Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 03.Sep.2022, 20:55

Patrijarh Porfirije doputovao u Budimpeštu

Patrijarh srpski Porfirije doputovao je danas u Budimpeštu na početku zvanične trodnevne posete Eparhiji budimskoj.Povod posete patrijarha je stogodišnjica uspostavljanja Srpske Patrijaršije i dvadeseta godišnjica arhijerejskog služenja episkopa Lukijana na čelu Eparhije budimske.

Patrijarh će sutra uz sasluženje više arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve služiTI svetu arhijerejsku Liturgiju sa početkom u 10 časova u Sabornoj crkvi u Sentandreji, saopštila je SPC. >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine <<

Tokom posete Eparhiji budimskoj patrijarh Porfirije sastaće se sa državnim vrhom Mađarske i posetiće srpske institucije u toj zemlji.

Pozdravljajući prisutne, Njegova Svetost Patrijarh g. Porfirije je poručio:

Preosvećeni u Hristu brate i saslužitelju Lukijane, domaćine ove bogospasavane Eparhije budimske, visokopreosvećena braćo arhijereji, visokopreosvećeni predstavnici sestrinskih pomesnih Crkava i svi po redu, predstavnici država i državnih institucija sa svih strana sa kojih ste došli, braćo sveštenici, monasi i monahinje i najdraža braćo i sestre, pravoslavni pre svega Srbi, ali i svi drugi koji živite u ovom gradu i u ovoj zemlji.

Ja sam danas zaista više nego ganut što sam po ljubavi vladike Lukijana, a i po promoslu Božjem, došao ovde u Mađarsku, u Budimsku eparhiju. Moram da kažem da sam već na samoj granici osetio dobrodošlicu, ljubav i više nego dobru volju onih koji žive u ovoj blagoslovenoj zemlji.

Mi smo došli i okupili smo se ovde, u ovom divnom hramu da i ovde otpočnemo saborno proslavljanje dva crkvena jubileja: najpre, stogodišnjicu obnove drevne Pećke Patrijaršije, odnosno ujedinjenja svih srpskih crkvenih oblasti u jednu jedinstvenu Srpsku Patrijaršiju, ali takođe i da obeležimo dvadesetu godišnjicu arhijerejskog služenja dragog nam u Hristu brata i saslužitelja, vašeg brižnog arhipastira, Njegovog Preosveštenstva Episkopa g. Lukijana na tronu episkopa budimskih.

Pre nekoliko dana sam, braćo i sestre, u Boki Kotorskoj, u Herceg Novom, govoreći na sabranju kakvo je i ovo naše današnje ovde u Pešti, rekao da pravoslavni Srbi povezuju dva najvažnija i ključna evropska civilizacijska i privredna krvotoka - Dunav i Sredozemno more. I evo nas danas na Dunavu, na najsevernijoj tački naše crkvene jurisdikcije, gde su vaši i naši preci još u 16. Stoleću, a čuli smo i mnogo pre toga, još za vreme Svetog Save, a naročito u 16. stoleću na ovom mestu podigli i počeli da podižu hramove. Sutra ćemo se svi mi okupiti na svetoj Liturgiji u Sabornoj crkvi u gradu i na mestu na kojem je, pre 332. godine, veliki patrijarh Arsenije III Čarnojević zaustavio brod na pustoj dunavskoj obali gde je posečen prvi balvan za hram, za crkvu brvnaru.

