Izvor: Politika, 06.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponosan sam na učinak u Realu
– kaže iz Marbelje Božidar Maljković koji za "Politiku" daje prvi intervju od rastanka sa "kraljevskim klubom". – Jasno mi je zašto Srbi gube sve svoje ratove
INTERVJU
Trener koji je Realovoj košarkaškoj publici vratio osmeh na lice rastao se sa njom posle druge sezone iako je imao ugovor na još dve. Kad ode predsednik vlade moraju da odu i ministri, a on je bio jedan od omiljenih "premijerovih" ljudi...
– Rastanak sa Realom je bio očekivan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jer sam od dolaska Kalderona samo ja ostao iz Perezovog kadra – kaže iz svog stana u Marbelji Božidar Maljković koji od odlaska iz Reala nije davao intervjue. – Veliki klub je kao velika železnička stanica: jedni dolaze, drugi odlaze. Ponosan sam na svoj učinak u Realu. Za dve godine osvojili smo titulu već u prvoj, a u drugoj smo stigli do četvrtfinala Evrolige, što je poslednjih godina bilo nedostižno. Vratili smo radnu disciplinu, stabilnost i publiku, što mi je najdraže od svega. U "Visti alegre" je često bilo i svih 15.000 gledalaca. Za uspeh smatram i to što sam odnegovao igrače poput Marka Tomasa, Želabala, Sinanovića i Ervela koji je u 2005. proglašen za najboljeg sportistu Belgije.
Ime doskorašnjeg Realovog predsednika Florentina Pereza uglavnom se vezuje za "intergalaktički" fudbalski tim (Zidan, Ronaldo, Figo, Bekam...). U košarku nije toliko ulagao jer je verovao u Maljkovićev rad na duge staze, sa osloncem na mlade, pa mu je već na početku druge sezone ponudio produžetak ugovora do 2008...
– Perez je u istoriji fudbala najviše učinio za jedan klub. Kad je došao, Real je imao prikazani gubitak 220 miliona evra, ali je on sa svojim talentom za biznis uspeo da ga oporavi. Prodao je stari Sportski centar u gradu, gde su već nikli neboderi i razne poslovne zgrade, a na periferiji, u Valdebebasu, podigao novi kompleks kakav neće biti izgrađen nigde u svetu u narednih sto godina. Na spektakularnom otvaranju, jedna mala zemlja kao Srbija imala je četvoricu predstavnika – Miljanića, Boškova, Antića i mene.
Na Realovoj klupi je od pre četiri dana Vaš pomoćnik Žoan Plaza?
– Svi moji pomoćnici, od Jugoplastike do Reala, postajali su prvi treneri. To je dokaz da biram dobre saradnike, a ne jalove. Plaza poznaje košarku. Ostaje mu da to pokaže.
U Kalderonovoj kampanji učestvovali su i naši ljudi (Predrag Mijatović i Vlade Divac) od kojih je jedan postao sportski direktor a drugi se ipak nije dogovorio sa upravom?
– Mijatović je kvalitetan čovek koji ima talenat za posao koji je dobio. Četsitam mu na tome. Što se tiče ostalih naših ljudi, rećiću samo da mi je sad jasno zašto Srbija gubi sve svoje ratove...
Šta mislite o novom košarkaškom timu Reala?
– Nov Real imaće lepšu situaciju od one u kojoj sam ja bio. Kod nas je važilo pravilo da nijedan igrač ne može da ima ugovor veći od 1,2 miliona evra, što su dostigli samo Bulok i Rejes. Skroman budžet sam imao i u Limožu. Vidim da je Real sada odrešio kesu. Ja nisam imao para za Bodirogu, Smodiša, Vujčića... Kad je Rade Filipović usmerio Smodiša ka meni, Smodiš je žarko želeo da dođe, ali razlika u odnosu na ono što nudi CSKA bila je 600.000 evra. Čak je i Smodiš govorio da mu se ne ide u Rusiju zbog klime. A ja sam mu rekao: "Potpiši za CSKA, ti si Slovenac, tebi zima ne smeta".
