Izvor: MozzartSport.com, 23.Maj.2020, 08:38

PRELAZZI: Pljunuto srce Edinburga

Hearts je, u celosti, Heart of Midlothian, srce Midlotijana, negdašnjeg velikog okruga koji je obuhvatao i glavni, ne i najveći grad Škotske. No ovo ime – jako milo komentatorima i novinarima, jer se naslovi sami pišu, od Vilijama Volasa do napuklih pretkomora o teškim porazima – još je zanimljivije

Ima tih jednostavno lepih, objektivno lepih, imena fudbalskih klubova. Naravno, ako ste navijač nekog tima, da će vam njegovo ime biti lepo, čak i ako je samo naziv grada >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << ili naselja; u ljudskoj je prirodi da se nazivima daje smisao u odnosu na pojave na koje se odnosi.

Da banalizujemo, ako i niste komunista, a verovatno niste, garant će vam biti milo oko srca kad čujete “Crvena zvezda” ili “Partizan”; da banalizujemo još više, ako vas je u osnovnoj tukao neki Slavko, verovatno ćete do kraja života misliti da je svaki Slavko pomalo loš čovek (izvinjavamo se slavkovima, neko je morao postati primer).

No ima tih nekih baš lepih, ako se u sportu zapravo može biti objektivan. Recimo, “Budućnost” je uvek imala jaku simboliku, svašta bi stalo u to, nije li lepo gledati u budućnost, pa Grashopers, skroz simpatično, a internet je ionako pun i raznih lista o klubovima koji se zovu The Strongest, Always Ready ili, valjda iz Gane, Cape Coast Mysterious Ebusua Dwarfs.

 A jedno od lepših, tako fino nijansiranih, tako književno-istorijsko slojevitih, jeste ono fudbalskog kluba Harts iz Edinburga.

Hearts je, u celosti, Heart of Midlothian, srce Midlotijana, negdašnjeg velikog okruga koji je obuhvatao i glavni, ne i najveći grad Škotske. No ovo ime – jako milo komentatorima i novinarima, jer se naslovi sami pišu, od Vilijama Volasa do napuklih pretkomora o teškim porazima – još je zanimljivije.

“Srce Midlotijana” je jedan od najvećih romana ser Voltera Skota, koji je u našim krajevima nešto poznatiji po “Ajvanhou”, viteškoj pripovesti o kralju Ričardu Lavljem Srcu i dobu krstaških ratova. Ovaj govori o zatvoru Old Tolbut, nekada u samom srcu Edinburga. Nadomak zatvora, u danas pešačkoj zoni Kraljevska milja, nalazi se granitni mozaik u obliku srca.

Tu su se nekada izvršavale smrtne kazne: najteži osuđenici dovođeni su pred okupljenu masu i visili, a masa je, radi uroka, da im deca ne bi postala isti takvi kriminalci, a kasnije, kada je zatvor srušen, tek iz navike i tradicije, pljuvala na to kameno srce.

I dan-danas, kažu, ako odete u grad čuven po Volteru Skotu, po gigantskom umetničkom festivalu i po “Trejnspotingu”, nema veze što ste turista, prođite Rojal majlom, tik pored bivše zgrade parlamenta, sakupite sav šlajm koji imate i svojski pljunite na to srce.

Neće vas niko pogledati čudno, niti se ljutiti, pomisliti da ste baš nevaspitani. Znaju i oni dobro: za sreću je.

Ili će biti da je ipak samo praznoverje? Da mogu, navijači Hartsa bi pljuvali dan i noć, neki su to i radili pa i dalje nije išlo; klub boje kestena, čiji je grb zapravo stilizovano srce iz te edinburške ulice, ponovo je doživeo sudbinu onih nesrećnika iz Old Tolbuta.