Kolika i kakva je bila duhovno, da kažem, identitetska svest vaših i naših predaka o važnosti očuvanja najpre duhovnog identiteta, svedoči činjenica da su u Sentandreji u najkraćem roku naši preci podigli osam velelepnih hramova, a u isto vreme su živeli veoma oskudno, može se reći siromašno, u kolibama i zemunicama. Pokazali su šta je to što je najvažnije za njihov život. Pokazali su šta je to oko čega će oni ustrojavati svoju zajednicu, svoj odnos prema Bogu, međusobne odnose, odnos prema tvorecini Božjoj, ali i odnos prema drugima. Oni su stojeći između čekića i nakovnja, u sukobu tada velikih sila Turske i Austrije - nažalost neprestano smo i mi suočeni i suočavamo se sa raznim sukobima i neretko opet velikim - našli najbolji i jedini pravi model da ne samo ne nestanu kao narod nego da opstanu i da budu veoma plodotvorni, da obogate sebe, jer obogaćavajući sebe i svoju kulturu, obogaćuju i one koji su oko njih. Oni su sa sobom, preko Save i Dunava poneli ono što je najvažnije, ono što ih duhovno konstituiše i čuva. Poneli su svoje ikone, mošti svetih, druge relikvije, znači poneli su svoje hramove, poneli su ono što je neuništivo, poneli su svoje nebo. Znali su da ako ne žive u svom duhovnom identitetu neće uspeti da sačuvaju nijedan drugi. Znali su da je Carstvo zemaljsko zamalena, a Božje uvek i doveka.

Zbog toga svi mi i danas, možemo ponosno da zapevamo Mi že Sentandrejci slavni celog sveta. Tako je svest o duhovnom identitetu kako u Eparhiji budimskoj, tako i u Karlovačkoj mitropoliji u celini, ključno doprinela daljem opštem napretku našeg naroda u svim oblastima njegovog života:i u privredi, i u građevinarstvu, i u kulturi, u književnosti, u svemu. Sentandreja je zbog svega toga postala ključno mesto, istaknuti topos na kome se spajaju i večito će se spajati istorijsko i ono večno, kako kažemo jezikom bogoslovlja, eshatološko, jedno i drugo biće našega naroda. U tome je za punoću naše pomesne Svetosavske Crkve značaj ove drevne episkopije budimske, u tome je značaj njenih arhijereja, značaj i njenog sadašnjeg arhijereja, sveštenstva i sveg vas, braćo i sestre, pravoslavnog vernog naroda, svih vas čiji životi i danas pišu neprekinutu povest pravoslavnog našeg roda na ovim panonskim prostorima, učešćem u crkvenom životu, staranjem za naše kulturne i prosvetne ustanove, čuvanjem i unapređivanjem naše baštine.

Ovo je prilika da po subjektivnom izboru svome, ali i fragmentarno, više upućeno onima koji manje znaju, nego vama ovde sabranima, da izdvojimo iz čitave plejade samo nekoliko odabranih ličnosti i podsetimo koja je to baština ovde stvorena, odnosno kako je ostvarivan verski, kulturni, znači identitetski kontinuitet našeg naroda na ovom području.

U periodu seoba, kada je izgledalo da prestaje i nestaje kontinuitet srpske književnosti, ali i kulture u celini, monasi iz Rače ukraj Drine stižu za svojim patrijarhom u Sent Andreju i tu nastavljaju već razvijenu prepisivačku delatnosti. Pojava začetnika i utemeljivača Račanske skriptorije, ne ukraj Drine, nego u Sent Andreji, više slavnago grada Budima, monaha Kiprijana Račanina, omogućila je, u trenutku gašenja štamparija, snabdevanje mnoštva novih bogoslužbenih mesta svom neophodnom bogoslužbenom i hagiogafskom literaturom. Njegove ruke nisu samo prepisivale bogoslužbene tekstove, nego su ih i ukrašavale u skladu sa tradicijom naših iluminiranih rukopisa prethodnih stoleća.

Kratko potsećanje na Račane i njihovu skriptoriju okončaću sa nekoliko reči o najboljem Kiprijanovom učeniku, svakako najboljem predstavniku srpske književnosti u prvom delu, prvoj polovini 18. stoleća, jeromonahu Gavrilu Stefanoviću Vencloviću. O poreklu ovog slavnog propovednika iz Sent Andreje, kako je zabeleženo u Komoranskom letopisu, veoma malo se zna. On je ostavio iza sebe više od 20.000 stranica. On je teolog, prepisivač, pisac, poeta, propovednik, istoričar, reformator pravopisa, slikar i ikonopisac, prevodilac, čak i dramski spisatelj.

