Izvor: Politika, 23.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pamtim naslov: "Konac delo – Karasi"
VIŠE OD SPORTA
Svi oni koji su zaljubljeni u fudbal znaju da je Stanislav Karasi (61) bio jedan od najboljih fudbalera Crvene zvezde i reprezentacije one velike Jugoslavije, a potom selektor vojnog, pa trener mladog sastava državnog tima i niza klubova. Ali, malo ko zna da kroz njegove vene teče i mađarska krv, da je čuvao poverljiva vojna dokumenta o očuvanju ove poslednje velike Jugoslavije, da ga je jedan postignuti gol okumio sa "sto" porodica...
Stanislav je, kao jedno od devetoro >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dece, rođen u braku Mađarice Adele i Srbina Ivana. Njegov ujak, majkin rođeni brat, dr Farkaš, bio je istaknuti mađarski fudbaler. Igrao je, povremeno, i za najbolji sastav svoje zemlje uz Puškaša, Šandora, Kočiša...
Stanislav u braku sa Mirjanom, kćerkom jedinicom generala Veljka Kadijevića, ima kćerku Adelu (po baki), pijanistu, profesora klavira i živi u svojoj kući. Ali, nije tako uvek bilo...
Šta posebno pamtite iz detinjstva?
Živeli smo na Banovom brdu, iznad Čukarice. U porodici nas je bilo devetoro: otac, majka, nas dvojica braće i pet sestara. Imali samo još jednog brata i jednu sestru. Njih dvoje su bili najstariji, ali ih je neko, neposredno posle Drugog svetskog rata, u opštoj gužvi, posle povratka roditelja iz zarobljeništva – ukrao...
Kako ste živeli?
Nije nam bilo lako. Samo je otac bio zaposlen, pa smo brat i ja radili što smo, sa desetak godina, mogli: unosili komšijama ugalj, drva... Šetali smo i konje, na hipodromu, posle trka, u padoku, da se smire... Za ovaj posao dobijali smo 10 dinara po konju. Tako nam je svaki konj "donosio" sendvič sa šunkom i šampitu...
Koji sport Vam je bio najbliži?
Odrastao sam na igralištu Čukaričkog, ali prvo sam počeo da igram hokej na travi, a onda fudbal. Trener hokeja bio je Stevan Fridl, poreklom Nemac. Bio mi je kao otac. Uputio me, sa ulice, i u sport i u život... Posle jedne teže povrede napustio sam hokej, ali ne i Fridla...
Ko Vas je uveo u fudbal?
Trener Partizana Popesku. Video me je na ulici kako žongliram. Prvo moje pravo igranje fudbala bilo je na stadionu JNA. Posle dve godine, kad je Popesku već bio trener Rijeke, nisu me pozvali na zimske pripreme pionira do 13 godina... I strašno ljut i tužan napustio sam stadion. Zalupio sam vrata trenerima Lazareviću i Belinu uz poruku – zapamtićete vi mene... Trčao sam, i plakao, od stadiona do kuće...
A ko u Zvezdu?
Miljan Miljanić se 1959. godine vratio iz Engleske sa usavršavanja sa idejom da organizuje turnir svih beogradskih škola i da talentovanu decu dovede u Zvezdu... Ušao sam u taj uži izbor. Uz mene su tu bili i Jovan Aćimović, Trifke Mihajlović, Cole Janković...
Kad je stigao Džajić?
Naš vršnjak Dragan Džajić priključio nam se dve, tri godine kasine, kad je došao iz Uba u Beograd. Do dolaska pred vrata prvog tima bio sam u Zvezdi, a tada su hteli, kao mnoge, da me pošalju u Kragujevac, na kaljenje. Ali, želeo sam da igram za Borovo, jer sam u tom gradu bio najbolji strelac na turniru. Međutim, ucenili su me! U Kragujevac sam mogao da odem kao igrač Zvezde, a za odlazak u Borovo tražili su od mene, kao kaznu za neposlušnost, da raskinem ugovor sa Zvezdom na moju štetu. I učinio sam to. Otišao sam u Borovo!
Kako je bilo u Borovu?
Bio sam, sa 19 godina, najbolji fudbaler Druge lige, kad su me pozvali u vojsku. Ipak, nastavio sam da igram za Borovo. Vojne vlasti su mi to dozvolile. U međuvremenu je po mene došao čuveni Vujadin Boškov, tada trener Vojvodine. Sve smo se dogovorili. Ponudili su mi stan u Novom Sadu, kola, pare...
Kako je reagovao Miljanić?
Kad su to čuli u Zvezdi javili su mi, po "kuriru", da se vratim u Beograd. Ali, zbog njihovog stava u vreme kad sam odlazio iz Zvezde, kad sam morao da raskinem ugovor, poručio sam im da, ako me žele, dođu po mene. I, dva dana kasnije, neko mi je, u zoru, lupao na vrata. Neznajući ko je, počeo sam da psujem... Bio je to Miljanić sa dvojicom saradnika. Čim sam otvorio vrata udario mi je šamar i viknuo – pakuj se... Bilo je to 1969. Imao sam 23 godine.
Ko Vas je tada sačekao u Zvezdi?
Bilo nas je petnaestak: Dujković, Đorić, Jeftić, Krivokuća, Pavlović, Klenkovski, Dojčinovski, Ostojić, Antonijević, Lazarević, Aćimović, Džajić, Filipović, Panajotović, Jovanović, Novković, Keri, Bogićević, Radović... Miljanić je pod uticajem Mađara, Engleza i Nemaca radio onako kako sad, na žalost, niko ne radi.
