Izvor: Politika, 26.Mar.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Partizanov magični momenat
Ulazak u TOP 16 Evrolige ostvarenje višegodišnje investicije "crno-belih" košarkaša. - Šesta titula u nizu daje priliku da se na najvećoj sceni dokaže generacija mladih šampiona Evrope
Posle, za srpsku košarku inače teških, pet godina čekanja da Partizan uđe u TOP 16 Evrolige, ovih dana je taj njegov domet analiziran i pitanjima da li je reč o uspehu ili podvigu... Da su "crno-belima" pre starta ponudili da do poslednjeg dana budu u igri za četvrtfinale, nesumnjivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi to prihvatili oberučke, a danas izgleda da se čak moglo i do mesta među osam ekipa. O igrama srpskog šampiona, pored ostalog, govore i sledeće brojke: drugi je tim među 16 najboljih u Evroligi po uspešnosti u realizaciji slobodnih bacanja (78 odsto), četvrti u procentu "trojki" (37%), četvrti u skoku u napadu, šesti u vazdušnim duelima ukupno, generalno je imao sedmi napad takmičenja (76,8 poena po meču), bio sedmi u "ukradenim" loptama, deseti u asistencijama, a po kumulativnom indeksu korisnosti svih igrača uz rame četvrtfinalisti Dinamu na 11. poziciji.
Statistički gledano, jedini element igre u kojem se zaista podbacilo jeste šut za dva poena, po kojem su "crno-beli" najlošiji među svim akterima, zajedno sa Lotomatikom (47%). Zanimljivo je da su u izgubljenim loptama, koje su im na početku stvarale velike probleme, na kraju (15 po utakmici) bili iza čak tri tima koja su otišla dalje.
Individualno, lideri su bili Drobnjak (prosečni koeficijent 17,7), Perović (15,2) i Kamings (11,4), ali ono što je možda najjača impresija jeste da je Partizan kao tim ostavio bolji utisak, nego bilo koji igrač pojedinačno u ukupno odigranih 20 utakmica.
Drobnjak, Kamings i Kecman, sa kojima je Partizan postao odlična odskočna daska ne samo za mlade igrače nego i iskusne košarkaše koji žele da postignu veći rejting na stranom tržištu, ostvarili su veliki deo svog ovosezonskog zadatka igrajući najbolje u periodu borbe za TOP 16. Još tada se čulo da su za njih zainteresovani bogati klubovi. A i u drugom, iako jačem, delu takmičenja, videla se moć novih snaga, Perović je bio najbolji igrač "crno-belih" u tih šest utakmica, a Tripković heroj pobede u Badaloni koja je, po kladionicama, bila veća od svih prethodnih, i reklo bi se ne bez svoje simbolike – rival je bio Huventud, pre 15 godina suparnik Partizana u šampionskoj utakmici evropske košarke.
I milionima evra plaćeni profesionalci ostajali su ove sezone pobeđeni kada Partizanovi talenti pokažu potencijal, njihovo napredovanje je, prema rečima sa kojima su iz Evrolige propratili rezultat našeg predstavnika, bilo i "ključ dosezanja magičnog momenta za godine investirane u razvoj, ulaska u TOP 16".
Upravo zbog većine Partizanovih mladih igrača, osvajanje šeste titule zaredom, u predstojećem nacionalnom šampionatu, čime bi bio nastavljen serijal igara u Evroligi, ima veći značaj nego što će, verovatno, nositi neki naredni trofej šampiona. Jer, u sezoni 2007/2008, a ne ovog proleća, čini se, jeste prirodni kraj jednog ciklusa, započetog tamo negde sa prvim od aktuelnih pet uzastopnih zvanja državnog prvaka.
U sezoni koja stiže posle ove praktično polovinu tima trebalo bi da čine igrači sa 21 godinom, kada Partizan, vođen zakonima tržišta i obeštećenja, otvara vrata za odlazak – tako ovog leta 21-godišnji Kosta Perović kreće put NBA lige, za koju je inače spreman. Zato bi trebalo očekivati da u prvi plan, pored Uroša Tripkovića, koji je, sudeći i po reakcijama koje je izazivao promenljivim partijama ove sezone, u centru svih iščekivanja, izbiju sva četvorica igrača one selekcije SCG koja je prošlog leta na evropskom prvenstvu mladih donela, da kažemo, poslednje "zlato" u eri jugoslovenske košarke. Milenko Tepić, mesecima mereno mlađi od ostalih, nameće se ne samo igrom nego i zrelošću, Nikola Peković je fizički, što je prvi uslov za ratove pod obručima, već superiorniji od mnogih evropskih igrača na njegovom mestu, o Novici Veličkoviću već dovoljno govori to što postaje oslonac Partizana iako je svojevremeno došao u "crno-bele" bez pompe koja prati dolazak mnogih drugih, a Boris Bakić od prilike do prilike potvrđuje da ima mesta i za njega i njegove često sjajne asistencije.
Posle vremena u kojem je više asova od, između ostalih, Šćepanovića, preko Milojevića i Šuputa, do Kamingsa, Drobnjaka i Kecmana, svojim znanjem i iskustvom obezbeđivalo mladim lavovima utakmice za napredovanje u Evroligi, možda zaista jeste vreme za podmlađivanje i prve petorke. Ali, pre svega Partizanovi navijači, koji su i uoči ove sezone strahovali da je tim premlad, posle svega sa poverenjem mogu da gledaju na poteze kluba, u daljoj selekciji pojačanja i alternativa.
Ovim ostvarenjem u Evroligi Partizan je na neki način povezao na najvećoj sceni pokidane niti naše velike košarkaške tradicije, u – što sve čini naročitom satisfakcijom za njega – mučnoj atmosferi ogromnih problema sa finansijama, dvoranom, sukoba sa Crvenom zvezdom, teške situacije sa Jadranskom ligom, nesređenog stanja u košarkaškoj organizaciji itd. Kako sportski auditorijum pre svega kroz rezultate na terenu posmatra i sve što se događa u igri pod obručima i pojedinačne "lične karte", evropska reafirmacija donela je "crno-belima" i opšta priznanja za ono što rade.
Sa dvostruko više pobeda u Evroligi nego što ih je imao u prethodna dva učešća zajedno, kako može da se čuje, Partizan je privukao interesovanje poslovnih krugova iz inostranstva i u tom smislu, ovim uspehom, napravio i korak ka finansijskoj stabilizaciji kluba (u odnosu na početak sezone lista sponzora sada je duža za dve firme). Sada apsolutno vodeća marka srpskog klupskog sporta, Partizan bi, ako ništa drugo, u zakonskoj regulativi od države uskoro mogao da dobije barem uslove da obezbedi budžet kakav je do sada projektovao, a u dogledno vreme možda i veći. Koliko god da zbog raznih faktora ima razloga za pesimizam, ova sezona jeste nagoveštaj nekih novih evropskih uspeha, po kojima se dele razdoblja Partizanove košarkaške istorije.
Finiš delo krasi i još jedna Evroliga je za Tripkovića, koji je u Partizan stigao sa prvom titulom 2002. godine, i generaciju mladih šampiona, možda predodređeni vrh duge misije. Trener Duško Vujošević, i ideolog i glavni realizator Partizanovog košarkaškog stvaralaštva, kada kaže "ne branimo ništa, idemo da uzmemo titulu", sledi želje navijača, velikih saradnika ove sezone, koji mesecima skandiraju "Uzmi Dule šestu titulu".
G. Kovačević
[objavljeno: 26.03.2007.]
