Izvor: MozzartSport.com, 22.Nov.2014, 11:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PRELAZZI: Zašto Ameri vole koledž-sportove
Koledž je idealna prilika da vidite buduće superstarove pre nego što ih lova, žene i prvi snimljeni hip-hop album pokvare zauvek. Oni su klinci koji se još igraju, bez novca, samo za slavu, aplauze i nošenje na ramenima posle pobede
Predrasude su čudo. Jedina dobra stvar s njima je što brzo padnu u vodu, čim dobiješ dovoljno informacija. U redu, druga dobra stvar je što su savršena municija za svađe i rasprave, čak i kada nisi u pravu...
Predrasude >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << su čudo – o tome razmišljam jedne ranonovembarske noći u Kentakiju, u sasvim običnom baru u Leksingtonu, drugom po veličini gradu te američke savezne države. Sasvim običan bar – to makar u ovom delu Amerike znači da je na svakom kvadratnom centimetru zida okačen veliki televizor na kojem se čitavog popodneva i čitave noći vrti sport.
Već na tim televizorima predrasude počinju da se ruše jedna za drugom. U samom ćošku, tamo kod mokrog čvora, na samo jednom se ekranu, manjem pritom, prikazuje „naša“ Liga šampiona. Ostatak LCD-ova obasjava kafić prikazima koledž-fudbala, bejzbola, reprizama NFL utakmica. Tu je i NBA. MLS-a ni za lek. Tek sutradan u lokalnim novinama uviđam da se igra plej-of profesionalne fudbalske lige, ali se novinari nisu potrudili da napišu ni ko je dao golove...
Tad polako shvatam – neće „soker“ tako brzo preko bare kao što smo mislili i ona američka pomama za njim trajala je samo do trenutka kada su se Klinsman i kompanija ukrcali na avion iz Brazila na povratku sa Svetskog prvenstva. Jedno leto, ako i toliko, plamtela je ljubav, baš kao i 1994, i potom se Amerika vratila svojim oprobanim receptima...
Uveče se kafić puni ljudima koji imaju kape, majice i šalove crvene boje. Večeras, saznajem, u najvećem gradu Kentakija, u Lujvilu – gradu Muhameda Alija, stotinak milja od Leksingtona, Kardinalsi igraju protiv favorizovanih Florida Gatorsa.
Stadion je pun, ima više od šezdeset hiljada ljudi po slobodnoj proceni, komentatori su raspoloženi, analitičari su našiljili svoje markere i čujem da je dan kada igra Lujvil jedini kada je u Leksingtonu dozvoljeno nositi crveno. Inače je čitavo mesto od 300.000 stanovnika u plavom: u samom centru Leksingtona nalazi se Rupp Arena, dom Divljih mačaka, Kentucky Wildcats, legendarnog NCAA košarkaškog kluba, i njihova plava šapa utisnuta je na svakom gepeku i u svakom izlogu, čak i na minđušama konobarice, jedre južnjakinje što ceo ajncer nosi na palcu i malom prstu...
Treninge Wildcatsa u Leksingtonu prati po nekoliko stotina ljudi, njihove pripremne utakmice punile su halu koja je dobila ime po čuvenom četvorodecenijskom stručnjaku Adolfu Rapu, čoveku koji će u jeku borbe za građanska i prava Afroamerikanaca izvesti, pomalo u inat i u skladu sa svojim imenom, petorku sastavljenu isključivo od belih igrača...
Ali ove noći svi urlici, navijanje, negodovanje i nazdravljanje ispred televizora rezervisani su za Kardinale.
Amerikanci su ludi za sportom, samo o sportu pričaju, vrlo su bučni kada utakmica traje, nimalo učtivi prema sudijama, kontakt se vrlo brzo uspostavlja čim stranac pokaže da se razume u pravila, utakmica je potpuno luda, dolazi iz dvojke, to nervira mnoge i u Lujvilu i u Leksingtonu, ali nema psovki prema protivnicima, samo pružena ruka i potom dugačke analize, jezika otežalog od burbona i piva...
