Izvor: MozzartSport.com, 05.Okt.2014, 10:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Vidi Napulj i umri

Naučila je istorija i te prepotentne severnjake, valjda, da je dovoljan samo jedan čovek – možda ne ove sezone, možda ne one tamo, možda ne ni u narednih deset, ali desiće se – da sruši ceo sistem i da gradu za koji je Stendal rekao da je jedina druga prestonica Evrope (uz Pariz) vrati ponos, dostojanstvo i slobodu...

Mržnja je buknula sredinom osamdesetih. Bilo je to vreme kada su se siromasi s juga prvi put u istoriji drznuli da budu veliki. Na ulice Napulja, među >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << straćare koje se nisu razlikovale od onih iz kojih je potekao, pravo u gungulu i smrad – kojim se južnjaci ponose, s kojim su srasli – stiglo je božanstvo.

U Napulju je dotad postojao Napoli, i postojao je Bog. A onda je došao on, da upotpuni Sveto Trojstvo. Dijego Armando Maradona izbrisaće šest decenija tuge, koliko je Napoli postojao bez titule prvaka. Toliko bola ni Vezuv, koji je povremeno hroptao tek da podseti ljude u kućama načičkanim tik uz neki budući put lave na to koliko su mali, ne bi naneo.

S Argentincem koji je brzo zamenio statue Bogorodice na pijacama, koji je naterao Danteov spomenik da počne da pika fudbal, Napoli je iz nedelje u nedelju rušio poredak. Razigrani, veseli, nehajni, preplanuli južnjaci počeli su da pobeđuju prezrive, bledolike, prebogate severnjake. Na ulici su se prodavali, kako je to verno zabeležio urugvajski književnik Eduardo Galeano, mrtvački kovčežići s grbovima Juventusa, Sampdorije, Intera i malene bočice, dopola pune, na kojima je pisalo „Berluskonijeve suze“.

Dve titule doneo je Maradona, i onaj Kup UEFA. Bio je sin svake majke, brat svake sestre, ljubavnik svakog fudbalskog zaluđenika, a takvi su u Napulju bili odreda. Napoli je bio klub naroda, a narod se identifikovao s Dijegom. Bio je oslobodilac više nego Garibaldi sto pedeset sezona ranije: bila je to sloboda od muke i bede, sloboda od grozomornih, prljavih ulica koje su dotad znale samo za čemer i jad i samo za sastavljanje kraja s krajem na sve moguće i nemoguće načine.

Jug je najzad bio svoj i samosvestan, izbačen u orbitu tom malenom sferom koja bi se lepila na njegova stopala i prekratke noge, dok su mu ritam davali Ferara, Banji, Kareka, i čovek s najprikladnijim prezimenom u nebeskoplavom dresu – Fernando de Napoli.

Sever to uzurpiranje, tu revoluciju nikada neće oprostiti Jugu.

Neki čudni međugradski rasizam, koji u Italiji ima utemeljenje još iz sukoba gvelfa i gibelina, ona mržnja uslovljena patriotizmom koji je dugo na prvo mesto stavljao grad, a tek onda vekovno razjedinjenu domovinu probudio se iz hibernacije i pokazao svoje najgore lice.

Na tribinama Milana i Intera pojavljivali su se transparenti koji su zazivali Vezuv da se probudi i izbriše taj ljudski šljam s lica „čizme“. Rim ih je mrzeo još više jer im je bio bliži. Navijači Verone istakli su zastavu na kojoj je pisalo: „Napolitanci, dobro došli u Italiju!“ (Ovi su im već na proleće uzvratili: „Giulietta e 'na zoccola“ - Julija je kurva.) Sve će eskalirati na Svetskom prvenstvu 1990, kada će čak i rasistički nastrojene tribine San Sira navijati za Kamerun protiv Argentine, da bi u polufinalu ceo San Paulo podržao svog Maradonu, a ne daleku i tuđu Italiju.

U godinama posle Maradoninog odlaska zbog veza s Kamorom i kokaina – „Igrao je i pobedio, pišao je i izgubio“, govorili su Italijani i Argentinci tih godina – Napoli je vraćen na dno fudbalske i životne kace, zajedno s ostatkom prezrenog juga. Nikada se više nijedan tim nije ni približio „skudetu“ i severnjaci su mogli i dalje da posmatraju terrone s visine.

