Izvor: Blic, 16.Mar.2015, 09:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političari probali da iskoriste dečji humanitarni turnir za malu Petru
Nekoliko hiljada ljudi odazvalo se pozivu beogradskih gimnazijalaca da dođu na njihov humanitarni turnir u malom fudbalu na kome su se prikupljala sredstva za lečenje male Petre Cvetković. Ovaj trogodišnji devojčurak boluje od strašnog karcinoma, neuroblastoma, i njen tretman, boravak i, nadamo se uspešan oporavak u Italiji, košta toliko desetina hiljada evra da jedna obična, mala porodica nikako ne može sama da skupi. Tim pre što se konačna suma ni ne može sada pretpostaviti, jer >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << će tek posle desetomesečnog lečenja biti poznat ritam i količina, time i cena, narednih terapija.
Svaka priča, pa i ova, ima uvod, "razradu" i zaključak. One dobre priče imaju dobre i loše junake, imaju zaplet, njegovu kulminaciju i, ako su priče sa srećnim krajem, onda baš takav završetak. Ovde su se u ulozi onih loših junaka našli neki ovdašnji političari, ne neki veliki ili neki koji vladaju zemljom, već neki mali, lokalni, koji su gledali kako da uberu koji poen za sebe. Odgovor dece koja su se sve organizovala ih je na kraju šokirao.
Priča počinje pre nekoliko dana, baš onda kada smo vam javili za inicijativu đaka Sportske gimnazije da naprave mali turnir, u malom fudbalu, za koji bi ulaznica bila 100 dinara (oko 0,83 evra), a koji su želeli da sve što se skupi prodajom karata - pošalju Petri. Tu priču smo počeli jednim ne baš klasičnim uvodom, u kome smo u pomoć pozvali i Dostojevskog, govoreći vam o jednoj drugoj, zdravoj Petrinoj vršnjakinji, koja je tek zakoračila u treću godinu života i koja ima neobičnu ljubav - prema vrednim ljudima. Svakog jutra, negde pre pola sedam kada se kamion Gradske čistoće zaustavi pored njenog kućerka koji je pokraj sportskog centra "Olimp", ona trči u dvorište i radosno ih pozdravlja "Tarci! Tarci!". Za nju su đubretarci oličenje nečeg čarobnog. Vrednoća to, uostalom, i jeste.
Potom su ti isti "tarci" iz pogona na Zvezdari, čuvši za ideju srednjoškolaca iz Sportske gimnazije koje je organizovala nastavnica Katarina Stevanović, rešili da im pomognu u organizaciji turnira. Pomogla je i uprava sportskog centra, takođe, jer je ustupila dva terena na otvorenom. "Tarci" su se pobrinuli da se oštampaju plakati za turnir, da se odštampaju karte, a kada smo o tome obavestili javnost, za to su čule i kolege iz svih drugih beogradskih pogona Gradske čistoće. I svi su u nedelju pohitali na "Olimp", donosivši, kao radnici-pojedinci, kao pogoni i kao udruženi u sindikate, onoliko koliko su imali i mogli. Ma kolike da su im plate, a verujemo da nisu među najvećim u zemlji, došli su - kao ljudi.
Međutim, dečja inicijativa koju smo na Blicsportu samo promovisali, izrasla je u jedno pravo malo čudo.
Umesto nekoliko ekipa, koliko se prvobitno javilo, na turnir ih je došlo - preko šezdeset! O, stigli su tu i čitavi neki radni kolektivi, i srednje škole, i osnovne, i karate klubovi... Poslali su svoje mlade timove i pojedini pravi fudbalski klubovi (OFK Beograd, BASK), neki čak i svoje ženske ekipe (FK Rad), FSS je poslao mlade sudije, prvotimici "romantičara" sa Karaburme svoj dres sa potpisima, koji će se moći kupiti licitacijom na fejsbuk stranici sportskog centra na kome se održao turnir.
Došli su, volonterski, i zaposleni iz Gradske bolnice na Zvezdari, da pripomognu ako nekome pozli ili se povredi na terenu, ko je hteo - mogao je da da i krv, jer su stigli i vredni ljudi iz Instituta za transfuziju krvi... Sve to, i mnogo toga divnog pretvorilo je "Olimp" u jedno prelepo grotlo - ljudskosti.
