Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pola veka u boksu
Slobodan Lazić – Cimer, vizionar među konopcima kakvog nema, o sebi, drugima, radovanju u Los Anđelesu, Parlovu, Kačaru, trenutnom stanju u srpskom boksu, Pekingu…
Boks je kažu plemenita veština, jer ljudi koji mu i srcem i telom pripadaju su divni ljudi. Malo je onih koji su duhom i telom izašli nedirnuti posle bespoštednih borbi na ringu, a Slobodan Lazić – Cimer je možda i ponajbolji njihov predstavnik.
U sudaru sa protivnicima Slobodan Lazić >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je uvek demonstrirao borbenost, ali i nadigravanje među konopcima i viteštvo. Zbog toga je bio omiljen i među publikom i među rivalima. I danas, kada slavi veliki jubilej – pola veka pripadnosti bokserskom pokretu, pun je energije, entuzijazma, razumevanja, i ono što je još važnije, još je spreman da pomogne kad god zatreba. Zato je jedan od najomiljenijih ličnosti u srpskom boksu.
I danas Slobodan Lazić – Cimer seća se svakog svog meča:
– Debitovao sam u rodnom Valjevu, 12. aprila 1957. godine protiv Radovanovića iz Železnika. Imao sam oko 300 mečeva a 240 puta silazio sam sa ringa kao pobednik. Pamtim i poraze, ali i da sam prve četiri godine krijere bio neporažen. Prvi meč sam izgubio od Rašete u Novom Sadu. Za 17 godina provedenih na ringu nikada se nisam predao, a samo sam jedan meč u svojoj karijeri izgubio prekidom.
Bilo jer to vreme velikih asova koji su uživali punu pažnju javnosti.
– Boks je bio veoma popularan, sigurno bar dvostruko popularniji nego danas. Eh, kakvi su majstori boksa tada bili: Steva Paljić, Miodrag Mitrović, Pavle Šovljanski, Kosta Leković, Obrad Sretenović, Dragoslav Jakovljević, Mića Paunović, Svetomir Belić... Bilo je i divnih borbi i publike. Na prvom „Meču šampiona” okupilo se gotovo 20.000 hiljada ljubitelja plemenite veštine, – priseća se nekadašlji as.
Mnogi Slobodana Lazića smatraju jednim od najuspešnijih sportista Valjeva svih vremena a tu titulu javno mu je „dodelio”legendarni Zvezdin trener Miša Pavić.
– Valjevo se oduvek ponosilo svojim sportskim legendama, čika Mišom Pavićem, trenerom Porta i Benfike, Dragoljubom Miloševićem, dr Acom Obradovićem, Jovanom Cokićem, Bobom Mihajlovićem, Brankom Kovačevićem... Svako priznanje prija, posebno kada dođe od legende kakav je Miša Pavić.
Lazić je 67 puta bio reprezentativac Jugoslavije, a čak tri puta izlazio je „na crtu” tada neprikosnovenom Mati Parlovu.
– Istina je da sam čak tri puta boksovao sa Parlovom, ali nisam jedini. Na megdan mu je tri puta izlazio i Joca Obradović. Sećam se 1967. godine i meča između Srbije i Hrvatske. Selektor Toma Hladni je tražio rivala za Matu Parlova i to javnim konkursom, preko novina. Kada sam pročitao da Srbija još nema boksera u jednoj kategoriji nisam se dvoumio. Odmah sam se prijavio. Nnisam želeo da reprezentacija Srbije izađe na meč u „okrnjenom” sastavu.
Popularnost boksa donosila je njegovim perjanicama udoban život.
– Živeli smo kao bogovi. Pored fudbalera, bokseri su bili najpopularniji sportisti. Moj otac, bivši oficir Kraljevine Jugoslavije imao je penziju dvanaest i po hiljada dinara, a moja stipendija je bila 280.000 dinara! Pored toga imao sam obezbeđen stan u hotelu „Slavija”, hranu"Oko boksera su se uvek okupljale lepe devojke. Među prvima sam imao džip i vespu, u istp vreme kad i Dragoslav Šekularac-Šeki.
Sportsku karijeru Slobodan Lazić – Cimer zamenio je trenerskom, pedagoškom i u njoj dosegao najveće visine.
– Na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. bio sam stručni posmatrač, a u Los Anđelesu, četiri godine kasnije zvanični trener reprezentacije. Tada samo se vratili sa četiri odličja: Ante Josipović je osvojio „zlato”, Redžep Redžepovski „srebro”, a Mirko Puzović i Azis Salihu „bronze”. Zahvaljujući tom uspehu danas od države Srbije dobio sam nacionalno priznanje. Tada je selektor bio Mate Parlov a pomagali smo mu Predrag Krstić i ja. Trenirao sam reprezentaciju i za Igre u Barseloni 1992, ali zbog sankcija nismo otputovali u Španiju.
Svako od bokserskih poslenika ima i svog miljenika pa i Slobodan Lazić – Cimer:
– U boksu postoje umetnici i fajteri. Za mene naš najbolji bokser je Slobodan Kačar. Bio je svetski šampion i olimpijski pobednik. Još 1975. godine kada je u Bursi osvojio „zlato” znao sam da je rođen veliki as. Sećam se da sam u izveštaju sa takmičenja napisao da je dečak sposoban za vrhunske rezultate. Bio je pravi fajter, a od „umetnika” na ringu izdvojio bih Ristića, Paunovića, Šovljanskog, Vujkovića"
Nažalost u našem boksu sve je manje velikih fajtera i umetnika, a Slobodan Lazić pažljivo prati bokserska zbivanja.
– Naš boks preživljava najcrnje dane. Niko ne zna koliko imamo boksera, trenera, klubova. Prvi zadatak je da hitno edukujemo kadrove, jer bez toga nema napretka.. Još uvek koristimo zastareli sistem takmičenja. Ligaško takmičenje je davno prevaziđeno. Kubanci, Italijani, Amerikanci ni Rusi, nemaju lige, ali imaju najbolje boksere. Kakva je to liga u kojoj ne učestvuje devetostruki državni prvak Radničkog ili Partizan, koji je osvojio sedam trofeja? Pitam se koliko vredi titula za koju se ne bore najbolje ekipe.
I to je jedan od razloga zbog kojih još ni jedan srpski bokser nije izborio olimpijski pasoš za Peking, iako su bokseri našem sportu deoneli 10 olimpijskih medalja.
–Smatram da smo zakasnili za Peking. Šanse za uspeh sada su zaista male. Bez studioznog rada i dobrog programa, nema ni uspeha. Pripreme su morale da počnu mnogo ranije. U moje vreme spremali smo se šest meseci za velika takmičenja. Kamo sreće da nisam u pravu, i da makar jedan naš bokser vidi Peking, – kaže Slobodan Lazić, spreman da i dalje posavetuje i pouči kao što je to činio tokom svoje trenerske karijere, koja mu je jednako važna kao i uloga oca Nataše, Stanislave, Đorđa i Vladimira i, kako sa ponosom kaže, prelepe unuke Slene.
Dragan Todorović
[objavljeno: 27/01/2008.]