Napulj je utonuo u svoje smeće, u svoj samoprezir, u svoje nehajno prihvatanje života, smrti i svega između. Ono Geteovo „Vidi Napulj i umri“ pretvorilo se u „Vidi Napulj i umri od smrada“. Sitne krađe i krupne prevare pod sigurnim plaštom mafije koja je poput trbuhozboraca upravljala i gradonačelnicima i običnim ljudima, džabalebarenje umesto posla (čak i kada ga, dočim retko, ima), oslanjanje na socijalnu pomoć i na nevoljno pomaganje reci imigranata iz afričkih zemalja... To je slika ovog grada s početka 21. veka.

Ostao je stadion, naravno, ali na njemu se ponovo gajila samo tuga, na njemu su najviše uspevali porazi, na njemu se igrao i trećeligaški fudbal. Na radost severnjaka koji, ponavljamo, nikada nisu mogli da im oproste dva „skudeta“ i jednog Maradonu.

A onda se Napulj ponovo drznuo da sanja. Na pozornici koju je svetlima reflektora oplemenio Aurelio de Laurentis, bogati filmski producent, Rimljanin koji je zavoleo jug (ima Napoli još veze sa filmom: najbolji živi evropski režiser Paolo Sorentino, dobitnik Oskara za „Veliku lepotu“, redovan je na Curvi A, pa su mu tifozi oprostili čak i ljubavni omaž Rimu), Napoli je zaigrao skoro kao nekada. Treće, pa drugo, pa treće mesto i već u osvit ove sezone, sofomorske u kojoj na klupi Partenopeija sedi Rafael Benitez, govorkalo se da bi Napoli mogao da se umeša u borbu za titulu s nedostižnim, nadobudnim Juveom i s Romom, lepršavom i ukomponovanom kao hor Gregorija Alegrija.

Sever je ponovo reagovao kao da su ga napali varvari. Benitezov Napoli krenuo je loše - izgubili su od Kjeva na San Paolu, pa od Udinezea na Frijuliju, pa je onda u čudnovatoj utakmici Palermo otkinuo 3:3 pred polupraznim tribinama i krenulo je nepodeljeno oduševljenje navijača Milana, Intera, Lacija, Fjorentine. Lepo je kada vaš rival izgubi, uvek, ali Italijani kao da gaje posebnu zluradost prema porazima Napolija: njihove se muke uvek preuveličavaju, njihova se taktika uvek ismeva, njegovo tavorenje u sredini tabele se uvek dočekuje sa samozadovoljnim smeškom.

Ima tu i krivice Rafaela Beniteza. Pomalo prezren, pomalo – govorili su – potrošen. Imao je sreće, kažu, da bude vinovnik istanbulskog čuda Liverpula, ali nije on taj kadar, niti je ikada bio. I to su rekli. Nije ih ubedilo ni ono vađenje kestenja iz vatre u Čelsiju, kada je postao čovek sa tri evropska trofeja u karijeri (UEFA kup s Valensijom, Liga šampiona s Liverpulom, Liga Evrope sa Čelsijem), pa ni to što je tada, od svih klubova na svetu – a mogao je, ponovo, da bira – odlučio da dođe u Napulj.

I učinio još veću grešku, u Italiji severno od Rima neoprostivu: zavoleo je taj grad. I grad je zavoleo njega.

Ponekad previše fin za fudbal kojim sve više dominiraju lajavci i barabe, ponekad zaista nerazumljiv u svojim transferima (kao kada je u Liverpulu hteo da se reši Ćabija Alonsa i da ga nadomesti Akvilanijem!), Rafa Benitez je bio čovek oko čije se sudbine, sve do pobede nad Sasuolom, plela paukova mreža. Mnogi su želeli da mu vide leđa, baš kao što su mnogi slavili kad god bi se Napoli okliznuo.

Svaki izgubljeni bod na početku sezone značio je kraći korak u trci za „skudetom“, i tek kada su ih Benitezovi momci (pre svih Kaljehon, koji igra sezonu života) prosuli dovoljno, Italija je mogla da odahne: sve je po starom, ljudi, sever je i dalje bogat i lep, jug i dalje smrdi i pati.

No naučila je istorija i te prepotentne severnjake, valjda, da je dovoljan samo jedan čovek – možda ne ove sezone, možda ne one tamo, možda ne ni u narednih deset, ali desiće se – da sruši ceo sistem i da gradu za koji je Stendal rekao da je jedina druga prestonica Evrope (uz Pariz) vrati ponos, dostojanstvo i slobodu.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Nastavak na MozzartSport.com...