Smaknuti su iz škotskog Premijeršipa, pred masom koja je mogla samo da se nada da i njihova deca neće doživeti istu sudbinu; a to što je Harts ispao iz lige administrativnim putem ne smanjuje niti povećava njihovu tragediju. Jer isto bi se, ne sumnja niko na Tajnkeslu, ne sumnja niko u tim džepovima Edinburga gde se voli bordo, a ne zeleno, dogodilo i da se kojim slučajem prvenstvo nastavilo.

Naravno, nije Harts samo legenda, Volter Skot, ni istorija duga ravno 146 godina. Harts je i onaj “manji” škotski derbi, manji i po trofejima i po broju navijača (u Edinburgu se, što nije previše poznato, zapravo nalazi najveći stadion u Škotskoj, ali se na Marejfildu uglavnom igra ragbi) i po sektarijanstvu (iako Hibernijan okvirno predstavlja katolike, a Harts protestante, podela nije tako oštra ni bolna kao u Glazgovu) koji je odigran više od šest stotina puta, u kojem ima i Irvina Velša i Džordža Besta i Husrefa Musemića, čak i Gordana Petrića.

Mimo toga, ovaj naredni deo priče nije previše jedinstven. Da nema 146 godina i da nije ispao iz lige baš na ovaj način, birokratskom odlukom i u strahu od koronavirusa, zbog čega je bio jednaka vest kao i deveta u nizu titula Seltika, Harts ne bi bio mnogo različit od nekih drugih klubova koje su takođe pojele ambicije, nasamarili prevaranti i preveslale šićardžije.

I danas bi se verovatno, u maniru političara koji – nije to naš specijalitet – i dalje za sve krive one “bivše”, svi mogli ostrviti na Vladimira Romanova, Litvanca ruskog porekla o čijoj bi se vladavini mogla snimiti dobra komedije.

Romanov je obećao, hm, revoluciju, to da će u Edinburgu ne samo da se sluša himna Lige šampiona (ovo je skoro pa ispunio), nego da će da se grli onaj klempavi pehar, da će se dograditi stadion, da će zaigrati najveća svetska imena, baš tu, u klubu koji je poslednju od četiri titule osvojio 1960. godine.

Krenulo je, sećate se možda, ludački dobro: pod vođstvom Džordža Barlija i sa golovima Rudija Skacela, Harts je imao osam pobeda u osam prvih mečeva, a onda je, u trenutku kada je tim ubedljivo prvi i kada se poigrava i sa Seltikom i sa Rendžersom, Romanov uručio otkaz Barliju, postavio svog sina na mesto direktora zaduženog za angažovanje novog trenera, a ovaj izobećavao da će doći, redom, Kevin Kigen, Bobi Robson, Klaudio Ranijeri i Otmar Hicfeld, pre nego što se opredelio za Grema Riksa, pa onda i za Valdasa Ivankauskasa.

A nazdravlje njemu, ako Litvanac ne može da cepne trojku i horogom reši utakmicu, on verovatno nije Litvanac kojem treba da poverite svoj klub.

Vladavina dinastije Romanova završila se tek nešto manje krvavo nego ona kojoj je do'akala februarska revolucija: u novembru 2011. klub više nije imao para za plate, dugovi su bili milionski, u junu 2013. ceo tim je stavljen na prodaju, proglašen je bankrot, liga im je oduzela 15 bodova i osudila ih na ispadanje iz najvišeg ranga.

Englezi, pardon Škoti, imaju onu izreku koja počinje sa “fool me once”, Srbi bi rekli ono o tome da majka ne kara sina što se kocka, nego što se vadi: Harts je, umesto da nauči nešto iz vertikalnog pada u nedoderine Čempionšipa – iz kojeg se odmah vratio – šest godina kasnije ponovo na istoj tački kružnice.

Ni ovo nije ništa novo za klubove koji se nađu u sličnom sosu: za prvih 130 godina postojanja, Harts je imao 23 menadžera, a u narednih deceniju i po – 15. U proseku ravno jedan godišnje i samo su se Robi Nilson i Kreg Levin zadržali duže od sezone. “Nažalost”, rekli bi danas za poslednjeg, za legendu kluba, navijači Hartsa.