Bio je to dan žalosti. Sa pravom. I sve je bilo kako i dolikuje, zbog tragičnog pada helikoptera u kome je sedmoro smrtno stradalo, uključujući i bebu pet dana staru. Srednjoškolci su turnir počeli minutom tišine, kako i Zakon propisuje. Muzika koja se čula sa ozvučenja bila je čitavog dana tiha, klasična, pomalo setna. Sve je i okončano minutom tišine. Ali, sa nekom tihom radošću. Jer, došlo je ne samo nekoliko ekipa i njihovih najbližih, kako su se nadali organizatori iz Sportske gimnazije, i njihovi pomagači iz centra "Olimp" i Gradske čistoće, već je došlo nekoliko hiljada ljudi.
Jedno detence se provuklo kroz neobičnu gužvu, dalo parice, i otrčalo kući. Ni kartu nije odnelo. Jedan stariji gospodin je samo prišao, tiho se osmehnuo, i ubacio svežanj novčanica u zapečaćenu "glasačku kutuju", u koje su se ubacivali novci od prodatih karata. Tiho, kao što je došao, tako je i otišao. Učinili su to i mnogi drugi. Tribine oko dva terena bile su ispunjene iako su ljudi stalo dolazili i odlazili, a ekipe se posle eliminacija nisu zadržavale - kulturno praveći mesta za one koji su tek pristizali.
Odjednom, tu su se pojavili i neki političari. Imena i stranke im nisu bitni (iako su poznati redakciji), ali... to što ne čine neku "veliku vlast" nije im nikakva olakšavajuća okolnost. Dan pred početak turnira insistirali su kod dece da turnir odlože jer, eto, biće u nedelju dan žalosti. Kada su im deca rekla "ne pada nam na pamet, pročitajte zakon", odustali su od svoje namere, jer u zakonu lepo piše kako se organizuju sportske manifestacije tokom dana žalosti. A kada su dan kasnije čuli da je nekoliko hiljada građana pohrlilo na Olimp, eto i njih. Da se slikaju. Deca iz organizacije su iz tog kadra prosto - pobegla.
Vratila su se svojim aktivnostima - organizaciji. A bilo je posla, jer je bilo mnogo više ljudi nego što je iko mogao da sanja. Na terenima - svečano i tiho, uz poneki osmeh, kakav i dolikuje deci. Čak i kada su igrali neki malo stariji (a pravi "večiti derbi" je bio susret bogoslova i jednog kasina), bilo je sve kako treba. Mogli bismo da vam sad otkrijemo ko je u takvom derbiju pobedio, ali i nije toliko bitno. Bitno je da su svi stigli da pomognu jednoj želji da se pomogne bolesnom detetu. Zato se uživalo i kada su mladi OFK-ovci morali da igraju sa mladim fudbalerkama Rada (ma koliko da se posle žalili "da su morali da se štede, iako su neretko osetili šta znači snažan duel"), uživalo se u dostojanstvenom držanju svih pristiglih, jer je sve proteklo u miru, tišini, nekako uzvišeno, taman uz prateće zvuke Mocarta. A uživalo se i kada su "tarci", po pogonima a i pojedinačno, donosili novac, pa i zaigrali sa dečurlijom koja su ponos ove zemlje...
... a uživalo se i kada je došla ona devojčica kojom smo počeli priču o Petri.
Zbog nje je Nenad Rajičić, šef zvezdarskog pogona, uredio da se doveze poseban, mali kamiončić Gradske čistoće, u kome se ta dvoipogodišnja gospo'jica provozala, nasmejanija i srećnija no ikada pre. Uostalom, postala je deo svoje prelepe čarolije.
Svi ostali - postali su deo jedne prelepe priče, saborci u jednom divnom ljudskom pokušaju da ljudskošću udahnu nov život, stvorivši tako čaroliju koju će Olimp dugo da pamti.
I mala Petra, verujemo.
Jer, u ovoj akciji srednjoškolaca, tokom turnira na Olimpu (na kom je pobedila ekipa "Tišma i drugari" iz Sportske gimnazije) - deca su prikupila oko 300.000 dinara za lečenje devojčice koju nikada nisu ni sreli, a radne organizacije su, imajući u vidu da je bila nedelja, za radne dane koji su pred nama najavile i uplatu od oko pola miliona dinara.
...
Istog dana kada je mala Petra krenula u Đenovu, bez roditelja, maštajući da "jednom sve bude dobro", ona druga devojčica je posle čudesnog iskustva bila u skromnom domu, okružena svojim roditeljima. Uz tihi osmeh im je rekla:
"Bio je ovo jedan lep dan".
Jeste. I biće.
