Izvor: MozzartSport.com, 18.Nov.2016, 11:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Rushden & Diamonds, ponovo u vašoj listi

Kakva je to samo priča, opominjuća i čudesna, o seoskom klubu, o najmodernijem zdanju u Engleskoj, Nen Parku, o gazdi kojeg su proslavili huligani sedamdesetih – čovek je izmislio čuvene „martinke“ – o drogi, samoubistvima, preljubama, glamuru i naglom klijanju korova, o zaboravu i resurekciji...

A kažu da su dijamanti večni.

Probajte u to da ubedite navijače tog tima, koji i dalje nisu sigurni šta se desilo. Jesu li bili deo nekog poganog eksperimenta, >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << pokazne vežbe kako ne treba da se ponaša jedan klub, prevelikih ambicija gazde koje nisu imale – a nisu ni mogle da imaju – pokriće u realnosti, ovaploćenje onog engleskog idioma o onome što zagrize više nego što može da proguta; ili je sve samo sticaj nesrećnih okolnosti, pa su oni jednostavno bili previše avangardni čak i za ostrvski fudbal koji je imao svoju obilnu porciju ekscentričnih, prebogatih, u fudbal zaljubljenih vlasnika.

Pojavi se tim, pa ga neutralci zavole, pa on ide gore, gore, sve dok taj balon ne pukne kao u onom crtanom sa mišom i s Benom Franklinom, i sve što ostaje je zgarište, iz kojeg bi mogao da se rodi feniks.

Ako vam ova priča zvuči poznato, to je zato što i jeste: svojevremeno smo se na istom mestu prisetili fudbalskog kluba Gretna, omiljenog „fiksa“ kladilaca na ovim prostorima, škotskog kluba koji se pojavio iznebuha, osvojio srca svakoga ko bi na njih, iz kola u kolo, iz godine u godinu, zapeo „keca“ – pa čak i dvojku i 3+, ta je Gretna bila baš baš opaka – stigao nadomak lovorika, zamirisao je proseko i zatalasao se establišment, samo da bi klub nestao netragom, formalno kao da ga nikad bilo i nije.

Ali ko će izbrisati, koja bi administracija uspela da poništi sve naše osmehe, sve naše dobitne tikete?

Rushden & Diamonds – jer o tom je engleskom nižerazrednom čedu reč – možda nikada nisu na Balkanu dosegli slavu mitske Gretne, ali daleko od toga da su nam bili nepoznati. Niste mogli da ne primetite to ime u listi, odskakalo je od svih ponuđenih, svih koji su se zvali tako obično, kao Reding, Roteram, Kru, Oldam, Česterfild, Voking, Tamvort.

A oni su bili Rašden & dijamanti, baš sa ampersandom, i nekoliko sezona su bili siguran kec i ponekad i dvojka, a sigurno „tri plus“, kao i za Gretnu. Mi zaluđenici za Championship (kasnije Football) Managerom uzimali smo ih zbog boja, grba, imena, stadiona na obali reke Nen, i garant je više ljudi navijalo za njih u Srbiji nego u čitavom Irtlingborou, seocetu u Nortemptonširu, čak i ako su ušli u fudbalsku knjigu rekorda kao najmanje mesto sa klubom u onome što Englezi zovu Fudbalska liga.

Kakva je to samo priča, opominjuća i čudesna, o seoskom klubu koji stiže na Milenijum stadion u Kardifu (novi Vembli se tada gradio, inače bi i tamo došli), pa u treću ligu, o najmodernijem zdanju u Engleskoj, Nen Parku, i obližnjem velelepnom trening centru koji raste usred ničega, o gazdi kojeg su proslavili huligani sedamdesetih – čovek je izmislio čuvene „martinke“ – o drogi, samoubistvima, preljubama, glamuru i naglom klijanju korova, o zaboravu i resurekciji...

Ako vam sve ovo zvuči nostalgično, to je zato što i treba da bude: bilo je nedavno neko pretkolo FA kupa, tik pre nego što se uključe i ozbiljnije ekipe, i odjednom se na Bi-Bi-Siju pojavilo poznato ime: AFC Rushden & Diamonds, pisalo je, nakon što su uspešno prošli nekoliko krugova pretkvalifikacija, igrali su u gostima sa sedmoligašem Hendonom.

I izgubili, 0:3, ali hej, otkud vi, i da li su to dijamanti ipak neprolazni?

A sve je počelo negde krajem Drugog svetskog rata. Čovek se zvao Klaus Mertens i bio je doktor u vojsci nacističke Nemačke tokom Drugog svetskog rata. Po završetku sukoba, Mertens je jedne zime otišao na skijanje, polomio nogu i shvatio da ne može da obuje nikakvu cipelu koja je na tržištu. Pa je, kao pravi dovitljivi Švaba, napravio svoju. Toliko udobnu da je potražnja odmah porasla, toliko popularnu da su je se već za desetak godina dočepali Englezi. Tačnije porodica Grigs, iz Nortemptonšira, koja će osmisliti žute pertle, ovoj obući dati anglifikovano ime Dr. Martens i, zahvaljujući uzletu skinhed pokreta sedamdesetih, pa huliganizmu osamdesetih i grandžu devedesetih, postati najčuvenija cipela na svetu.

