Izvor: MozzartSport.com, 07.Mar.2015, 09:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Zašto navijati za Čukarički

Da li je baš Čukarički kalibar za titulu, znaćemo već u subotu, oko 15 časova, kada sa Banovog brda bude ispraćen Borac. Ako im medijsko pumpanje njihovih šansi za titulu, poput ovog teksta, udari u glavu, taj klub će postati samo još jedan koji se usudio, ali na kraju nije mogao. A ako prihvate pritisak kao normalnu stvar i pobede, ni snovi o kruni neće biti predaleko

U one mitske osobine srpskog naroda, skupa sa inatom i strahom od promaje, treba svakako uvrstiti i >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << ovaj relativno novi trend, započet u sportu: navijanje za nekoga iz mržnje, a ne iz ljubavi.

Pogledajte armiju navijača Atletika iz Madrida, koja se nije pojavila samo zbog Simeonea i Arde Turana, nego zbog dosadnog dvovlašća prebogatih Reala i Barselone, prevejanih španskih blizanaca koji godinama terorišu čitavu fudbalsku planetu i novcem i uticajem. Pogledajte koliko ljudi navija za Klopov Dortmund, ne samo zbog navijača i raspevanog Vestfalena, nego zbog nadobudnog Bajerna koji ima više para od svih ostalih bundesligaša zajedno.

Poslušajte u kladionici i kafani koliko se ljudi raduje što je „maleni“ Sautempton u borbi za Ligu šampiona, kao i Everton prošle sezone - nije to zbog Tadića, Đuričića ili Kumana, nego zato što nam je preko glave i Murinja i Pelegrinija i novog posrtanja Liverpula i lutanja u magli Junajteda i hiljaditog kiksa Vengerovog Arsenala... Osvrnite se i samo će najzagriženiji „juventini“ želeti da Skudeto ostane u Torinu, svi ostali strepeće za Totija i njegovu Romu.

Nije to ništa čudno za naš narod. Ali da će se to dogoditi u srpskom fudbalu, gde dihotomija Partizan - Zvezda ne znači samo ljubav prema boji dresa, već je uzdignuta na tobože kulturološki nivo - kao, jedni su pesnici i Jugosloveni, drugi su divlji i Srbi, ili obrnuto, sasvim je svejedno, jer je to od početka lažna i bedna premisa - to nije moglo ni da se pretpostavi.

Govorimo o tome da nikome sa dva grama zdravoga mozga ne smeta što se, doduše još sasvim izokola i stidljivo, u trku za šampionsku titulu može uključiti Čukarički, stari tim s Banovog brda koji je često u srpskim medijima apostrofiran kao jedna od retkih zdravih priča u srpskom fudbalu bremenitom teškim stranim izrazima poput „privatizacija“, „rebalans“ i „rekonstrukcija“.

Uistinu, Čukarički je čak i onima koji, poput rođenih Žarkovaca, i dalje nezadovoljno mrmljaju što je ukrao svu pažnju opštine od godinu dana starijeg FK Žarkova, postao neka vrsta „drugog“ kluba, pa su posle njihove pobede u Pazaru u poslednjem kolu komentari na portalima brujali od podrške i doskora samo šapatom izgovorenog pitanja: Može li neko treći do titule? Može li to da bude Čuka, kad je taj fudbalski „Pokret nesvrstanih“ već Vojvodina izneverila mnogo puta?

I može li to da bude baš ove godine, kada večiti u osmu deceniju života ulaze u nikad sumornijem raspoloženju, sa nikad upitnijim ljudima na čelu, sa primitivnom retorikom koja rasteruje i poslednju šačicu vernika sa onih tribina na kojima se ne okupljaju ultrasi?

Čukarički je tu, naravno, samo kolateralna šteta, jer je to više bunt protiv ovakvih Zvezde i Partizana, nego iskrena podrška belo-crnima s Padine. Jer da je drugačije ne bi, kako se pojadao i možda ponajbolji fudbaler u srpskom prvenstvu Igor Matić, Čuku kod kuće gledalo svega nekoliko stotina ljudi, iako jedino njihov fudbal liči na nešto što možemo videti na televiziji...

Pa i neka je samo kolateral. Važno je da se nešto dešava.

