Izvor: Politika, 20.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pandorina lopta
Sport, ni kriv ni dužan, razgolićuje ono što se u drugim oblastima brižljivo i uspešno šminka i prikriva
U doba bogova s Olimpa sva zla su izašla na svet iz Pandorine kutije. U vreme bogova iz televizijskog aparata dovoljna je obična fudbalska lopta, pa da na videlo izađe mnogo toga što je brižljivo prikrivano.
U finalu Svetskog fudbalskog prvenstva u Nemačkoj Francuz Zidan je glavom udario u grudi Italijana Materacija. Dve nacije (i ne samo one), stubovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evrope koja se ujedinjuje, počele su da se dele oko toga da li Zidanov postupak može da se opravda ili ne, da li je Materaci žrtva ili je dobio ono što je zaslužio.
Razlozi za provociranje
S takmičarske strane je sve savršeno jasno. Provokacije niko javno ne propoveda, ali se one podrazumevaju. Sportista, pogotovo vrhunski, mora da bude jači od njih.
Najbolji igrači su na meti provokatora iz prostog razloga: ako izgube živce igraće slabije. Na udaru mogu da budu i psihički labilniji igrači, bez obzira da li su asovi ili nisu. Ako im se nađe ahilova peta mogu da urade nešto nepromišljeno i budu isključeni.
U berlinskom slučaju su postignuta oba efekta. Ne samo što je iznerviran najbolji igrač, nego je još dobio i crveni karton.
U poslednje vreme se pod uticajem politike povećala osetljivost na rasne provokacije. Na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj kapiteni su, u ime svojih reprezentacija, poput zakletve uoči utakmice čitali izjavu protiv rasizma i tome slično. Mada je njen karakter opšti podrazumeva se zaštita onih koji nisu belci i hrišćani, pošto dosad nije bilo žalbi fudbalera s dubokim evropskim korenima.
Kao što je poznato Zidan pripada onom delu stanovništva Francuske prema kome je politička vlast posebno osetljiva. Još su u svežem sećanju nemiri, koji su se izlili iz Pariza.
Političar, koji u ovom trenutku javno pokazuje razumevanje za Zidana, čak i uz osudu njegovog ispada "kao takvog", nesumnjivo računa da će time da pridobije i naklonost onih koji su po poreklu ili veri bliski jednom od najvećih fudbalera u istoriji i znamenju zlatnog doba francuskog fudbala (svetski prvak 1998. i evropski šampion 2000).
S obzirom da je oko reprezentacije, po definiciji, ujedinjena cela zemlja državnici olako ulaze u nešto što bi trebalo da ih, u skladu s demokratskim aksiomom, približi narodu, to jest biračima. Nastoje da se ponašaju kao "obični navijači": da aplaudiraju, ustaju sa sedišta, raduju se kad njihovoj reprezentaciji ide dobro, pokazuju tugu kad joj krene loše...
Da li ih osećanja stvarno toliko ponesu ili je u pitanju gluma u ovom slučaju nije ni važno. Bitno je što takvim svojim ponašanjem i sami raspiruju, mada to sigurno ne žele, nacionalne navijačke strasti.
I umesto da fudbal zbližava narode on počinje da ih razdvaja. Zbog finala u Berlinu Francuska i Italija su u mislima bile jedna protiv druge.
Sport je jedina oblast u kojoj danas nacionalni ponos može da se ispolji. U privredi, trgovini, umetnosti, prosveti sve je toliko isprepletano da je poistovećivanje s nacijom i državom nemoguće.
U sportu je to i lako i očigledno. Na jednoj strani su naši, a na suprutnoj svi ostali. Razdvojeni su i navijači na tribinama, jer sportski žar može toliko da se rasplamsa da bukne i požar. U duhu sporta i demokratije bilo bi idealno da su pomešani i da uživaju u lepoj igri, kao i njihovi državnici u ložama, koji bi velikom fudbalskom događaju trebalo još više da podignu dostojanstvo.
Međutim, osvajanje svetskog prvenstva je uspeh i cele nacije i svakog pojedinca: od klošara do milijardera, od običnog čoveka do šefa države. Motivi su, naravno, različiti, ali je radost ista.
Rezultat je iznad svega i zarad njega je sve dozvoljeno na terenu i tribinama. Izuzetak su uvrede na rasnoj, religioznoj i sličnoj osnovi.
Zbog Zidanovog obračuna s Materacijem zaboravljen je izgred slavnog Portugalca Figa, koji je glavom udario engleskog fudbalera. Da su Zidan i Materaci istog etničkog ili religioznog porekla njihova vestern-čarka bi verovatno prošla kao bura u čaši vode.
Međutim, otkud uopšte asovima navika da udaraju glavom, a ne recimo pesnicom?