Maks Grigs, naslednik imperije, hteo je više od toga da bude običan cipelar. Mada nikada nije imao dara za njega, voleo je fudbal, i maštao o tome da kraj u kojem se, pre fabrike „martinki“ nije nalazilo ništa važno, dobije ozbiljan klub. Pa je jedan napravio, bukvalno: kupio je Rašden Taun, pa potom Irtlingboro Dajmonds, fuzionisao ih, i u potonjem gradu, zahvaljujući njegovim milionima, krenulo je da se stvara nešto veliko.

Grigs je bio lud za fudbalom, rekli smo, ali i ozbiljna picajzla, tolika da je proveravao ne samo svako novo pojačanje, nego bi danima uoči utakmice na domaćem terenu obilazio stadion, razmatrao da li je sve u redu s travom, s kupatilom, sa stolicama. Bio je ludi posvećenik, dok je trajalo... A trajalo je duže od deceniju, od 1992. pa sve do kraja prve dekade veka sadašnjeg.

Rushden & Diamonds, kako je bilo ime novoformiranog kluba, za četiri sezone preskočio je tri ranga takmičenja, i smestio se u staru Konferenciju, iz koje je tada prolaz u Fudbalsku ligu imao samo jedan tim.

Iz godine u godinu, pod vođstvom stručnjaka Brajana Talbota, taj klub čudnog imena bivao je sve bolji, fiksevi na našim tiketima sve sigurniji, Nen Park sve blještaviji – do početka ovog milenijuma na mestu starog igrališta niklo je zdanje vredno 30.000.000 funti, koje je Grigs neštedimice ulagao, i što je bilo nezamislivo čak i u poređenju s klubovima iz današnjeg Čempionšipa, a kamoli iz Fudbalske lige ili Konferencije, gde su mnogi jedva sastavljali kraj s krajem – sve dok proleća 2001. Rašden nije uspeo da uđe u Diviziju 3.

Tu nije bio kraj usponu. (Moram da guglam, ipak, mada mnoga imena prepoznajem, igraju mi pred očima sa nekog davnog „sejva“ Football Managera). S golmanom Bilijem Turlijem, pouzdanim levim bekom Polom Andervudom, lokalnim herojem Endijem Burdžisom, inteligentnim centralnim defanzivcem Džimom Rodvelom (čovek je bio višestruki pobednik raznih kvizova) i Kanađaninom Sajmeonom Džeksonom u napadu, Rašden je stigao prvo do finala plej-ofa Treće divizije, a dogodine i do prvog mesta u ligi, što je značilo i ulazak u viši rang.

Tada je krenula spirala neuspeha. Kapriciozni Maks Grigs podvukao je crtu i nije mu se svidela crvena linija koja ju je podebljavala – svake godine, Rašden je gubio makar po nekoliko miliona funti samo na održavanje i plate, ne računajući ulaganje u novi stadion; slična je sudbina, posle „zlatnog doba“, dohvatila i legendarne „martinke“, koje više nisu bile toliko kul, niti su se pravile u Irtlingborou, nego u Kini – ili je jednostavno, kao pravi kapriciozni bogataš, izgubio interesovanje za fudbal, zasitio se i ostavio tim da se snalazi (eto još jedne sličnosti sa Gretnom, čiji je mecena Bruks Majlson izgubio zdravlje, pa imperiju).

Brajan Talbot je podneo ostavku i Rašden je skliznuo u četvrti, pa ubrzo potom i u peti rang takmičenja, kada će konzorcijum navijača za jednu funtu otkupiti klub i ipak ne uraditi ništa, pošto se tužni tobogan nastavljao.

Spram propasti čitavog tima, čitavog sela koje ga je volelo i koje bi se celo stisnulo na stadion – primao je oko 6.400 ljudi i redovno bi bio ispunjen – životne priče izgledaju male, ali one to nisu, naprotiv, i samo bi se iz sudbina igrača Rašdena mogao napraviti ozbiljan scenario, koji ni u naznakama ne bi zamirisao na hepiend.

Tu je, recimo, bio Onandi Lou, reprezentativac Jamajke koji je mogao da igra na svim pozicijama na terenu, ali je u Rašdenu bio napadač, i to kakav: minimalno bi u Trećoj i u Drugoj diviziji postizao po 15 golova po sezoni. A onda je Onandi aprila 2004. uhapšen sa 1,2 kilograma kokaina, koje je trebalo da preproda, i samo su ga advokati Rašdena i nedostatak dokaza spasili robije. (Godinama kasnije opet će biti u problemima, ovog puta zbog marihuane.)

