Izvor: Blic, 22.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Peđu za kapitena
Peđu za kapitena
Od velikog povratka jugoslovenske reprezentacije na međunarodnu scenu 1995. godine, nacionalni tim je uvek imao kapitena za ponos i diku. Ljude o kojima su i pesme ispevane. Od Žarka Paspalja (EP 1995. i OI 1996), preko Aleksandra Đorđevića (EP 1997. i 1998), Vlade Divca (EP 1999), Predraga Danilovića (OI 2000), do Dejana Bodiroge (EP 2001. i SP 2002). U Švedskoj će traka promeniti vlasnika, a kome bi trebalo da pripadne čast da, nadamo se, u vis podigne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << još jedan šampionski pehar, selektor Duško Vujošević još nije odlučio.
Ako uopšte i postoji dilema, konkretan odgovor i savet na ovo pitanje daje legendarni lider plavih tokom zlatnih devedesetih Aleksandar-Saša Đorđević.
- Kapiten se postavlja u zavisnosti od trenera, u zavisnosti od toga koliko je jedan košarkaš odigrao utakmica, koju težinu ima kao igrač. Ipak, tu je karakter jedne ličnosti najbitniji, koja uvek u jednom trenutku mora da izađe na videlo. Bilo to u lošem ili u dobrom trenutku, kapiten mora uvek kapitenski da se ponaša.
Među kandidatima za reprezentaciju SCG koja će nas predstavljati na EP u Švedskoj najstariji je Dejan Koturović. Znači li to da je Kotur najbliži kapitenskoj traci?
- Koliko sam čuo, Koturović ne očekuje traku i ne treba da je nosi bez obzira što je najstariji. Prvo, on nije ličnost za tako nešto, on je drug i prijatelj i sasvim je pošteno od njega što je rekao da o tome ne razmišlja. U ovom trenutku, traku mora da ponese Predrag Stojaković.
Bez obzira što na pripreme stiže poslednji?
- Nema to nikakve veze. Predrag Stojaković je u ovom trenutku kapiten i vođa ove reprezentacije i zna kako treba da se ponaša i šta treba da uradi. Ubeđen sam da će svi biti za to. Kada bi se pravila anketa među igračima, mislim da bi većina Peđu izglasala za novog lidera.
O kapitenima tokom 90-ih?
- Sve vreme je u reprezentaciji Jugoslavije bilo mnogo kapitena, bez obzira što je jedan nosio traku. Naša reprezentacija je uvek tako funkcionisala. Bilo je više lidera na terenu, u svlačionici, a tako će uvek biti. Bez obzira ko nosi traku, svi se međusobno poštuju.
Kada se od kapitena najviše očekuje da stupi na scenu?
- Možda sam 1998. godine dao kapitenski primer kada sam posle operacije kolena, sa svega dva treninga, poveo reprezentaciju na SP u Atinu. Davao sam malo drugačiji doprinos. Igrao sam tek desetak minuta po meču. Sećam se da sam u četvrtfinalu protiv Argentine, kada smo već bili prežaljeni, ušao na teren i postigao osam poena za izjednačenje. 'Gaučosi' su zatražili tajm-aut, a ja sam nasred terena počeo da boksujem sam sa sobom, sa zamišljenim protivnikom i znam da sam tim gestom probudio saigrače. Bilo je situacija kada smo zakazivali sastanke bez trenera da bismo rešili neke probleme koje imamo u igri. To je uvek polazilo od kapitena i na svakom takmičenju se to jedanput pojavi. Tako je bilo 1998. godine kada smo izgubili od Italijana, nešto slično i 1997. na EP u Španiji...
Sećamo se i pobedničkog postolja 1995. u Atini, kada je na trećem stepeniku položeno cveće u 'čast' Hrvata koji su odbili da se nađu na podijumu sa Jugoslovenima.
- I ta ideja je potekla od kapitena. Paspalj je sve inicirao. Uostalom, Palja je moj omiljeni kapiten. Taj naš gest je izazvao opšte simpatije, zbog svega što se dešavalo u to vreme.
Očekivanja od plavih na EP 2003?
- Ma, kao i svake godine, uvek idemo na zlato. Mislim da će i ova reprezentacija jurišati na šampionsku titulu. D. J. Bužić Oproštaj na EP u Beogradu
Kakvi su planovi Saše Đorđevića na igračkom planu?
- Jedan dan se probudim sa velikom željom za košarkom, drugi dan ne, tako da sam sa sobom još nisam načisto. Verovatno ću igrati još godinu-dve, a za mesec-dva znaću i u kom klubu.
Za reprezentaciju još niste odigrali oproštajni meč.
- Ukoliko motive i ambicije budem vratio na željeno mesto, uz potreban nivo igre i fizičke spreme, ne mora da znači da je reprezentativna priča završena. Iskreno, u reprezentaciji je sve već iskristalisano i nema potrebe vraćati se na neku priču koja izgleda da je gotova, ali o tom - potom. Imam veliku želju da se oprostim nekako pred beogradskom publikom. Kako - videćemo.
Olimpijske igre u Atini 2004?
- Iskreno, Atine mi je već prepun kofer. Malo bih da igram i u Beogradu, uželeo sam se te publike i atmosfere. Bilo bi mi drago da se oprostim u gradu u kojem sam se rodio, rastao i napravio prve košarkaške korake. Da na istom mestu podvučem i crtu kada je reprezentacija u pitanju. Ipak, to su za sada samo razmišljanja, ne mora ništa da znači. Videćemo.