Sopstveni izbor ličnosti iz istorije Eparhije budimske dopuniću crticama samo o dvojici velikih arhijereja. To su Dionisije Novaković i Georgije Zubković.

Pojam učenosti, ne samo svoga doba, Dionisije Novaković, je na katedri budimskih arhijereja bio od 1749. do 1767. godine. Pre toga je za vreme znamenitog bačkog episkopa Visariona Pavlovića, 1741. godine osnovao prvu srpsku visokoškolsku ustanovu, Duhovnu akademiju na kojoj je profesor filosofije i bogoslovlja i sam bio. Po mišljenju eksperata, spada u sam vrh srpske teologije u doba baroka, pisac je kapitalnih bogoslovskih dela. Njegova Epitom ili kratkaja skazanija svjaščenago hrama je bila najprepisivanija knjiga kod Srba u drugoj polovini 18. i prvoj polovini 19. veka. Kao episkop ove dijaceze sagradio je četiri crkve u Sentandreji.

Ličnost Vladike Georgija Zubkovića, neposredno je vezana i za proslavljanje 100 godišnjeg jubileja vaspostavljanja jedinstvene Pećke Patrijaršije, koji nas je evo slava Bogu okupio. Stolovao je na budimskom tronu od 1912. do 1951. i sve vreme čuvao veru i pravoslavni identitet srpskog naroda u veoma složenim, često i tragičnim okolnostima. Mesto budimskog episkopa zahtevalo je i izražene diplomatske sposobnosti, kako u godinama pred i ali i tokom Velikog rata tako i tokom Drugog svetskog rata, kada se vladika Georgije zalagao za spasavanje vernog naroda koji je odveden u logore, a isto tako tokom i svim decenijama njegovog episkopstvovanja. Po završetku Velikog rata, veoma je zapažen njegov rad na obnovi ujedinjenja Srpske Patrijaršije, koji je krunisan 12. septembra 1920. godine, kada je u Sremskim Karlovcima, uz hiljade vernika okupljenih iz svih oslobođenih i ujedinjenih srpskih zemalja, ali i iz Budimske i Temišvarske eparhije, uz zvuke zvonâ sa svih karlovačkih hramova i topovske salve pobedničke srpske vojske, obnarodovan ukaz o obnovi Pećke Patrijaršije i sabornom jedinstvu srpskih crkvenih oblasti.

Tada je, posle stotinu i pedeset četiri godine od nasilnog ukidanja Pećke Patrijaršije, uz liturgijsko jedinstvo, koje nikada nije ni bilo narušeno, vaspostavljeno i kanonsko i administrativno jedinstvo i svečano proglašena obnovljena Pećka Patrijaršija, odnosno Srpska Pravoslavna Crkva, na području njene istorijske i kanonske jurisdikcije. Tako su konačno ispunjene težnje mnogih pokoljenja naših predaka. Ali i pored uspostvaljenog jedinstva Srpske Pravoslavne Crkve, episkop Georgije je nastavio da vodi drugu borbu – za očuvanje Eparhije budimske u okviru Srpske Pravoslavne Crkve, jer su postojale snažne tendencije da se ona odvoji od matice i osamostali, a na episkopa Georgija vršilen je snažan pritisak da bude njen samostalni poglavar. I pored svih pretnji, Episkop Georgije je odbio sve napade sačuvavši svoju eparhiju u sastavu Srpske Pravoslavne Crkve.

Dostojni naslednik pomenute dvojice velikih arhijereja naše Crkve, ali i drugih velikana koji su predstojale Eparhijom budimskom, jeste naš vladika Lukijan, koji nas je blagoslovio da sa njim podelimo radost dvadesetogodišnjeg jubileja na ovom svetom tronu. Molimo se Bogu da mu da snage i mudrosti ali pre svega hrišćanske ljubavi da i dalje svedočeći Hrista vas, braćo i sestre, vodi ka spasenju i ka Carstvu Nebeskom. Uznesimo svi zajedno usrdnu molitvu Spasitelju za našeg vladiku Lukijana: Dolgodenstvuj Svjati Vladiko na mnogaja i blagaja ljeta!