U španskim medijima se pominje da Vam Real duguje odštetu?
– Real je veliki klub i on nikome ne ostaje dužan. Već mi je platio deo obeštećenja. Imao sam još dve godine po ugovoru. Džentlmenski smo se dogovorili. Oni su meni platili jednu sezonu, a ja sam njima poklonio drugu.
Svetislav Pešić ovih dana menja "lice" Đironi?
– Čujem se redovno sa Pešićem, a nedavno smo se i videli. Sviđa mi se ovo što radi u Akasvajuu iz Đirone. Stvara zdrav tim u kojem će pored Marinovića i Jorovića biti možda još neki naš igrač.
Ko su favoriti na Svetskom prvenstvu u Japanu?
– Argentina, Španija i SAD. Uvek iskoči i neko iz senke. Da igra Krstić, mi bismo imali tim za respekt, imajući u vidu izgrađeno zajedništvo i rezultate iz priprema u Bormiju. Ovako, samo strahovitom kolektivnošću može da se nadomesti takav nedostatak.
Šta mogu Amerikanci koji su se opekli na dva prethodna takmičenja?
– Amerikanci su doveli za selektora univerzitetskog stručnjaka Majka Križevskog koji bi mogao da im da novu dimenziju. U njihovom stručnom timu je i moj kum Kosta Jankov koji će im sigurno mnogo pomoći sa svojim poznavanjem evropske košarke. Teško je reći da li su u prednosti nad Argentinom i Španijom. Španci sada imaju svoj tim snova. Argentinci žive kao braća. Često volim da kažem da oni imaju mentalitet mog Ušća u kojem smo imali pravilo – "ako jedemo supu, nema salate". Argentinski igrači su iz svog džepa plaćali opremu i pripreme. Lično poznajem i Đinobilija, Oberta, Skolu, Sančeza i druge, pa znam da imaju i najveće ljudske kvalitete.
Košarkaški savez Argentine, čija reprezentacija je olimpijski prvak, nedavno Vas je pozvao da držite predavanje u Buenos Airesu?
– Bio je to vrlo posećen seminar. Došlo je oko 600 trenera sa svih strana Južne Amerike od kojih su neki putovali dva-tri dana. Predavao sam ukupno osam sati, što je bilo vrlo naporno, jer sam pričao na španskom.
Neizbežno je pitanje o Jadranskoj ligi zbog koje Vam neki zameraju da ste "veliki Jugosloven"?
– Kad glasam za Jadransku ligu ja to radim isključivo zato što smatram da je to u interesu naše košarke. Ta liga je jedini put da košarka u Srbiji i bivšim republikama napreduje. Kad sam pre deceniju i po došao u Barselonu jednom svojom izjavom navukao sam na sebe gnev pola Evrope. Rekao sam da bi Jugoslavija mogla da sastavi dve jake reprezentacije koje bi stigle do finala Evropskog prvenstva, a da bi na Svetskom šampionatu naš prvi tim bio šampion a drugi osvojio bronzu u najgorem slučaju. Mi smo čak i u Prvoj B ligi imali dobre igrače, a u najvišem rangu 25-30 majstora košarke. Imali smo najjaču ligu u Evropi, sa ujednačenim klubovima od Skoplja do Ljubljane, a svuda pune hale. I treneri su tada žestoko radili. U to vreme svi najbolji stručnjaci su bili u zemlji osim Ace Nikolića koji je povremeno odlazio, a zatim je otišao i Tanjević.
Kao predavač na seminarima nekih poznatih svetskih firmi govorili ste i o tome kako trener (vođa) stiče autoritet kod igrača (grupa)?
– Pre svega trener mora da pokaže igračima da poznaje košarku barem tri puta više od njih. Kad neki košarkaš pokušava da prebaci krivicu na drugoga – na primer: Pera mi kaže da Mika neće da mu doda loptu – ja Peri kažem da pozove Miku da to odmah raščistimo. Igrači tako vide da ništa ne radim iza leđa i da su mi svi jednaki. Zatim, najviše kritikujem najbolje igrače, zato što se od njih najviše očekuje i da ostali vide da nema nedodirljivih. Sećam se, kad sam odlazio iz Barselone, San Epifanio mi je rekao: "Niko me nije kritikovao kao ti, a za sve si bio u pravu"...