Ima Đorđe Balašević onaj sjajan (ah, kako će sada tastature da rade! Kad se neko drzne da Balaševića pomene u tekstu koji se obraća navijačima, to je kao da 1937. izađete pred onog tipa s brčićima i u kameru Leni Rifenštal ponosno kažete da se prezivate Goldšmit!), dakle, ima Đorđe Balašević onaj sjajan „govor“, na jednom od legendarnih koncerata iz tmurnih devedesetih u Sava centru, u danima kada naoružane bande s ko zna kakvim dozvolama po Beogradu i Novom Sadu jure klince da ih šalju, golobrade i goloruke, u rat, u pogibiju.

„Odj..i, JNA. Dao sam ti najbolju godinu života. Dosta je bilo“, kaže tada on, glasno i jasno.

I evo sada, toliko godina kasnije, u danima kada naoružani komunalci s ko zna kakvim dozvolama po Beogradu i Novom Sadu jure klince da ih šalju u pritvor, pojavljuje se čitava generacija ljudi koja kao da rezignirano, konsternirano, unesrećeno kaže:

„Odj...te, večiti. Dao sam vam najbolje godine života. Dosta je bilo“, glasno i jasno.

Znaju i oni, naravno, da je ljubav prema Zvezdi ili Partizanu neutaživa i da neće prestati, ali su im se smučili razni muljatori koji godinama vršljaju po klubovima, sve te Murte kojima ne smeta ni što Kurta nije sjahao, dok god ima mesta da se mrtav konj obode još malo, dok na prašnjavom putu ne ostane samo pozlaćena potkovica, poslednje sećanje na ona prohujala lepša vremena.

Znaju za ljubav, ali jednako dobro znaju da je vreme da se kaže „kaputt“, da je neprirodno da „beogradski blizanci“, uz sve svoje nebrojene mane i svinjarije, i dalje vode glavnu reč, pa koliki god da su „srpski brendovi“.

U tom smislu jeste donekle loše što se u njihov duopol umešao još jedan Beograđanin. Ni poslednji put kada se titula nije odšetala do Autokomande, to nije bio neki tim iz unutrašnjosti, već Obilić, znamo i kako. I to je još jedna tragedija srpskog fudbala - što pored sve priče o decentralizaciji, regionalizaciji i ostalim -lizacijama, nikako da se pojavi jak Radnički na Čairu, jači Radnički na Čika Dači, snažan Napredak, ozbiljan Spartak ili najzad kompleksa oslobođena stara dama, Vojvodina...

To je u sistemu zvanom srpski fudbal - a taj sistem je nešto između kišne kanalizacije i zarđalih azbestnih cevi - gotovo nemoguće; lokalni klubovi umeju da budu plen političkog preferansa, i opštinske budže uglavnom vode glavnu reč, što podrazumeva i razne mutne talove i dogovore. A gde ima talova, tu lopta uopšte nije bitna.

Zato je Čukarički, tim osnovan još 1926. u kafani „Majdan“ -  kaže anegdota, umalo su se zvali Vajfert, baš je bilo veselo tog dana - toliko dobar primer, zato se toliko običnih ljudi, čak i onih koji se kunu u Zvezdu i Partizan, raduje svakoj njihovoj pobedi i svakom koraku od sedam milja ili sedam pedalja koji naprave.

Jer ti koraci su proračunati i toliko normalni da je to u Srbiji apsolutno abnormalno: gazda obezbeđuje novac i ne meša se u struku, pušta direktora i trenera da rade, i oni donose rezultate...

Nije, onda, to samo navijanje iz mržnje, koliko iz nužde. Nužde da se Zvezda i Partizan promene, pa i šok-terapijom ako treba, gubljenjem „već viđene“ titule, koja bi do kraja ogolila nesposobnost njihovih uprava.

Da li je baš Čukarički kalibar za to, znaćemo već u subotu, oko 15 časova, kada sa Banovog brda bude ispraćen Borac. Ako im medijsko pumpanje njihovih šansi za titulu, poput ovog teksta, udari u glavu, taj klub će postati samo još jedan koji se usudio, ali na kraju nije mogao. A ako prihvate pritisak kao normalnu stvar i pobede, ni snovi o kruni neće biti predaleko za onih nekoliko stotina duša rasutih po crno-belim stolicama.

Možda tako ovog proleća bude po onoj staroj „Dok se dvoje svađaju, treći se koristi“. Ili će se Vlasi iz podnožja Topčiderskog brda dosetiti, i onda će se, poznajući moć trbuhozboraca srpskog fudbala, dogoditi scenario iz jedne druge izreke. One u kojoj dva dripca udruženim snagama ubijaju jednog Miloša.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: MN Press)

Nastavak na MozzartSport.com...