Braćo i sestre, Gospod neka vas sve blagoslovi i utvrdi u pravoslavnoj veri i u svome Jevanđelju, a ja zajedno sa sabranom braćom arhijerejima na ovom mestu sve vas nosim i nosiću vas uvek u svome srcu, i za vas, kao i za sav pravoslavni narod naše Crkve gde god se nalazi, upućivaću svoje skromne molitve Jednom u Trojici Bogu, Ocu, Sinu i Svetome Duhu, sada i u sve vekove. Amin.

Posle svečane doksologije Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije sa pratnjom je posetio Ambasadu Republike Srbije u mađarskoj prestonici. Tom prilikom, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je istakao:

Vaše Preosveštenstvo, visokopreosvećena i preosvećena braćo arhijereji, Vaša Ekselencijo, dragi prijatelji,

Osećam veliki blagoslov i veliku radost što sam danas bratski i prijateljski dočekan ovde u Mađarskoj. Malopre sam posetio Saborni hram u Budimpeštu, a evo, hvala Bogu, sada se nalazimo u Ambasadi Republike Srbije. Već smo u više navrata čuli da je veoma duga istorija preplitanja sudbina srpskog i mađarskog naroda, mađarskog i srpskog, i da su ta dva naroda ne samo upućeni kroz istoriju jedni na druge, nego su kroz istoriju i zajedno živeli.

Zajednički život podrazumeva dinamiku i, hvala Bogu, ta istorija je u najvećem svom delu bila plodotvorna. Naravno, bila je kao što ima i u iskušenju pojedinca, pa i u iskušenju zajednica, i iskušenja, ali evo, hvala Bogu, danas u ovom trenutku i ovih godina mi smo uspeli da doživimo - kako je ambasador Republike Srbije rekao - situaciju da srpski narod i mađarski narod, mađarski i srpski narod, Mađarska država i Srbija imaju najveće moguće ne samo razumevanje, nego istinsku i radu saradnju u svim segmentima.

Ambasada je zasigurno ta koja u ime države Srbije pretvara u praksu što se na najvišem mogućem nivou dogovori i sa druge strane obezbeđuje prve korake pravnog konteksta da nešto može da dođe do svog krajnjeg cilja. Što se tiče Crkve, Crkva nema granice ni u vremenu ni u prostoru, jer je Crkva Telo Hristovo, jer je Crkva u ovom svetu, ali nije od ovog sveta. Crkva u ovom svetu jeste predukus tajne budućeg veka. Zato i Crkva naša, Srpska Pravoslavna autokefalna Crkva koja u porodici Pravoslavnih Crkava jeste Crkva čija je ovo kanonska teritorija i opet ima svoje duboke istorijske korene koji, kako smo čuli, sežu sve do vremena Svetog Save. Ako nije neumesno da kažem u prvom licu, ja sam živeo decenijama u manastiru koji se nalazi u Bačkoj, u Vojvodini, gde naravno pored pravoslavnih Srba ima mnogo Mađara, jedni su rimokatoličke vere, drugi su pravoslavne vere. Hteo da kažem konkretizujući ono što je vladika Lukijan rekao u crkvi u vezi susreta kralja Ugarske Andrije II i Svetog Save, koji je bio mirotvorac i koji je pomirio ugarsku vojsku Andrije II i vojsku Stefana Prvovenčanog, brata Svetog Save. Naime, njih dvojica su se izmirili posredovanjem Svetog Save uz jedno čudo, a predanje kaže da se to čudo desilo u blizini Dunava, na mestu na kojem je podignuta jedna mala crkva u početku, a da se na tom mestu kasnije se razvio manastir. To je manastir Kovilj. Mi verujemo i prihvatamo da se to čudo desilo u manastiru Kovilju. I ne samo zbog te činjenice, nego i zbog činjenice da sam lično odrastao u Vojvodini i u srednjoj školi i u osnovnoj školi imao prijatelje Mađare sa kojima sam se družio i zajedno učio, doprinelo je da ne samo budem svestan mađarskog naroda, mađarske kulture i mađarske države, nego da imam i neposredna iskustva iz najranijeg detinjstva iz te oblasti, a naravno naročito iz manastira Kovilja, gde je najupečatljivije ostalo to da je zapravo mir ono što je Sveti Sava doneo između mađarskog i srpskog naroda i da je taj mir nešto što ne može da se postigne isključivo i samo ljudskim snagama, nego da je to uvek mir koji je dar Božji. Taj mir može doći među nas samo onda kada mi uspostavljamo mir sa Bogom kako je to upravo učinio Sveti Sava.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što smo kao čovečanstvo, kao ljudski rod, danas suočeni sa bezbroj izazova. Naravno da postoje mnogi ljudski napori da se ti izazovi i problemi razreše i prevaziđu, a često su ti problemi globalnog karaktera i tiču se sistema vrednosti. Moderni svet ili svet u kome živimo je takav da je on postideološki, ako mogu da kažem, i u tom smislu sistemi vrednosti i ideologije koje bujaju kao pečurke posle kiše dolaze na naše prostore i hoće ne samo da nas zapljusnu, nego istinski da nas potope tako što relativizuju sve. Na taj način hoće da iščupaju koren i počupaju stubove na kojima naša društva - društva naših naroda, zajednice i države - ne samo da žive nego imaju svoje istinsko postojanje i u prošlosti i u sadašnjosti, a zasigurno to je i perspektiva, to je i budućnost.

