Izvor: MozzartSport.com, 28.Feb.2016, 11:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Petar Petrović, zadnja pošta Bavarska

Nije ni nalik ulickanim tipovima u drečavo-šarenim kopačkama, daleko je od bilo kakve magije, deluje samo tako neobično obično i obično neobično, i možda vas je to prevarilo, pa ga mnogi nisu, prošli put kada su dumali o fudbalu, stavili među pet najboljih igrača na svetu...

Znam, pričali su vam o Nejmaru. O nekim trikovima koje izvodi protiv Valjekana ili ko je već imao tu nesreću da naleti na vanzemaljsku Barselonu, o tome kako će taj dečko samo svojim nogama >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << izvući Brazil, najfudbalskiju naciju na svetu, iz stupora u kojem se nalazi; prepričavali su one driblinge i trikove koje izvodi sa Mesijem i Suarezom, i garant su vam rekli da je on kao što je bio Ronaldinjo ili Ronaldo, Zuba Ronaldo.

Hah, pft, morali ste se nasmejati naglas, čak i ako volite Brazil i želite, apsolutno želite, da se pojavi neko kao Ronaldinjo.

Znam, čitali ste i o Ronaldu, Kristijanu, i tome kako je možda bolji i od Lea i kako radi biciklicu i kako je dao gol Eibaru ili Hihonu ili ko je već imao nesreću da naleti na Real kad je u formi i kad se Kristijanu igra; bili su ti tekstovi filovani i klipovima na kojima Portugalac buši mrežu i trči kao što niko nikad nije trčao, i garant su vam rekli da je on prototip savršenog fudbalera, kao da su ga izvajali u nekoj tajnoj fabrici kojom zajedno predsedavaju iluminati i trilaterala i prvi ešalon madridske masonerije.

Hah, pft, hajde, priznajte da ste se morali nasmejati, jer niko nije bolji od Lea, čak i ako volite Real i Ronalda i želite, apsolutno želite, da mislite da je dečko s onog ostrva nasred Atlantika najbolja stvar koja se mogla desiti fudbalu.

A jesu li vam pričali o Tomasu Mileru? Jeste li čitali o skromnom, pristojnom, zverskom Bavarcu sa obala jezera Amerze, toliko običnom da čak i njegovo ime u Nemačkoj služi kao opšte mesto, nešto kao Petar Petrović, prosečni Džo?

Niste, pretpostavljam. Nije im bio dovoljno atraktivan, valjda – je l' nije bio dovoljno atraktivan kada je dao makazice Hofenhajmu u poslednjem kolu? Je l' nije bio dovoljno atraktivan kada je dao gol unutrašnjom iz mrtvog ugla, prethodno obišavši golmana Hamburgera? Je l' nije bio dovoljno atraktivan kada je zafelširao Nemačku u četvrtfinale Mundijala, najzad savladavši Tima Hauarda? Ili nije bio dovoljno atraktivan kada je predriblao pet igrača Šalkea i špicom poslao loptu u malu mrežu? – da mu se posveti poneki red, čak i kada se popeo na vrh sveta sa svojom Nemačkom.

Nezgrapan, previše dugačkih nogu i previše spuštenih štucni, sa frizurom koja vrišti da ne haje za imidž mimo terena, i toliko učtiv da zaista možete pomisliti da vas troluje, Tomas Miler neukima i nedoraslima izgleda kao anti-fudbaler.

A to više govori o njima nego o Tomasu Mileru.

Ako postoji jedan igrač koji je lakmus za razumevanje fudbala, koji odvaja laika od zagriženog čitaoca igre, hladnokrvnog forenzičara od zajapurenog i neodraslog posmatrača, onda je to Tomas Miler.

Jednostavno je: ako cenite Tomasa Milera i ono što on pruža ovoj igri, vi zaista volite fudbal; ako prezrivo odmahnete rukom na njegove golove, asistencije i njegove kretnje, još vi treba utakmica da pogledate...

Tomas Miler, iako to niste mogli prečesto da pročitate makar na srpskom delu sajber-vasione, konzistentno je jedan od pet najboljih igrača na svetu, već sada – a tek mu je 26 – legenda nemačkog, evropskog i svetskog fudbala.

