Izvor: Politika, 21.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političke igre oko sporta
Teza da je sve politika potvrđivana je bezbroj puta i u sportu i, nažalost, potvrđuje se i danas iako su nacionalne sportske organizacije po pravilu nevladine organizacije i iako međunarodne sportske federacije i globalni sportski lider Međunarodni olimpijski komitet u svojim statutima i poveljama imaju stavove i članove koji ih oslobađaju praćenja diktata politike.
„Olimpijade su miroljubive naravi. Narodi šalju na borilišta svoje najbolje sportiste i to nema nikakve veze >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa ratom, mirom i međunarodnim političkim pravom. No, osvrnem li se, uočavam da su Igre uvek bile uprljane politikom, da su uvek bile političke. Bile su to u Meksiku, bile su to u Minhenu... Uostalom, dovoljno je pogledati svet. Ima li ikakvog oblika kulture, umetnosti i nauke koji izbliza ili izdaleka nema veze sa politikom? U svakom području ima te veze. Ako je, dakle, politizacija opšta, možemo je koristiti bilo čime za političku sankciju. To je upravo ovaj slučaj...” rekao je Žan Pol Sartr 1980. zalažući se za bojkot Olimpijskih igara u Moskvi, izneveravajući ideale i ideju olimpijskog pokreta.
Ali i pre i posle Karterovog poziva na bojkot Igara u Moskvi, zbog sovjetske intervencije u Avganistanu, na sportskim borilištima, ne samo olimpijskim, ratovali su blokovi i ideologije, dokazivali superiornost svojih ideja i ideologija, a u to su se uključivali i pojedinci boreći se za političke stavove koje su zastupali.
U pionirsko doba sporta i olimpizma početkom 20. veka, dok sportske organizacije nisu imale današnju moć, ni današnja pravila, dešavalo se svašta. Na Prvim olimpijskim igrama u Atini 1896. godine teniser Džon Boland nije pristao da na pobedničko postolje izađe pod britanskom zastavom, pa su domaćini pronašli irsku zastavu i podigli je na jarbol iako je Irska tada bila deo Britanske imperije, a on član britanskog tima.
Na Igrama u Parizu 1900. sportisti Bohemije (sadašnja Češka, tada deo Austro-Ugarske) uz blagoslov domaćina napustili su ekipu Austro-Ugarske i takmičili se pod svojom zastavom. Isti ustupak učinili su im i Britanci u Londonu 1908, a blagoslov za sportski „secesionizam” dobili su i Finci koji su istupili iz ekipe Rusije, pa su se na Stadionu „Vajt siti” vijorile i zastave nepostojećih država Bohemije i Finske.
Ali, bilo je i drastičnog kažnjavanja sportista zbog politike koju su vodile vlade njihovih zemalja.
Na Sedmim olimpijskim igrama 1920. godine u Antverpenu zabranjeno je učešće zemljama koje su „skrivile svetski rat”. Zemlje pobednici pisali su i istoriju olimpizma i sportistima Nemačke, Bugarske, Austrije, Mađarske i Turske bilo je zabranjeno učešće, a Nemcima je zabranjeno i učešće na sledećim Igrama 1924. godine u Parizu. Međunarodni olimpijski komitet je uvažio stav domaćina da su ratne rane još sveže i da je bolje za olimpijski pokret i nemačke sportiste da ne dolaze u Francusku. Međutim, olimpijskim ocima nije palo na pamet da 1920. isključe sa Igara i Japan koji je izvršio agresiju na Kinu (daleko od očiju, daleko od srca), pa su Kinezi u znak protesta otišli iz Antverpena.
Međutim, Japanci nisu izbegli kaznu zbog pogrešne strane u Drugom svetskom ratu pa zajedno sa Nemcima nisu dobili pozivnicu da učestvuju na prvim posleratnim igrama u Londonu 1948.
U prvom veku olimpijskog pokreta on je bio pod snažnim uticajem Zapada i njegove ideologije. Tako Sovjetskom Savezu nije ponuđeno članstvo u MOK sve do 1947. godine (prvo učešće 1952), a zahtev DR Nemačke za prijem u MOK odbijan je tri puta jer je pripadala „pogrešnom” političkom bloku, dok je Zapadna Nemačka primljena već 1951. I kada je DR Nemačka postala član MOK (1955) njeni sportisti sve do 1968. nisu mogli samostalno da učestvuju na Olimpijskim igrama, već su 1956, 1960. i 1964. morali da se takmiče u zajedničkom nemačkom timu po principu: dve zemlje, dva politička sistema – jedan tim, kao što se sada pokušava da čini sa sportistima dve Koreje.
U Rimu 1960. predstavnici Tajvana na svečanom defileu umesto imena Kina, na kojem su insistirali i koje im nije dozvoljeno (NR Kina tada nije bila član MOK), nosili su natpis „pod protestom” i to je prva pisana politička „provokacija” na Igrama.
Zbog politike aparthejda vlade u Pretoriji, sportisti Južne Afrike izbačeni su sa olimpijske i sportske scene uoči igara u Tokiju 1964. godine, a niko nije ni pomislio da kazni i SAD na čijem je jugu rasna segregacija bila zvanična politika. Zbog toga je Kasijus Klej (alijas Mohamed Ali) bacio u reku svoje olimpijsko „zlato” iz Rima kada su ga zbog boje kože napali neki „bajkeri”, zbog toga su 1968. američki sprinteri Tomi Smit i Džon Karlos, pobednik i trećeplasirani na 200 m, na pobedničkom postolju saslušali himnu „Zastava posuta zvezdama” pognutih glava ne gledajući „zvezde i pruge” koje se dižu na jarbole, visoko podigavši desnice u crnim rukavicama, simbolom „crne moći”. Smit i Karlos su na taj način protestovali protiv slabo prikrivenog rasizma u SAD i američkom olimpijskom timu.
„Beli Amerikanci podnose nas samo dok pobeđujemo i tada smo za njih i mi Amerikanci. Ako učinimo nešto loše, onda smo crnčuge” – izjavio je Karlos novinarima pre nego što su Smit i on izbačeni iz američkog tima.
Ž. B.
[objavljeno: 22/03/2008.]
