Izvor: MozzartSport.com, 07.Dec.2015, 10:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Prava Zlatna lopta – 1. Suarez, 2. Mesi, 3. Nejmar (ANKETA)

Nije bilo uticajnijeg fudbalera u nesumnjivo najboljoj ekipi u ovoj godini, i možda najboljoj ekipi u proteklih mnogo godina

Nagrade su možda glupe, nepravedne, nefer, ali se pamte. Njihova osobina je i što nekad – ili često – mogu da prevare. Možete, recimo, misliti da je Građanin Kejn najbolji film svih vremena, Doktor Strejndžlav na drugom mestu, Psiho na trećem, a Taksista na četvrtom, i da nije bilo boljih režisera od Kjubrika, Kopole ili Hičkoka >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << , garant biti ubeđeni da nijedan od ovih filmova nije mogla da zaobiđe ona najveća nagrada, i da ne budete u pravu. Sve njih zasenili su mnogo manje važni filmovi kao što su Roki, Apartman ili, zamislite, Kako je bila zelena moja dolina...

Tako biste, u svetlu još jednog tako dosadnog, a tako neizbežnog i neophodnog izbora za najboljeg fudbalera sveta – to je spektakl koji traje od oktobra, kada iskoče prve nominacije, pa sve do januara, kada u prenosu uživo iz Ciriha dobijamo laureata – mogli garant da se prevarite, pa da pomislite da, recimo, fantastični napadač Barselone Luis Suarez nema Zlatnu loptu.

Ima je, srećom, jer ju je malo ko zaslužio kao on.

Ali to je jedina pravda u ovom tekstu. I poslednja prevara, obećavamo...

Naravno, da bacimo karte na sto, igrač Barselone o kojem govorimo, Luis Suarez Miramontes, ponosni je vlasnik najvećeg individualnog priznanja u svetu fudbala već oko pola veka.

Zvali su ga Arhitekta, jer je bio prvi specijalizovani plejmejker u istoriji ove igre – sedam godina je prvo strpljivo, poput Gaudija, gradio igru Barselone, da bi potom skupa sa svojim trenerom prešao u Milano i postao jedina kreativna tačka u ozloglašenom, počesto previše destruktitvnom „katenaću“ Intera Elenija Erere.

Elegantni Galjego bio je jedan od najboljih fudbalera svog doba, prvi Španac koji je postao svetska zvezda – dotad su se u Frankovoj tvorevini oslanjali na uvozne vedete, u drugoj polovini pedesetih uglavnom na Mađare – i Zlatna lopta koju je France Football dodelio 1960. pripala mu je sasvim zasluženo, iako su iza njega bila sledeća imena: Puškaš, Zeler, Di Stefano, Jašin, Kopa, Čarls, Čarlton, Sivori, pa čovek po kojem će se, bude li pravde i pameti, jednom nazvati severna tribina Zvezdinog stadiona, ispod koje je najčešće bušio mreže, neprevaziđeni šuter iz Obrenovca Bora Kostić, i tako redno.

Luisa Suareza, legendu Barselone, Intera i Španije upoznaćemo i mi mlađi, jednog varljivog leta pred sam kraj Jugoslavije i pred sam početak naših novih života: imao je poznog juna u Veroni savršen pogled na trenutak u kojem Dragan Stojković šalje Martina Vaskeza u urgentni centar s otvorenim prelomom karlice, i savršen pogled na trenutak u kojem Dragan Stojković prebacuje živi zid, šalje Jugoslaviju na noge Maradoni, a Špance, pa, u Španiju...

Da, Suarez je tada, i nikada više, bio selektor španske reprezentacije.

Vratimo se nagradama i njihovoj varljivosti. Njegov će imenjak – dobro, ne do kraja, puno ime junaka ovog teksta i junaka čitave fudbalske 2015. glasi Luis Alberto Suarez Dijaz – 55 godina kasnije ostati i bez nominacije, onog „top tri“ za Zlatnu loptu, koju više ne dodeljuje France Football nego FIFA, i koja je ponovo pokazala svu isfoliranost svih izbora.

Tako će legenda Barselone Luis Suarez, na pravdi Boga i na očaj svih koji vole napadača Barselone Luisa Suareza, ostati jedini Luis Suarez sa prestižnim priznanjem.

