Izvor: Politika, 25.Jul.2015, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paunović ne bi trpeo „savetnike”
Mnogi smatraju da bi trener „zlatnih” omladinaca bio idealan selektor seniorske reprezentacije, ali navijačke želje su neretko daleko od realnosti...
Mnogi ljubitelji fudbala u našoj zemlji razočarani su što Veljko Paunović nije nastavio saradnju sa Fudbalskim savezom Srbije (FSS). Neki su ga u sveopštoj euforiji posle zlatne medalje na svetskom šampionatu na Novom Zelandu za igrače do 20 godina videli i kao selektora seniorske reprezentacije, ali navijačke želje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su neretko sasvim daleko od realnosti.
Paunovićeva odluka da odbije ponudu da vodi mladu selekciju (do 21 godine) i objašnjenje da je rešio da se za neko vreme posveti klupskoj karijeri ostavljaju prostor za sumnju da ipak postoji još nešto iza toga. Ne mora da bude reč ni o čemu s lošim prizvukom, ali teško je poverovati da ni FSS ni Paunović nisu želeli da nastave saradnju, a da se možda nisu oko svega dogovorili; ili da možda nisu iz istog ugla sagledali zajedničku budućnost.
Pre no što se vratimo Paunoviću, podsetimo da smo od Ilije Petkovića, koga je FSS smenio zbog tri poraza na tri meča na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. (šta bismo danas dali samo da odemo na Mundijal), imali osmoricu selektora (dvojica su bili vršioci dužnosti): Havijer Klemente (2006–07), Miroslav Đukić (2007–08), Radomir Antić (2008–10), Vladimir Petrović (2010–11), Radovan Ćurčić (v. d. selektora 2011–12, selektor 2014–?), Siniša Mihajlović (2012–13), Ljubinko Drulović (v. d. selektora 2014), Dik Advokat (2014).
Voditi državni tim postalo je posebno unosno otkada je Španac Klemente dobio mesečnu platu od 30.000 evra (predsednik FSS je Zvezdan Terzić). Deset puta više nego Petković! Đukić je potpisao za 20.000 mesečno, Antić za 35.000 (posle plasmana u Južnoafričku Republiku tražio povećanje), Petrović za svega 5.000 (što je bio znak da je privremeno rešenje), Ćurčić je u prvi mah bio samo v. d, a onda je Mihajlović izjednačio rekord: 35.000. Drulović je kao v. d. imao platu od 2.000 evra, a onda je stigao Holanđanin Dik Advokat (25.000) i potpuni debakl u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2016. Kad je otišao i poslednji voz za Francusku, FSS je postavio Ćurčića (15.000), koji se, kao i Drulović (ali i Paunović), ne uklapa u dugo važeći obrazac FSS-a: uspeh u mlađim kategorijama ne donosi unapređenje u A tim.
Pokazalo se da lov na velika imena nije doneo ništa osim novog posrtanja, osim u slučaju Radomira Antića. Stekao se utisak da je predsednik FSS-a Tomislav Karadžić, u želji da što pre ispravi svoje greške tragao za novim „džokerima”, ne mareći mnogo za adute u svom dvorištu. Oni koji su gradili karijeru u mlađim kategorijama uzdigli su se samo do titule „ve-de”, a Ćurčiću je ukinut taj predznak kad smo dotakli dno u kvalifikacijama. Svi sada znaju da bi bilo mnogo bolje i jeftinije da je bilo koji naš mladi stručnjak seo na klupu umesto Dika Advokata i da smo počeli da stvaramo tim na duge staze.
Oni koji misle da je Paunović već sada zaslužio svoju šansu trebalo bi da znaju barem tri stvari: prvo, Ćurčić ima ugovor do kraja kvalifikacija, drugo – ambijent u državnom timu i oko njega je toliko loš (svi čekaju da se što pre završe kvalifikacije) da bi u ovom trenutku progutao i Žozea Morinja, a kamoli Paunovića, treće: u poslednje tri decenije samo jednom se dogodilo u svetskom fudbalu da osvajač omladinskog Mundijala bude unapređen u selektora seniora (kamo sreće da tako nešto postane praksa kod nas, pa da se makar po tome razlikujemo).
Po svemu što je pokazao, Paunović je pravi čovek za srpsku reprezentaciju, ali samo pod uslovom da startuje sa zdravih osnova. To znači da može sam da odgovara za svoj izbor, da nema tutore, savetnike i ostale „dobronamernike”, koji se kunu u patriotizam, a njih je danas više no ikada. Paunović nije čovek koji bi to trpeo.
Što se tiče njegove odluke da ne prihvati ponudu FSS-a da vodi mladu selekciju, ona može da naiđe na odobravanje samo ukoliko mu kroz takav ugovor nisu bila odškrinuta vrata A tima (da, recimo, preuzme kormilo u kvalifikacijama za Mundijal u Rusiji 2018).
Iskustvo govori da titula omladinskog prvaka sveta nije trenerima garantovala sjajan ugovor i prestižan posao (veliki klub) u prvoj narednoj sezoni, a kamoli mesto komandanta u A selekciji. Recimo, otkako je Jugoslavija postala šampion u Čileu 1987. (selektor Mirko Jozić), samo je Karlos Keiroz (Portugalija) unapređen u šefa stručnog štaba seniorske selekcije, i to posle dve uzastopne titule sa omladincima (1989. i 1991). Jozić je nakon trijumfa u Čileu nastavio jedno vreme da vodi omladince, a onda potpisao za čileanski klub Kolo Kolo (selektor Hrvatske postao je tek 2000. godine).
Brazilac Žilio Sezar Leal (šampion 1993) nije napravio veliku karijeru (nastavio u Kuvajtu, Brazilu, Japanu, SAD i Južnoj Africi), Argentinac Hose Pekerman i pored tri titule prvaka sveta sa igračima do 20 godina (1995, 1997, 2001) preuzeo je kormilo A tima tek 2004. godine, Španac Injaki Saez (prvak 1999) pola radnog veka je bio u raznim mlađim nacionalnim selekcijama, a državni tim je poveo pod stare dane (2002). Brazilac Markos Paketa (šampion 2003) nije uspeo da napravi karijeru van arapskog sveta, a slava više nije dotakla ni Argentince Fransiska Ferara (2005) i Uga Tokalija (2007), kao ni Selasa Teteha iz Gane (2009). Ni poslednja dva šampiona pre Paunovića, Franka Neja (Brazil, 2011) i Pjera Mankovskog (Francuska, 2013), omladinska titula prvaka sveta nije lansirala među najveće trenerske zvezde.
Među pomenutim imenima danas su i prosečnom ljubitelju fudbala poznati samo Keiroz i Pekerman, čije karijere su vredne pažnje.
Veljko Paunović, kao jedan od najmlađih trenera šampiona u istoriji ovog takmičenja, s punim pravom se nada lepšoj budućnosti od mnogih njegovih prethodnika. Dokaz da zna pravi put jeste i to što je odbio neke primamljive ponude iz zemalja preko kojih nikada nije išao put do vanserijskih karijera.
