja potpisuješ da ideš na svoju odgovornost. Uzimali smo motore, jer je manje opasno. Oduševio me je reditelj Sem Benstid koji je zajedno sa mnom stavljao glavu u torbu. Tamo se umire kao od šale od nepoznatih bolesti.
Đorđević je završio svoju fudbalsku misiju u Južnom Sudanu. Za kraj ove priče kaže da je ponosan što je Srbiju predstavljao u toliko zemalja i da će uvek u srcu nositi svog mentora Ljubišu Broćića, kao i Vujadina Boškova kome se divio i koga je poznavao.
– Uvek sam se držao ključnih trenerskih načela i niko mi nikad nije sastavljao timove. I sigurno sam pre mnogih drugih koji su bili selektori Srbije zaslužio tu šansu, pogotovo kad vidimo kako su radili.
-----------------------------------------------------------------------------------------
Afrički tigrovi kršteni u Pirotu
Na pitanje zašto je selekciji Južnog Sudana nadimak „afrički tigrovi”, Zoran Đorđević odgovara:
– Da bi mi ukazali čast dali su mi da budem kum reprezentaciji. Pošto sam ja iz Pirota, a u mom gradu postoji fabrika „Tigar”, najbolja na svetu za gume, obuću, odeće i druge stvari od gume, odlučio sam da to budu tigrovi. „Tigar” je uvek za mene bila sinonim za uspeh.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 08.05.2014.
.jpg)