O, nije to ništa novo, dok je nagrada biće i uvređenih, dok je izbora biće i onih koji se na njih dure i ovakvih tekstova koji proklinju laureate, to je jednostavno zakonitost, neki bi rekli i čar i šmek; setiće se svako kako su Dejo i Pančev ostali u kratkim rukavima zbog Papena; setiće se neko i da je Igor Belanov, sitni švercer iz Kijeva, jednog januara bio ispred Linekera i Butragenja, Elkjera i Raša; primetiće pažljiviji hroničar i da takvi velikani kao što su Dalgliš, Pirlo, Bufon ili Paolo Maldini nemaju pozlaćenu loptu, a imaju je Matijas Zamer i Majkl Oven...

Ali sve to ne znači da treba ćutati, naprotiv, utoliko pre treba reći, glasno i jasno: jedini koji je zaslužio da ponese lentu za najboljeg fudbalera 2015. godine, na osnovu performansi, rezultata, statistike, velikih golova i doprinosa ne samo svom timu, nego i čitavoj igri, jeste legenda Barselone Luis Suarez, onaj krivozubi „šteto“ iz Urugvaja.

To je, valjda, jasno svakome ko voli, prati i poštuje fudbal, pa čak i onima koji se dele u dva zaraćena kampa – Mesi vs. Kristijano Ronaldo (mada to poređenje ne može da ide u korist Portugalca ni za milion godina) – pa čak, valjda, i onima koji su požurili da zapaljivom brazilskom čudu zvanom Nejmar, najseksi uvoznoj robi iz velike južnoameričke države još od tangi, požele da baš on bude trijumfalan u Cirihu na početku 2016...

Nije bilo, ukratko, uticajnijeg fudbalera u nesumnjivo najboljoj ekipi u ovoj godini, i možda najboljoj ekipi u proteklih mnogo godina. Da, Mesi i Nejmar dali su koji gol više (Brazilac 41, Argentinac 44) u ovom kalendarskom letu, dok je Suarez ostao na „tek“ 40, ali je Urugvajac nanizao i 22 asistencije, dao dva gola u Mančesteru i umirio nedorasli Siti u osmini finala, pa dao još dva gola Pari Sen Žermenu da rastuži Ibru na tribinama, pa, na kraju, dao gol za vođstvo i pobedu u velikom finalu, i to u trenutku kada je torinska lavina pretila da po prvi put ugrozi sunčanu stranu Barselonine ulice...

Okej, rešio je i Klasiko za titulu i duel sa Atletikom u prošloj sezoni, a u ovoj je bio ubedljivo najbolja figura u onom nedavnom demoliranju Reala od 4:0.

Nije dovoljno? Ni što je sve to uspeo da uradi iako je u sezonu 2014/2015. ušao sa četiri meseca zakašnjenja, posle onog vampirskog duela sa Đorđom Kjelinijem?

Njegov je doprinos i statistički vidljiv, ali je mnogo važnije što je belodan golim okom i zdravim razumom: Luis Suarez ume da daje golove sa zapanjujućom lakoćom i sistematičnošću, ali on ima još važniju ulogu, da dvojac mađioničara pored sebe čini još boljim i ubitačnijim – ta inteligentna, prefrigana, zubata napast odvlači, nervira i iritira bekove, oslobađa prostor, daje lopte s očima, ubacujući se iza nepostojeće ofsajd linije kao duh potekao iz kratko ošišane trave.

Za jednog špica tradicionalno gladnog golova nesebičnost je redak kvalitet, i zbog toga ga, valjda, svi saigrači toliko obožavaju, od Mesija i Inijeste pa naniže.

Nije, valjda, ni moglo biti drugačije ako se pogleda Suarezov životni put.

Tih priča ste se već naslušali, naravno, sve zvuči kao tek još jedna storija o siromašnom klincu koji je došao niotkuda i postao veliki samo zahvaljujući toj lopti koju je gurao ispred sebe. Ali ako ste oguglali na bajke koje fudbal ima da ispriča, onda nikada niste ni doživljavali ovu igru kao najvažniju na svetu; uostalom, svakom je svoja muka najteža, a ako se rodite kao četvrto od sedmoro dece oca radnika u fabrici keksa i majke čistačice, onda baš morate da zapnete da postanete neko i nešto.

Suarez je zapeo. Njegova prva sećanja, u rodnom ruralnom Saltu, govore o malom fudbalu s drugarima, na travi. Svi su bosonogi. Kasnije će, kada pređe na beton, u Montevideo, nakon što se njegova razorena porodica preseli u potrazi za poslom i pomirenjem, udarati stopala o tvrdu podlogu i dobijati čukljeve, ali će i naučiti da bude brži s loptom nego bez nje.