Ne pratite trend "trenerskog histerisanja" kraj aut-linije?
– Ne ponašam se tako jer na to nemam pravo kao kapetan broda. U Grčkoj su me kritikovali što ne bacam sako na parket jer je to tamo trend. U Španiji mi samo smeta pravilo da mora da se nosi kravata, jer se na utakmici borim i sa njom i sa protivnikom. Recimo, u španskoj ligi tri godine nisam dobio tehničku grešku... Siguran sam da bi se iz autobusa koji padne u reku mnogo više ljudi spaslo nego inače da u tom trenutku ima barem nekoliko pribranih da povuku par ključnih poteza na vreme. To govorim da bih istakao koliko je bitna pribranost u dramatičnim trenucima.
Kakvi su Vam planovi?
– Voleo bih da što manje budem slobodan, jer za trenera je najbitnije da radi. Trenutno sam u Marbelji, jednom od tri mesta u mom zlatnom trouglu Beograd – Pariz – Marbelja.
U čemu je draž tog trougla?
– U Parizu sam jedan čovek više, stavim šešir na glavu i naočare za sunce i krenem u šetnju. U Marbelji obučem bermude i košulju sa dugim rukavima – jer to je marbeljski stil – i uživam u blizini mora, jer posle teške sezone more me smiruje. Beograd je moj grad. Za njega me veže miris maminih jela, mirs zemlje, miris svega...
--------------------------------------------------------------------------
Arenu nazvati po profesoru Nikoliću
– Beogradskoj areni bi trebalo dati ime profesora Aleksandra Nikolića zbog njegovog ogromnog doprinosa našoj i evropskoj košarci. I geografski bi to imalo smisla jer je živeo 500 metara od placa na kojem je danas hala. To sam još pre dve godine predložio najvažnijim ljudima u zemlji i oni još nisu reagovali. Ovom prilikom ih podsećam na to. Ako Areni damo profesorovo ime svima će nam život biti lepši.
--------------------------------------------------------------------------
O Klementeu i Bajeviću
– Pozdravljam dolazak Klementea na mesto selektora Srbije, jer on poznaje fudbal i nema dlake na jeziku. Poslednji put smo se videli u loži stadiona u San Sebastjanu kad su Mijatović i Šuker postigli golove za Real. Tad sam mu rekao: "Ne možete vi bez nas...". Klemente će pospešiti rad domaćih trenera, od njega će sigurno moći mnogo da se nauči, kao što je recimo Tumbaković naučio od Osima. Svojevremeno je naša košarka dovela Amerikanca Džima Gadžera koji je držao seminare i u neku ruku bio prosvetitelj srspke košarke. Smatram da svaka federacija treba da ima javni konkurs i da tako bira najboljeg. Želim da kažem i to da je Zvezda dovela najboljeg mogućeg stručnjaka koji je bolji od svih stranaca. Malo ljudi u Evropi ima tako uspešnu karijeru i igračku i trenersku kao Dušan Bajević.
--------------------------------------------------------------------------
Kako sam prodao pevačicu
– Ranko Žeravica i ja smo jednom bili na seminaru koji je organizovao jedan od direktora "Korte Inglesa", a tema je bila "Stvaranje lidera". Od tog direktora sam naučio kako se pravi dobar ugovor, o odnosu prema ljudima u firmi (klubu), o položaju ruke i glave prilikom govora... Ja sam kao vežbu dobio zadatak da prodam pevačicu na zalasku karijere kojoj je prodaja ulaznica opala na 40 posto. Sva ta predavanja su mi mnogo koristila, jer trenerski posao je danas više od zanata. Drago mi je da su i direktori firmi mogli da nauče nešto od mene.
Aleksandar Miletić
[objavljeno: 06.08.2006.]
