Izvor: Politika, 20.Jun.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pouke jednog fijaska
Ima hiljadu ideja da naš šah izađe iz letargije, ako se ni jedna ne pokuša, onda ljudi u savezima sede samo zbog vlasti – kaže smenjeni selektor Branko Damljanović
Smenom velemajstora Branka Damljanovića sa mesta selektora, posle godine uspešnog rada, iz naše šahovske organizacije udaljen je još jedan istaknuti šahista. Sada, kada je i ta epizoda gotova bez obrazloženja nadležnih u ŠSS, zamolili smo Damljanovića da se osvrne na situaciju u našem šahu i reprezentaciji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čiji je najaktivniji učesnik bio duže od dve decenije:
– Ne želim uopšte da komentarišem odluke Izvršnog odbora, formiranje Stručnog odbora i izbor selektora. Smatram da mi je dužnost da iznesem svoje viđenje strategije razvoja našeg šaha, ili je bolje reći „održivog razvoja”. Sadašnja generacija reprezentativaca u proseku je stara 30 godina. Ne mogu još dugo da napreduju, a među šahistima između 15 i 25 godina na prste jedne ruke mogu da se nabroje oni koji poseduju potencijal za budućnost, što je poražavajuće. Imali smo Borkija Predojevića koji je prešao u BiH i Jovanu Vojinović koja igra za Crnu Goru. Sada je Anđelija Stojanović prepuštena samoj sebi.
– Broj takmičenja kod nas je već godinama ispod kritičnog minimuma i za decu i za mlade, a kroz igru se ipak najviše napreduje. Postoji par privatnih šahovskih škola, ali to je jako malo, posebno sada kada je šah ušao u osnovne škole, a odatle nema gde. Kod nas uopšte ne postoje više škole, za igrače sa rejtingom iznad 2.300. Stručni rad je rak-rana našeg šaha, još od najboljih vremena. Postojali su samo pojedinačni pokušaji, na primer, Draška Velimirovića i Bore Ivkova.
– U tom kontekstu, mislio sam da šahovska organizacija može da bude operativnija i efikasnija, iznad postojeće letargije, ali moj blagi pokušaj u tom smeru, završen je fijaskom. Moja ideja je bila da se kreira status reprezentacije i podigne motivacija igrača. Zato sam se angažovao oko organizacije državnog prvenstva i pojedinačnog Evropskog prvenstva, koje je jedini puta za ulazak u ciklus prvenstva sveta.
O kakvom angažovanju oko državnog prvenstva je reč?
– I pre no što sam postao selektor govorio sam da je neophodna promena sistema državnog prvenstva, da bi se okupio kvalitet. Ovogodišnji šampionati su održani igrom slučaja, jer su se srećno pojavili Kragujevac i Pančevo sa neumornim Miladinom Mitrovićem. Možda i iduće godine bude takve sreće, ali to ne donosi rezultate, zato su nam šampionati slabi. Nema nikakvog pokušaja da se pojača sastav, na primer prostom odlukom da igraju osmorica najboljih po rejtingu i četvorica sa kvalifikacija.
– U šahu postoji nekoliko tačaka domaćeg i međunarodnog takmičarskog programa koje su vrlo egzaktne. Treba prvo otvoriti javnu raspravu o sistemu i uslovima takmičenja, a zatim odrediti jednog operativca da tu formulu sprovodi u delo, bez improvizacija.
Zašto velemajstori nisu uspeli da se izbore za svoje stavove?
– Šahisti su izraziti individualci i teško se udružuju. Različite su snage i interesovanja, a nedostatak vrhunskih rezultata im umanjuje kredibilitet. Bilo je doba kada su šahisti bili nacionalni heroji, kao danas Lane Jovanović. To tišti celu organizaciju, ali niko ne želi da se upušta u mukotrpne projekte, kao što je stvaranje kadetskog ili omladinskog prvaka, ili petogodišnji plan da reprezentacije stigne do borbe za medalju. Barem par vodećih ljudi u ŠSS morali bi da budu spremni da se bore za takve ciljeve. Sada imamo i respektabilan broj akademski obrazovanih šahista koji su spremni i dorasli za to. Postoji hiljadu ideja, ali ako se ne pokuša ni jedna, onda ljudi u savezima sede samo zbog vlasti.
Ni prvoligaši nisu zadovoljni?
– Šahovsku organizaciju čine tri grupacije različitih interesa: savezi, klubovi i igrači. Savezi eksploatišu klubove kroz takse i dužinu takmičenja, a klubovi se trude da prođu što jeftinije. Ako se sve tri grupe ne angažuju zajedno, neće se ništa uraditi. Svojevremeno sam predlagao plej-of, sa dve grupe od po šest klubova, da bi takmičenje trajalo desetak dana. Ideja je pogrešno primenjena, bez podele na grupe, pa je takmičenje od 17 dana postalo još skuplje i tako se odustalo od plej-ofa! Sada se, na primer, ponavlja konkurs za domaćina Prve lige, koja je na programu za dva meseca.
Kako rešiti problem priprema, koji ste prošle godine preuzeli na sebe?
– To je sada u drugom planu. Moj vanredni pokušaj nije bio rezultat planskog rada. Rusi, na primer, imaju fond iz kojeg reprezentativci mogu da plate pomoć nekog trenera. Tako je Morozevič mogao da pozove Ivaniševića da mu pomogne u pripremama. Kod žena je drugačije. Njima je neophodan trener i za pripreme i za samo takmičenje.
Prošle godine ste načinili zaokret u karijeri, od aktivnog igrača ka selektoru i, uslovno rečeno, funkcioneru. Šta sada?
– Ne znam, moram prvo da se odmorim. Mnogo me je psihički iscrplo sve ovo. Odustao sam i od redovne julske turneje po Španiji. Verovatno ću u julu igrati u Paraćinu, bliže je i jeftinije – zaključio je Branko Damljanović.
------------------------------------
Perjanica u najtežem periodu
Velemajstor Branko Damljanović bio je naš najistaknutiji reprezentativac od 1989. do 2007, igrajući na prvoj ili drugoj tabli. Osvojio je srebrnu medalju u timu SFRJ, u Lucernu 1989, kao i bronzanu medalju za pojedinačni rezultat. Bio je rezerva za mečeve kandidata za izazivača svetskog prvaka, posle onog čuvenog remija sa Ljubojevićem, koji je i jednog i drugog izbacio iz daljih borbi, a najbolji plasman na svetskoj listi bilo mu je 37. mesto, što niko posle njega nije nadmašio. Debitujući kao selektor i trener reprezentacije Srbije prošle godine, vodio je tim do desetog mesta na Evropskom prvenstvu, što je najbolji plasman od raspada SFRJ.
Marjan Kovačević
objavljeno: 21/06/2010