Kada ste Urugvajac, doduše, baš i nemate mnogo izbora. Južna Amerika je luda za fudbalom, ali je Urugvaj lud malo više, i postoji na Zelenom kontinentu jedna izreka koja kaže da sve druge nacije imaju istoriju, a da Urugvaj ima samo fudbal.

Slavan, drčan, hrabar, bezobrazan, ponosan fudbal.

Tu, na pomalo trošnom stadionu Gran Parque Central, gde se 1930. odigrala prva utakmica na prvom Svetskom prvenstvu, tu će Luis Alberto Suarez Dijaz prvi put nazuti pozajmljene kopačke i krenuti na svoj daleki put do vrha. Nije bio još mentalno spreman, pričaće mnogo kasnije, da postane heroj Nasionala, ali je znao da mora da grize, zbog porodice, zbog sebe, zbog malog Urugvaja.

Godinama kasnije, Luis Suarez će biti najveća zvezda svoje zemlje, idol navijača Nasionala – iako im je podario svega nekoliko sezona, još kao tinejdžer – momak koji je ostavio dubok trag u Ajaksu i koji je jedne lude, lude sezone umalo doneo titulu Liverpulu, zbog čega mu i dalje pevaju na Enfildu, zbog čega mu Stiven Džerard šalje čestitke za rođendane, božiće i Dan majki, biće i srećni otac i suprug devojke iz detinjstva Sofije, ali neće prestati da grabi napred, da bude lider, da pobeđuje po svaku cenu, neće prestati da grize.

Ponekad, znaju to i Otman Bakal i Bane Ivanović i Đorđo Kjelini, čak i bukvalno.

Ponekad, znaju to i Gana i Milovan Rajevac, i preneseno.

Ponekad, znaju to nesrećnici iz Norič Sitija, kojima je davao makar het-trik kad god bi naleteo na njih – a onaj poker golova iz decembra 2013, koji je počeo lobom Džona Rudija s trideset metara, a nastavio se predriblavanjem cele odbrane, verovatno je najbolji individualni nastup bilo kog fudbalera Liverpula u ovom veku – i samo fudbalski.

Sve ovo ga je napravilo dežurnim zloćom u očima onih koji i dalje fantaziraju da je fudbal čista igra džentlmena u rukavicama, pokretnom metom navijača svih protivničkih klubova koji troše više energije na provociranje Urugvajca nego na podršku svom timu, i možda ga eliminisalo iz izbora poput ovog koje pravi FIFA i koji služi samo da nas nervira, očigledno...

Ili se i ovde umešala politika i sujeta? Dobri bivši predsednik Urugvaja Hoze Muhika, onaj fini dekica iz folksvagen „bube“ što živi na svom imanju i čeka red u lekarskoj ordinaciji kao i svi drugi, u odbrani Luisa Suareza posle incidenta na Mundijalu nazvao FIFA grupom „bandom matorih prljavih kopiladi“, pa glavešine kanda ne smeju da dozvole da im se baš taj Urugvajac nasmeje u facu u blaziranom Cirihu?

U slučaju da je samo do fudbala, možda mudre glave koje su dale svoje glasove Mesiju i Nejmaru mogu da se razumeju – valjda su razmišljali da bi bilo previše da sva trojica na short-listi budu sa Nou Kampa – ali opravdanja do kraja nema: prevideti Luisa Suareza, tako emotivnog, tako korisnog, tako ubitačnog, i u šešir ubaciti ime čoveka u belom dresu koji nije osvojio ništa i koji je, čini se, čitave 2015. stajao raširenih ruku i nervirao saigrače, to nije samo previd, to je sramota čitavog takmičenja i čitavog izbora.

Ako je neka uteha, makar jedan Luis Suarez ima Zlatnu loptu.

A ako je još veća uteha, baš kao što razum, a ne nagrade, kažu da je Građanin Kejn bolji od Zelene doline, Dejo od Papena, Anri od Ovena, tako će i godinama unapred, ma čije ime bude podiglo pozlaćenu sferu u Cirihu 11. januara, razum i srce svakog pravog ljubitelja fudbala znati da Leta Gospodnjeg 2015. nije bilo boljeg fudbalera od Luisa Alberta Suaza Dijaza, kočoperne zubate napasti iz Urugvaja, zemlje čija je istorija neodvojiva od fudbala...

Da li ste saglasni sa ovim mišljenjem? Učestvujte u našoj anketi...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Nastavak na MozzartSport.com...