Izvor: Politika, 04.Mar.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Partizanovac” na rođendanu Zvezde
Marko Valok, najbolji strelac u „večitim derbijima” (18 golova na 18 utakmica) danas slavi 85. rođendan. – Nesuđeni pilot-lovac postao fudbaler-golgeter
Crvena zvezda je u petak proslavila svoj 67. rođendan. Toj svečanosti je prisustvovao i Marko Valok, koji je kao fudbaler bio koban po nju. Na 18 takmičarskih utakmica (13 u prvenstvu i pet u kupu) dao joj je 18 golova i najbolji je strelac u istoriji „večitog derbija”.
– Bilo je lepo na Zvezdinoj proslavi. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dali su priznanja najboljima iz svih klubova, video sam se s prijateljima, podsetili smo se kako je bilo nekada, razmenili mišljenja o tome kako je sada, – objašnjava Marko Valok, koji danas slavi 85. rođendan. – Ja se družim sa svima: sa mojima iz Partizana, sa „zvezdašima”, idem na skupove OFK Beograda, Zemuna, Rada, Vojvodine...
Danas je to prava retkost. Nekada su sportisti bili ljuti rivali na igralištu, a prijatelji pre i posle utakmice.
– Neki Valjevac je bio toliko veliki „partizanovac” da su ga posle neke naše velike pobede ostali navijači nosili na ramenima od stadiona do Slavije. Jednom idem iza njih i čujem ga kako peva: „Bobek radi volove, Valok daje golove!” Kažem mu da su oni naši prijatelji i da ih ne vređa. Izgleda da je od toga bilo neke vajde. Posle toga nisam čuo da je govorio tako nešto, – ispričao je Valok.
Njegov životni put, a pogotovo sportski, krajnje je neobičan i poučan je primer šta sve može da se postigne upornošću – od tima čete je stigao do državne reprezentacije.
– Igrao sam za Kruševačku diviziju Korpusa narodne odbrane Jugoslavije u Maksimiru, na turniru na kome su učestvovale još Zagrebačka i Beogradska divizija. Slučaj je hteo da je tada Partizan igrao protiv Dinama, pa je trener Špic pre podne odveo igrače u šetnju. Da prekrate vreme gledali su našu utakmicu i kad sam se vratio u Kruševac stigla je naredba da se javim u Beograd načelniku Doma Jugoslovenske armije generalu Vasi Smajeviću. On mi je kazao da me hoće Partizan, koji je tada bio armijski klub. To se nije uklapalo u moje namere, – odmotava „film” Valok. – Želeo sam da budem pilot-lovac i baš sam u to vreme iščekivao poziv iz Vazduhoplovne škole u Zemunu. Rekao sam da ću doći u Partizan, ako me tamo ne prime. I nisu me primili. Tek mnogo kasnije sam saznao da je to učinjeno zbog kluba.
Ali put do golgetera Partizana (sa 411 golova na 470 utakmica je drugi na listi najboljih strelaca kluba svih vremena) bio je trnovit. Valok otkriva da je mnogo fudbalera, koji se nisu izborili za mesto u prvom timu, kao na primer Ognjanov, koji se kasnije proslavio u Crvenoj zvezdi i bio u onom čuvenom Olimpijskom timu koji je 1952. u Tampereu izbacio SSSR:
– U Partizan sam došao u septembru 1947. On je u prethodnoj sezoni osvojio prvenstvo i za mene je bila velika čast da budem u ekipi sa Bobekom, Čajkovskim, Simonovskim, Bobom Mihailovićem, Mindom Jovanovićem, Šoštarićem, Čolićem... Pre rata sam trenirao u podmlatku Viteza, a kada se on posle okupacije preselio u Beograd, prešao sam u zemunski Građanski za čiji sam prvi tim počeo da igram 1944. Ali, ovo su bili velemajstori. Sećam se da mi je Bobek po dolasku pružio ruku i rekao: „Ti ćeš sigurno biti centarfor prvog tima”. Mislio sam da stvarno tako misli, a on se šalio. Međutim, iako sam bio poručnik, pa zbog toga i jedan od rukovodilaca armijske Fiskulturne škole u koju su išli svi članovi Partizana, na treninzima sam se ponašao kao fudbalski šegrt. Kad bi na zagrevanju trebalo da se vrati lopta bez pitanja sam išao po nju. Ništa mi nije bilo teško. Dok sam u Kruševcu bio fiskulturni rukovodilac divizije ustajao sam po mraku i trčao da steknem kondiciju, a onda kad svane trenirao s loptom, pa išao na redovne obaveze. Vežbao sam i po podne, kad je bilo slobodno vreme. S tim sam nastavio i u Partizanu i posle šest meseci sam postao prvotimac. Špic je ubedio Bobeka da će pružiti više ako pređe na polutku, što je on prihvatio, i tako mi je oslobodio mesto centarfora.