Objašnjenje je jednostavno. U koškanjima na utakmicama za udarac
rukom je neophodno da se zamahne, što može da vidi ne samo protivnik, nego i sudija. Udarac glavom, kad je razmak između kavgadžija samo nekoliko centimetara, a okolo vrvi od njihovih saigrača, koji isteruju pravdu, mnogo je teže da se primeti, pa je i veća verovatnoća da se ostane nekažnjen. To se uči od iskusnijih saigrača, raznoraznih "savetnika", a ima i trenera koji znaju mnogo korisnih "trikova".
Simulant postao junak
Cilj opravdava sredstvo. Jedan od najvećih italijanskih junaka je postao bek Groso. U polufinalu je u 118. minutu dao gol Nemcima, a u finalu iskoristio poslednji penal.
Spisak njegovih zasluga za povratak "azura" na svetski fudbalski presto posle 24 godine time nije popunjen. U osmini finala protiv Australije, u poslednjim trenucima utakmice, pao je preko protivničkog igrača, koji je kao klada ležao ispred njega. I umesto da kazni "glumca" španski sudija Kantaleho je pokazao na belu tačku, odakle je Toti postigao jedini gol na utakmici.
Da je neki Australijanac izgubio živce zbog te nepravde bio bi drakonski kažnjen. Ali, fudbaleri s Petog kontinenta su valjda navikli da je moćniji u pravu. Svetska fudbalska federacija (Fifa) uzela je na zub ruskog sudiju Ivanova zato što je, mada opravdano, "preterao s kartonima" na utakmici Portugalija – Holandija, ali protiv Kantalehovog "slobodnog sudijskog uverenja", kojim je drastično oštećena jedna reprezentacija nije imala ništa protiv.
Neprimećeno promiču i zabrinjavajuće stvari za sam fudbal, koji s ovakvom igrom više nije spektakl, nego se to prenosi na tribine, pa čak i na ono van stadiona... Na ovom svetskom prvenstvu nije zablistala nijedna nova zvezda, pa je najbolji utisak, što se igre tiče, ostavio upravo Zidan, koji je pod teretom godina rešio da ode u fudbalsku penziju.
--------------------------------------------------------------------------
Abdikacije selektora
Nemačka je treće mesto na svetskom prvenstvu, čiji je domaćin bila, proslavila kao veliki uspeh. Njena je stvar da oceni svoj učinak, ali pre četiri godine je bila vicešampion, dok je treća bila Turska, zemlja bez velike fudbalske prošlosti. Bilo kako bilo, njen selektor Klinsman je, iako obasipan lovorikama, odlučio da se "odmori". Za ostavku se odlučio čak i Lipi, mada je doveo Italiju do titule svetskog prvaka i bio njen selektor samo dve godine?
Zašto abdiciraju?
Prvo, ne veruju da mogu da ponove takve rezultate. Kad njihova ekipa postigne gol selektori na Svetskom prvenstvu su se radovali kao da su dobili glavnu premiju na lutriji. To jest, kao ljudi koji ne vladaju situacijom i samo je splet okolnosti doveo do srećnog ishoda po njih.
Drugo, od njih se traže samo pobede. Zato se u Nemačkoj taktika svodila na ubijanje fudbala: nešto se pokušava dok se ne da gol, a onda se umrtvljuje igra da bi se sačuvalo 1:0. Na utakmicama skaču, gestikuliraju, hvataju se za glavu, ostavljaju utisak da ne mogu da se načude kako neki njihov igrač nije iskoristio šansu, ne veruju ni u najočiglednije odluke sudija... Takvim "aktivnim učestvovanjem u igri" i oni potpaljuju publiku, a i igrače.
Za pohvalu je Brazilac Skolari, portugalski selektor. Kad je protiv Engleza u četvrtfinalu njegov tim dao gol svi na portugalskoj klupi su skočili od sreće. On se okrenuo ka njima i gestovima im pokazao da je radost uzaludna: bio je ofsajd.
Treće, dobar rezultat na svetskom prvenstvu je odlična prilika za naplatu. Treneru skoči cena, pa se to odmah iskoristi.
Traganje za žrtvenim jarcem
Na utakmici protiv Portugalije, u četvrtfinalu Svetskog prvenstva, mladi engleski reprezentativac Runi je, blago rečeno, nesmotreno nagazio protivničkog igrača, koji je ležao na zemlji. Zbog toga je isključen, ali Englezi nisu njega ukorili što su u vrlo važnoj utakmici ostali s igračem manje, nego su pronašli žrtvenog jarca.
To je Portugalac Kristijano Ronaldo, jer je "nagovorio" sudiju da Runi bude isključen. Zbog takve hajke na sebe portugalski reprezentativac je odlučio da napusti Englesku i Mančester junajted, čiji je član i Runi.
[objavljeno: 20.07.2006.]
.jpg)
