Izvor: Politika, 30.Okt.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potvrda stereotipa o Balkanu kao evropskom Drugom
Utakmica sa Albanijom je prošla, a Srbija i srpski fudbal ostaju sa svojim hroničnim patologijama i huliganima koji ne samo da su nedodirljivi i u sprezi sa strukturama moći, već imaju potrebu da to nesmetano demonstriraju
Ovaj put, nema dileme da se radilo o otvorenoj provokaciji sa albanske strane. Tu su i dva presedana, jedan je sam način na koji je taj eksces izveden, dok je drugi službena reakcija zvaničnika Albanije, kako fudbalskih tako i političkih. Nijedna kritička >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reč ili osvrt prema samom činu provokacije, i to sve dok se igrači Albanije dočekuju kao heroji. Bez obzira na sve napore ka pacifikaciji kosovskog pitanja, dnevnu politiku, pa čak i istoriju, zastava „Velike Albanije” uvek zadire direktno u srpska nacionalna osećnja, i s toga je bilo realno očekivati minimum, ako ništa, diplomatskog bontona i uljudnosti. To je sve izostalo, dok međusobne optužbe zvaničnika više liče na forumašku prepirku anonimnih adolescenata na društvenim mrežama, nego na iskreno zalaganje da se pronađu krivci, osude počinitelji, i ukaže na propuste.
Na isti način, pored svega što se dešavalo na stadionu, zanimljivi su istupi političlih i fudbalskih zvaničnika Srbije. Njihova kritika, koja je kao i kod njihovih albanskih kolega u potpunosti okrenuta drugoj strani, je klasičan primer zataškavanja sopstvene odgovornosti. Jer, utakmica se završila, a Srbija i srpski fudbal ostaju sa svojim hroničnim patologijama, sa svojim ekstremistima i huliganima, koji ne samo da su nedodirljivi i u sprezi sa strukturama moći, već očigledno imaju potrebu da to nesmetano demonstriraju. Imajući to u vidu, postavlja se pitanje da li je veće poniženje za građane Srbije ta činjenica, ili zastava „Velike Albanije” u Beogradu, kao prolazni ispad? Nažalost, dobar deo javnosti i navijača, koji imaju razumljivu dozu osetljivosti upravo zbog ne tako davnog rata na Kosovu, pod utiskom dešavanja na stadionu, kupio je taj spin zvaničnika, kako sportskih tako i političkih, koji u suštini žele da skinu odgovornost sa sebe za ono što se godinama unazad dešava na fudbalskim stadionima u Srbiji.
Međutim, ovakve situacije su uvek prilika da se na trezven način sagledaju šire implikacije i događanja koji nastaju kao posledica prvobitnog ekscesa. Recimo, pre, za vreme, ali i posle utakmice se jasno čulo „ubij zakolji, da Šiptar ne postoji” i slične parole. Uefa, koja održava higijenu političke korektnosti i ekumensku dimenziju fudbala koji navodno ujedinjuje i prevazilazi granice, reaguje uglavnom samo na rasizam ili antisemitizam, jer je to najosetljivije, i to radi samo kad je neizbežno i očigledno. Mnogi komentatori su propustili da kažu da se zbog ove vrste eksplicitnog šovinizma, koji se ne razlikuje mnogo od rasizma, takođe prazne stadioni i odrezuju drakonske kazne. Ovo se gromoglasno čulo i pre samog incidenta sa zastavom, tako da se to ne može koristiti kao izgovor, kao što se to unazad nekoliko dana može čuti od profesionalnih patriota.
Najdramatičniji govori mržnje na stadionu su očigledno dozvoljeni, i oni su utoliko normalizovani ukoliko ih upražnjava veći broj ljudi, a stadion, ponovo se pokazuje, i dalje predstavlja jednu vrstu tzv kontra-prostora, to jest oaze koja je van zakona. Ovakvo skandiranje, koje je postalo toliko normalno da se više i ne komentariše, nije samo srpska specifičnost. Ta vrsta navijanja, ako tako može da se nazove, nije samo manir na srpskim stadionima već u čitavom regionu. Međutim, upravo je opasnost u tome što ono na taj način dobija folklornu dimenziju, i što na samom stadionu i van njega, u te vrste skandiranja i navijanja su uključeni svi koji navijaju za reprezentaciju, dakle ne samo ekstremisti ili huligani.
Dobar primer kolektivnog gubljenja kontrole i nepromišljenosti, kada je UEFA ponovo bila prinuđena da reaguje, je dobro poznati slučaj rasističkog ispada u Kruševcu na utakmici mladih reprezentacija Srbije i Engleske, iako rasizam, onako kako se on klasično razumeva gotovo nikad nije postojao u Srbiji, ili je bio zanemariv. Ovo je samo jedan primer, koji je slučajno iz Srbije, ali se može uzeti bilo koji drugi iz regiona, kao na primer fašistički ispad Šimunića na „Maksimiru” i skandiranje notornog „Za dom spremni” na stadionu. Gotovo u svim slučajima se kao izgovor uzimao određeni povod ili provokacija.
U tom smislu, zanimljivo je promatrati taj refleks koji argumentaciju uvek vraća na početak, to jest na čin izazivanja. To jest intrigantan je za promišljanje odnos između onog što je isprovociralo određeno ponašanje ili reakciju, i krajnje posledice. Naime, posledica uvek ima daleko veću praktičnu štetu, dok provokacija ima uglavnom moralističku dimenziju. Zbog toga sama reakcija na provokaciju je suštinski važnija, i to je zbog toga relevantno i u ovom slučaju sa stadiona Partizana. Kolkvijalno rečeno, zbog čega se naseda na provokacije? Dakle, uvek postoji širi kontekst stvari, i treba postaviti pitanje zbog čega se takve eskalacije dešavaju, i jako često ponavljaju na jako sličan i naivan način.
Naime, postoji jedan jako opasan stereotip, koji je u suštini kultur-rasistički, i koji Evropa neguje prema prostoru Balkana, a to je upravo pseudonaučna postavka o Balkanu kao evropskom Drugom, dakle svemu onom što oni nisu i što ne žele da budu. Nažalost, u svemu tome, kao i u svakom stereotipu ima elemenata istine, jer brzo podleganje niskim strastima, nacionalnim, religijskim i drugim osećanjima, je izraženije nego u evropskim zemljama, i iako razlika nije u suštini, ona jeste u razmerama. Tzv. razvijeni svet je racionalnost postavio kao primarnu matricu svih procesa, političkih, ekonomskih, kulturnih, pa i nacionalnih, za razliku od Balkana koji brže „tone” u iracionalno. Jer, ponovo, na nivou posledica, potpuno je irelevantno sa čim je ispovocirana ta vrsta ponašanja i kakve političke, ili čak istorijske uzroke ima.
Autor je bivši fudbalski reprezentativac Srbije
Ivan Ergić
objavljeno: 31.10.2014.