Čemu Vas je učio trener?
Pravio je tandeme, pa trilinge saradnika u igri. Vežbali smo igru po bokovima, u srednjem redu i špicu napada... Miljanić je sa svakom grupom radio posebno, a zatim je naučeno ponašanje ukomponovao u celinu... Bio je i savršen psiholog. Živeli smo kao porodica. Sad treneri sve znaju da ispričaju, ali lična karta svakog trenera je teren i – rezultat.
Kako Vas je hrabrio Miljanić?
Kad smo u Kupu pobednika kupova igrali protiv Liverpula Miljanić nas je igrački, uz analizu svih vrednosti igrača rivala, uverio da možemo da pobedimo, a hrabrio nas je i na sve druge načine. Na primer: Kad smo bili u tunelu stadiona "Enfild roud", uoči izlaska na teren, čuli smo strašan huk publike koja je pozdravljala igrače Liverpula... Miljanić nas je tada okupio, zagrlio i rekao: "A sad, bez straha, kao lavovi... I pobedili smo strašne Engleze istim rezultatom u oba susreta (2:1). Učinili smo to prvi u Evropi...
Da li Vas je nekad kudio?
Umeo je Miljanić to da učini iz mnogo razloga. Na primer: Nije dozvoljavao poniženje nikoga, pa ni rivala. Igrali smo protiv nemačkog Karlcajsa. Vodili smo s 4:0. Lažnim šutevima naterao sam Nemca Milera da skače bez potrebe, a publika se smejala... A zatim sam Mileru, greškom, dao loptu na – izvolte. Izgledalo je kao da sam mu rekao: evo, sad igraj... U sledećoj utakmici Miljanić me naterao da se ceo meč zagrevam. Publika je zviždala, ali Miljanić me nije uveo u igru... Posle toga mi nije dao da se tuširam već me naterao da sam pola časa treniram...
Koju utakmicu posebno pamtite?
Onu u Atini, za državni tim, kad smo se, i mojim golovima, kvalifikovali za učešće na Šampionatu sveta u Nemačkoj (1974). U Grčkoj nam je bila potrebna pobeda od dva gola razlike. Kad smo golovima Bajevića i mene poveli sa 2:0 Bajević je isključen... I Grci su izjednačili. Potom je Ivica Šurjak postigao treći gol, a samo nekoliko sekundi pre kraja utakmice bio sam strelac odlučujućeg gola! Pamtim svaki detalj tog meča, ali posebno jedan naslov: "Konac delo – Karasi"...
Šta Vam je doneo taj gol?
I veliku sreću, ali i veliku brigu. Posle toga su me vodili po školama, radnim zajednicama, kao neku retku zverku... Taj gol me okumio sa "sto" porodica. Posle Šampionata u Nemačkoj otišao sam u Francusku, u Lil, u Belgiju, u Antverpen, pa u Ameriku zbog malog fudbala... Za Zvezdu sam odigrao 334 utakmice i postigao 130 golova.
Kako ste trošili novac?
Uvek racionalno. Od prvih para u inostranstvu kupio sam staru kuću koju sam obnovio, a stan koji sam dobio od Zvezde, preko puta Gradske bolnice, vratio sam klubu! Tada je važila preporuka: "Imaš kuću, vrati stan". I ja sam to, kao jedan od retkih, učinio. I ne žalim. Čak sam veoma ponosam zbog toga. Jer, u ukupnom zbiru životnih situacija, uvek se vidi ko je ko...
Kad ste startovali kao trener?
Bio sam selektor vojnog tima. Igrali smo mečeve po celoj bivšoj Jugoslaviji. Bili su tu veliki asovi: Boban, Pančev, Savićević, Gudelj, Andrijašević... Vodio sam i Spartak iz Subotice, pa Jarmuk iz Kuvajta... Uveo sam Milicionar u Prvu ligu, pa donedavno Borac iz Banjaluke... Bio sam jedanput pred vratima Crvene zvezde. Sve sam se (2001) dogovorio sa Džajićem, tada predsednikom našeg kluba. Ali, u toku noći se nešto dogodilo. Umesto mene za trenera je imenovan Filipović... Na tu moju veru u reč, bez pokrića, skrenuo mi je pažnju i moj tast, general Veljko Kadijević...
Kako doživljavate Kadijevića?
Pre svega kao mudrog čoveka. Bio je prvi "vojnik" one velike Jugoslavije. Sad živi u Rusiji. Nedavno je, doduše samo na ruskom, objavio knjigu, sa svim dokumentima, o događanjima pre i u toku raspada bivše velike Jugoslavije. Bio sam sa suprugom na toj promociji. Zanimljivo je da sam početkom devedesetih, jedno vreme čuvao njegov plan očuvanja bivše države. On mi je to poverio pri poseti Rusiji...
Zašto je Kadijević ponovo otišao u Rusiju?
On sad boravi u Rusiji zbog lične bezbednosti. Koliko se zvanično zna protiv njega niko nikad, sem najave tužbe Hrvata, nije podigao nikakvu optužnicu. Iako za to, koliko se zvanično zna, i nema nikakvog razloga. Ipak, on je oprezan. Ima preko 80 godina...
Šta mu je najteže?
To što nije sa nama... Posebno, naravno, sa svojim jedinicama, kćerkom i unukom. U telefonskim razgovorima pričamo o svemu do najsitnijih detalja. Interesuje ga sve što je u vezi sa nama, sa klavirskim koncertima unuke Adele i njenom odrastanju...
[objavljeno: ]