Kao što je Sveti Sava izmirio mađarski i srpski narod blagodaću Božjom, kroz činjenicu da je sam bio u miru sa Bogom i na ta dva naroda u tom trenutku došlo je izmirenje blagodaću Božjom, tako i danas jednini mogući način da prepoznamo te razne ideološke cunamije koji dolaze sa svih mogućih strana i pokušavaju na silu da se nametnu kao jedini mogući pogled na svet, kao jedini prihvatljivi sistem vrednosti - a zapravo je sistem vrednosti koji urušava i ukida svaku vrstu vrednosti - da najpre možemo da razlikujemo crno od belog, svetlo od tame, dobro od zla i tako redom... jeste da budemo ukorenjeni u onom sistemu vrednosti koji je naš, da budemo ukorenjeni u onome što mi jesmo. Ne treba niko da nam dođe i kaže šta smo mi! Mi smo ukorenjeni u svom sistemu vrednosti! Utemeljeni u njemu možemo imati istinski i pravi imunitet za svaki ideološki virus, nametljiv i agresivni, koji nam dolazi spolja. Ono što je jedinstveno za oba naroda, i za mađarski i za srpski narod, kao i za sve ljude koji žive na ovim prostorima jeste upravo Jevanđelje Hristovo, jeste hrišćanska vera. To je fundament i okvir iz koga možemo biti svesni sebe, možemo jačati, možemo biti snažni, a onda u toj snazi, u toj samospoznaji, bez ikakvih zadrški možemo izgrađivati istinsko i pravo prijateljstvo i na kraju krajeva i bratstvo, na šta nas Jevanđelje poziva.

Ja se radujem da smo mi upravo dobrano zagazili na taj put, da idemo tom stazom. Što se tiče naše Crkve siguran sam da ona ne samo može doprineti, nego istinski doprinosi baš samim svojim postojanjem, mnogo više postojanjem, nego onim što čini, mnogo više onim što jeste, a to je upravo Jevanđelje Hristovo, to je mir Hristov za koji se molim da dođe i ovde na Vas, Vaša Ekselencijo, na našeg Ambasadora u Mađarskoj, na sve koji se ovde sa Vama trude i rade na putu prijateljstva, ali i na čitav ovaj grad i na sve ljude dobre volje koji žive u Mađarskoj, kao i na one koji nisu dobre volje da ih Gospod odobrovolji i da postanu dobre volje. Živeli! Hvala vam!

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...