I mnogo više od toga, čovek koji je svojim stilom igre promenio čitav sport, pa i naterao Nemce, uvek raspoložene za inovacije svog jezika, da izmisle novu reč za ono što on radi.

Raumdeuter, čulo se prvo iz Minhena, pa se taj izraz proširio dalje i zapatio se čak i u Football Manageru. "Onaj koji tumači prostor", u grubom prevodu, i ništa ne opisuje tako dobro Tomasa Milera.

"Kada je Bog stvarao prostor, Miler je već čekao tamo i, samo da znate, nije bio u ofsajdu", tako bi ga opisali neki mnogo poetičniji od potpisnika ovih redova; ta i Gospod bi, valjda, ostao zatečen i zabezeknut kada se naizgled nezgrapni Bavarac pojavi niotkuda, kad oseti kuda će voditi akcija njegovog tima i zatrči se trideset metara, samo da bi se stvorio baš tamo gde će se lopta odbiti, i nekim vrljavim delom tela, recimo cevanicom, gluteusom, listom ili šestim pršljenom...

(Znate već i sami kako se završava ova rečenica.)

Kao što se niotkuda pojavio kada je uništio Englesku na Mundijalu 2010, tada kao dvadesetogodišnjak za kojeg se mislilo da neće postati toliko veliki, da nema snage da se nosi sa velikim momcima i mnogo boljim tehničarima od sebe.

Joakim Lev će mu stoga pred četvrtfinale s Argentinom ukazati toliko poverenje da pošalje njega na pres-konferenciju, na šta se Maradona ljutnuo, jer je Dijego mislio da ga ponižavaju i nije se ni obratio tom golobradom dečaku.

Tomas nije tip koji se glasno svađa ni koji upada ljudima u reč, posebno ne El Pibeu. Tomas je samo – eh, samo! – dao gol za 1:0, i posle je bilo 4:0, i Maradona nikada više nije bio trener; ali je makar priznao svoju grešku i do današnjeg dana nije prestao oduševljeno da priča o njemu.

Ima još jedna misao koja vam mora proći kroz glavu kada gledate Tomasa Milera, s njegovih skoro 190 centimetara i udovima nalik na one iz crtanih filmova, nešto kao Bambi koji se kliza po ledu: hej, pobogu, nije ovo ništa "Vau!" i ništa teško, kao da bih i ja to mogao... Čak je, eto, i po tome Petar Petrović. Samo što ne biste, zaista, ne bi niko.

Ili, kako je skoro primetio jedan nemački kolega, u tekstu nazvanom "Skromni ubica":

"Tomas Miler vas neće pobediti svojom sjajnom kontrolom lopte. On vas sigurno neće pobediti svojom brzinom. Neće vas pobediti ni svojim driblingom. Ali, on će vas jednostavno pobediti."

Možda je, zaista, u toj neočekivanosti i sveukupnom neodskakanju Bajernovog broja 25 njegovo tajno oružje, kao nuklearni koferčić koji Van Gal ili Hajnkes ili Gvardiola nose sa sobom u maniru američkog predsednika, što ga previđaju i navijači i odbrambeni igrači, što on stvarno, nazdravlje svim tim Nejmarima ovog sveta, ne izgleda kao da može mnogo, i ne predstavlja blisku i neposrednu opasnost, samo što brojke govore drugačije...

Tek, brojke – ne zna se je li impozantnije 31 gol na 68 spiele za Elf, ili, otkako je s proleća 2009. ušao u prvi tim poznatijeg minhenskog kluba, 88 golova na 254 utakmice za klub, i nebrojeno asistencija – ne kažu sve.

Na stranu podatak da Miler samo još nije igrao dečaka koji dodaje lopte, jer svaku drugu poziciju može da zauzme a da se ne oznoji, šta ćemo sa onim osmehom kada postigne gol, kao Pac-Man kada pojede čudesni piksel i počne razdragano da juri duhove po terenu, pardon ekranu?