Kao najdraže golove Valok izdvaja sve pobedonosne protiv Crvene zvezde i dva koja je, na jednoj od najboljih utakmica odigranih u Beogradu, dao Honvedu (17. novembra 1954. kada je Partizan pobedio s 3:2), u to vreme najjačem timu na svetu:
– I davanje golova se uči treningom. Ja sam samostalno vežbao šutirajući u zid. I stigao sam dotle da sam sto puta mogao da udarim oštro loptu glavom i da mi se ona vrati na glavu. Isto tako i voleje i desnom i levom. Ali, to što sam radio sam sa loptom je imalo i lošu stranu. Navikao sam da gledam samo u loptu, pa sam na utakmici moje igrače razlikovao od protivničkih samo po – štucnama!
Marko Valok je u partizane otišao 3. maja 1944. S vojskom je završio 1967, kada mu je na sopstveni zahtev prestala služba u Jugoslovenskoj narodnoj armiji u činu potpukovnika. Posvetio se potpuno trenerskom pozivu, pa je bio i selektor naše reprezentacije.
------------------------------------------------------------
Za osvojeno prvenstvo „Kako se kalio čelik”
O tome kakve su nagrade bile nekada u fudbalu Marko Valok je naveo ove primere:
– Za osvojeno prvenstvo 1949. dobili smo knjigu „Kako se kalio čelik”. Za stotu utakmicu u Partizanu šahovsku garnituru, koju su pravili robijaši u Požarevcu, za 200. servis za ručavanje za šest osoba, za 300. radio-aparat „kosmaj”, a za 400. i poslednju, 470, poklon je spojen u jedan: crno-beli televizor bez antene.
Lopta za album sa sličicama
Marko Valok je odrastao na igralištu zemunskog Viteza. Tada su BSK i Jugoslavija bili ono što su posle rata postali Crvena zvezda i Partizan. Zato se i danas seća svog prvog odlaska na ondašnji „večiti derbi”:
– U to vreme se bez jakog razloga nije išlo iz Zemuna u Beograd. Ja nisam bio opredeljen ni za BSK, ni za Jugoslaviju za koju je igrao moj dalji rođak Franjo Valok. Sa deset godina sam prvi put otišao da gledam derbi. Igrao se na stadionu Jugoslavije. Deca nisu mogla da uđu sama, pa sam zamolio jednog čiku da me uvede. U to vreme su se prodavale čokoladice sa sličicama fudbalera, pa ko napuni album dobijao je od proizvođača loptu, šnirač i pumpu. To se davalo negde kod Liona i ja sam se sa 11 godina zaputio tamo. Kakva je to bila opšta radost zemunskih dečaka kad sam se vratio s pravom loptom! Krpenjači je odzvonilo, a moja majka više nije morala da se čudi, gde joj nestaju čarape.
Ivan Cvetković
objavljeno: 05.03.2012.