Pa onaj golman Bili Turli, u kojeg su se kleli navijači crveno-plavo-belih? Taj je 2002. godine postao prvi engleski igrač kojem je u krvi na doping-kontroli pronađen nandrolon. Što je bila mala maca za ono što će se desiti dve godine kasnije, kada će – možda mu je to drugar Onandi završio – u njegovoj krvi biti više nego trag kokaina.

Turlijev naslednik bio je Dejl Roberts, perspektivni čuvar mreže potekao u Sanderlendu, kojem se kao klincu predviđala pristojna karijera.

Dejl je imao verenicu, zvala se Lindzi Kouvan, i par je trebalo da se venča na leto 2010. godine. Samo što do svadbe nikada nije došlo: čak i najveći engleski mediji tog proleća bavili su se njihovom vezom, i optužbama da je Lindzi prevarila Dejla, i to sa saigračem, Polom Terijem.

Pogledajte, ako imate vremena, kako Pol Teri izgleda i biće vam sasvim jasno čiji je rođeni stariji brat; da, upravo Džona Terija, legende Čelsija, koji je „skinuo ribu“ svom saigraču Vejnu Bridžu.

Isto to, iste te godine, možda i iste noći, uradio je Pol. Nisu valjda džabe braća...

Vejnu Bridžu svaka čast, ali Dejl Roberts to nije mogao da podnese.

Četrnaestog dana decembra 2010, na dan kada je Rašden imao utakmicu FA trofeja protiv Istvud Tauna, njihov golman se nije pojavio na prozivci. Nije odgovarao ni na pozive iz kluba, nije otvarao vrata ni na zvonjavu policije, pa hitne pomoći. Povređeni, potreseni, prevareni Roberts pronađen je obešen o konopac u svom domu u Higam Ferersu.

Nije ostavio oproštajno pismo.

Posle toliko skandala i takve tragedije, s dugovima i bez stadiona – preuzeće ga Ketering Taun - nikoga nije začudilo što su 11. juna 2011. na vrata Nen Parka zakucali poreznici njenog kraljevskog visočanstva: manjak u kasi bio je 750.000 funti, igrači mesecima nisu dobijali zarade, Rushden & Diamonds je torpedovan iz Konferencije, a potom i iz privrednog registra.

Dijamanti su prestali da sijaju. Rašdena nije više bilo ni u listi MOZZART Sporta. I još ga nema.

Samo posle tako spektakularnih uzleta mogu da se dese tako dramatični padovi. A navijači koji su 2003. sanjali o Premijer ligi – protiv Rašdena bi prijateljske utakmice tih godina na Nen Parku igrao i Arsenal – mogli su samo da žmure, plaču, i da se pitaju da li su bili deo nekog poganog eksperimenta, pokazne vežbe kako ne treba da se ponaša jedan klub, prevelikih ambicija gazde koje nisu imala pokriće u realnosti; ili je sve samo sticaj nesrećnih okolnosti, pa su oni jednostavno bili previše avangardni čak i za ostrvski fudbal.

Dopao se mnogima njihov pad: ljudi ne vole te koji se drznu da uzlete, osnovna reakcija mediokriteta jeste da povuče takvog odmah nadole, u krčkajući kazan običnosti; Rašden je, baš kao i Gretna, bio prozivan zbog prebogatog gazde i zbog rapidnog uspeha.

Nama to nije smetalo. Voleli smo da vidimo ime tog tima u listi, da ih odaberemo kada kliknemo na „New game“, da sanjamo snove nalik na one Maksa Grigsa, da gotivimo klub koji se sasvim slučajno ušunjao u naše živote i ostavio otisak kao đonom „martinke“.

A onda je dijamant zasijao u pepelu.

Iste godine kada je ugašen stari klub, navijači su osnovali novi, dodali mu samo jedno „A“ da bi postao AFC Rushden & Diamonds (sličnim putem nekada su krenuli Alderšot i, još skorije, AFC Vimbldon), i preselili se pet-šest kilometara dalje od Irtlingbora, u obližnji Velingborou, gde je na malenom stadionu po imenu „Pas i patka“ preživelo ime, gde su preživeli snovi, pa i ponos odabrane grupe pristalica.

Novi Rašden je za četiri sezone uspeo da dođe nadomak prve runde FA kupa, ali važnije i da preskoči dva ranga takmičenja i da se nađe u Northern Premier League Division One South, osmom rangu takmičenja, gde trenutno zauzimaju sedmo mesto, samo dva ispod onog koje vodi u plej-of. U istoj ligi nalazi se, recimo, i najstariji fudbalski klub na svetu, Šefild.

A znate šta to znači? Da nije daleko dan – svega dve godine, kako je krenulo – kada će se Rushden & Diamonds ponovo naći u „bukvaru“ MOZZART Sporta, kada ćemo moći opet da zaigramo na njih, kada ćemo se setiti ampersanda i jednog kluba koji je hteo više nego što je mogao, i Dejla Robertsa zbog kojeg više niko ne nosi broj jedan na dresu, kada ćemo shvatiti da dijamanti nekada mogu da izgube svoj sjaj, ali fudbal, eh, fudbal, ne može nikada.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Nastavak na MozzartSport.com...