Jedino veći osmeh Tomas Miler ima kada doda pravu loptu nekom svom saigraču; uporedite to sa mrzovoljnim Ronaldom koji zaplače kada se bilo ko drugi protiv tih Las Palmasa upiše u listu strelaca, ili sa svim igračima kojima je statistika prva kolona u ličnom tefteru...

Igrač rustičnog, gotovo predratnog šarma, timski je talisman u svakom smislu te reči, apsolutno najveći krivac što 11 nemačkih igrača ili 11 Bajernovih legionara ne predstavljaju samo prostu sumu kvaliteta, već imaju dodatnu vrednost, koja se postiže samo hemijskom reakcijom.

Poređenja sa prezimenjakom, Gerdom Milerom, od početka su bila neizbežna. Kao i veliki Gerd, i Tomas poseduje fantomske sposobnosti, i mnogi naoko nespretni gol mlađeg Milera podseća na "odbitke" koje bi spremno pakovao stariji; kao što je i veliki Gerd sa Bekenbauerom znao da odigra dupli pas koji bi obezglavio protivnike, tako i veliki Tomas pleše sa Robenom ili Levandovskim; no veže ih još nešto: kao i veliki Gerd, ni veliki Tomas ne daje pet pfeniga za kritiku, estetiku, tuđa mišljenja i sve one koji ne vide da je on najbolji nemački fudbaler još od Mateusa za vrhunca.

"Znam da sam ja konstantno u sivoj zoni: fudbaler koji često ne izgleda kao da je preterano dobar fudbaler", ispričaće Rafaelu Honigštajnu u knjizi "Das Reboot: Kako je nemački fudbal ponovo pronašao sebe i pokorio svet". “Razumem da me mnogi ne razumeju. Nije lako naći još nekog ko igra ovako čudno. Ali nadam se da dobar deo njih makar nekad kaže sebi: 'O, pa on je u stvari dobar'."

Koliko je Miler učinio za ovu igru na terenu, toliko je doprineo i mimo njega. Ne samo jer neko tako naizgled običan može da dosegne zvezde, već i zato što je on anti-zvezda u najboljem smislu te reči.

U sazvežđu egoista, muljatora, samozvanih superstarova, poreskih eskivatora, šofera blještavih automobila i servisera znanih i neznanih starleta, taj dečko koji se oblači u C&A i šiša se kod istog frizera još otkako je s 14 godina shvatio da ne mora da igra beka, nego krilo ili napadača, koji koristi šanse u šesnaestercu, a ne na šarenim stranama tabloida, on uistinu predstavlja aberaciju, odstupanje od armije slave žednih, praznoglavih šibicara.

Ako bi Tomi i reklamirao neku marku, to bi bilo nešto nalik na automobile kakve vozi Džejms Bond – na prvi pogled obične, porodične četvorotočkaše, čak i blago nestabilne, koji bi se jednim pritiskom na dugme transformisali u mašinu za rasterivanje zlikovaca.

Tomas Miler, Petar Petrović iz sela Vajlhajm, zadnja pošta Oberbajern, poručuje da je ovo i dalje, ma koliku ljagu i žutilo na nju bacili, i dalje, makar i u tragovima, igra običnog čoveka, finog, pristojnog, vrednog i dostojanstvenog.

Eto vam, dakle, vaši fićfirići kao što je Nejmar, neka su živi i zdravi sa svojim driblinzima, eto vam i oni igrači koji menjaju frizure i trikove, dok suština ostaje ista (i jedva postojeća), eto vam i namrštene vedete što se ne raduju fudbalu i što imaju zazubice i od gola koji je Miler dao HSV-u, a kamoli od zlatne mundijalske medalje što krasi kuću njegovih babe i dede Gornjoj Bavarskoj; možda su bolji ali nisu veći, eto vam ih, zdravo da ih trošite i gledate, a dajte nama, molimo vas, Tomasa Milera, svaki put, svakog vikenda i svake srede i svakog leta.

Ne zato, neko uprkos tome što vam o njemu nisu pričali, što o njemu niste čitali.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: Action images)

Nastavak na MozzartSport.com...