Danas im ne preti totalni bankrot, ne bi to dozvolila ni vlasnica En Badž, što izgleda kao neka fina bakica koju možete sresti na pijaci, ali čiji poslovni poduhvati nisu nimalo naivni, ali sačekaće ih veliki minus, dogodine značajniji bez prihoda od televizije i bez navijača koji bi platili karte.

Ispadanje Hartsa može se objasniti Marfijevim zakonom: sve što je moglo da pođe po zlu za klub iz Edinburga ove sezone, pošlo je, zaključno sa ovom šišmišijadom koja ih je ostavila sa 0.77 bodova po utakmici na kraju sezone.

Jer nemaju preloš tim, tu je dosta stranaca, kapitensku traku nosio je legendarni Stiven Nejsmit, omražena ličnost u Glazgovu, do januara je tu bio i Kristof Bera, dugogodišnji reprezentativac Škotske (mada to, kako im ide u ovom veku, i nije neka preporuka?), te Oliver Božanić... Svakako ne kadar za Čempionšip u kojem će nastupati kad već bude moglo da se nastupa.

Grehota je što se sve ovo dogodilo uprkos najboljoj volji i angažovanju navijača: u ono najgore post-romanovljevo doba, osnovana je Fondacija Harts, koja je dosad sakupila više od deset miliona evra, i koja je imala plan da Harts postane klub u vlasništvu njegovih pristalica. Tome se nije protivila ni predsednica En...

Onda je stigla pandemija, a pre pandemije problemi na terenu. Sadašnji kadar umnogome je selektirao upravo Kreg Levin, koji je od heroja grada i stadiona postao neka vrsta sive eminencije, čoveka koji najviše naliči onom đavolu što je opčinio En Badž i ona sada ne može da se otrgne od njegobog uticaja.

Problem sa Levinom, koliko god se izdavao za vojnika kluba, jeste taj što nikada nije imao prevelikog uspeha: zapravo u skoro 40 godina karijere u fudbalu nikada nije osvojio nijedan trofej. Uprkos nezadovoljstvu navijača i glasnim zahtevima da odstupi, on je nastavio da bude i direktor fudbala (za čijeg mandata je Harts ispao u Ligi Evrope od malteške Birkirkare) i trener i sve i svja, iskoristivši dobroćudnost i potpuno nepoznavanje fudbala En Badž.

Na kraju jeste dobio otkaz, samo što nije dobio otkaz nego je i dalje u klubu, na nepoznatoj funkciji; do potpunog potopa na klupi je sedeo Nemac Danijel Stendel, koji je razonodio Tajnkesl na nekoliko sati, ili minuta, pre nego što je izašlo na videlo da njegov napadački stil takođe znači da je odbrana gotovo nepostojeća.

Poslednja utakmica pre pandemije bila je poraz u Pejsliju od Sent Mirena, direktnog konkurenta za opstanak; ako prokrstarite forumima navijača Hartsa (nemojte, ima ko mora) videćete da su već tada digli ruke, njima je koronavirus došao kao poručen, mogli su da grizu nokte i nerviraju se kod kuće, umesto na kišovitom stadionu.

|

Kompletna ponuda na www.mozzartbet.com

Klub prelepog imena i slojevite istorije najavio je da će se žaliti na odluju Premijeršipa i zatražiti da se ona preispita, ali čini se da to u ovom trenutku mnogo više znači računovođama nego navijačima.

Njima je savršeno jasno i ono da kad, nameće se u to u gradu u kojem je snimljen "Trejnspoting", uđeš u pogrešan voz, svaka naredna stanica bude sve pogrešnija; samo što imaju utisak da ovaj voz više liči na onu dečju igračku koja ide u krug i ponekad, kad se klinac baš zaigra, ispadne iz šina.

A tu ne pomažu ni ser Volter Skot, ni Vilijam Volas, ni ono srce, zgaženo stopalima šetača (sad kad turista više nema), koje valja pljunuti da biste imali sreće.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Tagovi:

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...