Izvor: Blic, 11.Jun.2015, 20:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodica junaka "orlića": Naš Ivan je sanjao gol
Curi vreme za Srbiju... Mađare sekunde dele od četvrtfinala Mundijalita... Korner. U porodici Šaponjić svi kao na iglama. Leti lopta, sad ili nikad. Goooool! Šaaapooonjiiić!
- Znala sam da će ući u mrežu! Prosto sam osećala da će moj Ivan pogoditi. Koliko je samo sanjao taj gol, lopta je morala da završi u mreži - par sati kasnije pričala nam je lebdeći od sreće Aleksandra, majka Ivana Šaponjića.
Od čestitaka nisu čuli Ivana
Telefon >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se usijao u domu Šaponjića, baterije su stalno na punjaču. Zovu sa svih strana da čestitaju. Samo jednog poziva nema... Daleko je Novi Zeland, nije lako uspostaviti vezu.
- Javiće se, svakog trenutka očekujemo da zazvoni - odjavili su nam se opravdano Šaponjići.
Gol za izjednačenje, ali još nije bilo vreme slavlju. Potegla je čašicu da smanji nervozu, da lakše podnese produžetke. Finiš, bliže se penali. I opet Šaponjić. Štoper Mađarske potura nogu. Ode lopta ponovo u gol!
„Orlići“ su među osam najboljih na svetu, a roditelji i sestra heroja nacije u zagrljaju.
- Tako sam vrisnula od sreće da je cela zgrada, pa i oni koji nisu gledali fudbal, znala da je Ivan dao gol. I celo jutro ista slika u mojoj glavi: ona kad je Ivan do ponoći tukao loptom u dvorištu naše kuće u Novoj Varoši, a ja ga čekala da se istutnji i legne da spava - pričala nam je u dahu juče najsrećnija majka na svetu.
Sestra Ivana: Plakala sam kao kiša
Ivan se s majkom 2009. preselio u Beograd. Godinu kasnije pristigli su otac i sestra.
- Kao kiša sam plakala jutros! Od sreće, naravno. Emotivno sam vezana za brata, pratim svaku njegovu utakmicu. Setila sam se kad je bio dete, a ja ga vodila na stadion. Ništa, ama baš ništa nije moglo da ga spreči da ode na trening - kaže Tamara, Ivanova sedam godina starija sestra.
Majka, otac Milanko i sestra Tamara celu prethodnu noć nisu oka sklopili. Otegla se tmina kao gladna godina, nikako da svane, nikako da počne utakmica na kraju sveta.
Počinje prenos. Ivana nema u startnih jedanaest. Porodici nije pravo. U frižideru se hladi rakija, dobra zlatarska kruška. Ispostavilo se, bila je dobar analgetik da se lakše podnesu produžeci.
- Kad su naši zaređali s promašajima, a Mađari poveli, znao sam da je vreme za Ivana. Ubeđen sam bio da će dati gol i doneti preokret. Dobro je igrao do sada, ali to nije krunisao golom. Nisam gledao u sat, nego sam čekao trenutak kad će lopta doći do mog Ivana. Tatin junak, borac i rođeni pobednik - točio je onu krušku i nazdravljao Milanko Šaponjić.
Gol na Svetskom kupu - nema boljeg povoda za oca da se priseti kako je sina šestogodišnjaka odveo na prvi trening.
- Nije imao dovoljno godina da se upiše u FK Zlatar. Objašnjavali su da je još mali i da sačeka, ali priča im je zatajila onog trena kada je Ivan počeo da barata loptom. Ćutali su i gledali. Akrobacijama im je izbio argumente. Morali su da ga prime - dodaje Milanko.
Za rođendan tražio teniski reket
Ivan je bio aktivno dete. Kuća uvek puna lopti. Voleo je i košarku, rukomet, atletiku.
Pobeđivao je na školskim krosevima, a jednom i na teniskom turniru u Novoj Varoši. Kad su ga pozvali iz Partizana, imao je 11 i po godina. Za poklon od porodice je tada dobio ono što je tražio - teniski reket.
Slavićemo na Zlataru
U nedelju je četvrtfinale. Imaće Srbija odličan razlog da sabajle upali televizore, a Milanko da ohladi još jedan litar kruške.
- Niko ga više ne može zadržati. Tek će početi da trese mreže. Do finala i pehara akoBogda. Posle ćemo pravo na naš Zlatar. Da slavimo, nego šta - euforičan je Ivanov otac.