No i dalje ima tu nekih začkoljica, i dalje sam im pomalo dosadan... Jer sve može Evropljanin otvorenog uma da shvati, zaluđenost mi je NFL-om sasvim jasna, bejzbol je američki nacionalni sport i tu pogovora nema (iako u njemu dominiraju latinosi, pa sve više i Japanci), basket je ipak mašinerija za štampanje dolara – ali otkud, dođavola, tolika ljubav prema koledž-sportovima?
A onda shvatam, posle petog čoveka koji mi strpljivo objašnjava zašto je koledž bitan i kako je moguće da je „college football“ lagano popularniji od NBA, i taj Evropljanin u meni makar na trenutak poželi da i naši sportovi pomalo zaliče na njihove s koledža, da i naše zvezde postanu ovakve...
Postoji niz faktora koje trpam u torbu iz Kentakija i svaki mi se dopada. Sem očigledne veličine SAD-a, broja koledža i studenata (neki imaju i po nekoliko desetina hiljada akademaca!), ima i jedan pomalo banalan, ali simpatičan: ti momci (i devojke) koji igraju za svoj koledž su odabrali da budu baš tu. Oni nisu dovedeni za novac, plaćeni roditeljima ili sumnjivim menadžerima. Ne, oni su nešto videli u toj ekipi i želeli su da dođu.
Nije teško zavoleti nekog igrača ako znaš da on voli tvoj grad, a najlepše su ljubavi, nemojte da slušate tužne pesnike, uvek one uzvraćene...
Koledž je idealna prilika da vidite buduće superstarove pre nego što ih lova, žene i prvi snimljeni hip-hop album pokvare zauvek. Oni su klinci koji se još igraju, bez para, samo za slavu, aplauze i nošenje na ramenima posle pobede.
A već sutradan, prvog pleja ili kvoterbeka videćete kako se sa zembiljem u ruci vraća iz CVS-a ili Walmarta, normalan, od krvi i mesa, i tek pomalo zabrinut da li će u menzi biti dezerta.
Oni nisu nabeđeni milioneri s naslovnih strana tabloida i časopisa koji ne znaju šta će od sebe, koji nisu prošli školu života i školu sporta.
Ali to ne znači ni da su sportski naivni. Svaki put kada vidite Amera koji, 'ladan kao Bud iz dubokog friza, postiže bacanja u poslednjoj sekundi ne osetivši ni najmanji potres, setite se da je on takvih „odlučujućih utakmica“ imao na desetine, prvo u srednjoj školi, pa na univerzitetu, pa tek onda među profesionalcima. Naučio je da se izbori s pritiskom, za razliku od evropskog šonje koji se ne usuđuje da šutne penal, u strahu od promašaja...
Da, te noći Kardinali i Aligatori nisu igrali najkvalitetniji meč koji sam ikada gledao, no upravo početničke greške, ispadanje lopte i presretnuti pasovi učinili su iskustvo mnogo ljudskijim i strastvenijim – daleko je ovo od uhodanih sistema i šahovskih partija Murinja ili Van Gala; od jetke i stroge taktike Grega Popoviča koji Amere nervira kada izostavi tri člana prve petorke jer mu se tako može. Jok, lepota sporta je toliko često i u njegovoj spontanosti, u neočekivanim kiksevima i herojima koji i dalje nose proteze.
Tako je i s trenerima. Bez foliranja i medijskih igrica, oni i dalje podsećaju na one stare stručnjake koje smo nazivali „učiteljima“.
A onda shvatim da smo donekle i isti. Na kraju sezone vaš najbolji igrač mora da ode, već je zreo za profesionalni skok. Ode on da nađe sreću, dolare i silikonsku suprugu i tek tada se Amerikanac, poput onih koji mi u Leksingtonu prave društvo i vrte glavom kad Lujvil prokocka veliku prednost, oseća kao prosečan navijač Zvezde ili Partizana.
Zagledan uvek u blisku budućnost, nikada ne znajući da li će sledeća klasa biti puna genijalnih fudbalera i košarkaša ili će uslediti cela sezona ispunjena patnjom i porazima...
Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
Nastavak na MozzartSport.com...
