Izvor: MozzartSport.com, 01.Mar.2016, 10:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PRELAZZI: Ozbiljno, pravi Džo Kol
On je, govorili su, redak primer da su talenat, strast i znanje došli iz odlučnosti, da upornost i tvrdoglavost kreativnost nije sputavala, već joj davala još veći zamajac
Fotografija je posebna, kao najava istorije koja se (ne) ponavlja, mada je izrezana i napravljena nevešto, skoro na brzinu – mada bih se zakleo da sve fotografije do poznih devedesetih, kada je nastala, tako izgledaju, sa fotografima koji su u stalnom strahu da im se ne osvetli film i da im ne pobegne >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << kadar – jer ne znate gde pre da gledate, u prvi ili drugi plan.
Tamo, iza, to je slika koju svaki Englez, ma koliko da mu je godina, zna i ponekad sanja, iz tih snova se buni u znoju i tek onda ga ugrize ledena vilica realnosti. To je najveći uspeh i najveći usud engleskog fudbala, ovekovečen u osmesima pretposlednjeg julskog dana 1966.
Dresovi su crveni, trofej je žut – stari pehar Žila Rimea, koji će proleća iste godine biti ukraden i potom vraćen, a da se nikada nije do kraja saznalo ko ga je i zašto ukrao; isti trofej će četiri godine kasnije preći u stalno vlasništvo izvesne reprezentacije poznate kao Brazil, i zameniće ga Boginja kakvu danas znamo – a ogromni, razdvojeni zubi momka u sredini su blještavo beli.
To su, s leva na desno, Bobi Mur, kapiten Albiona i jedan od najboljih defanzivaca kojeg je svet ikada video, sposoban da uštopuje Pelea; Džef Herst, svež posle postizanja jedinog het-trika u istoriji finala svetskih prvenstava, drugi od tih golova bio je Onaj o kojem se i danas pletu bajke, basne, kontroverze i započinju ratovi; i Martin Piters, kojeg će ser Alf Ramzi nazvati čovekom iz budućnosti, pošto je bio all-around igrač kakvi se neće pojaviti pre Holanđana iz sedamdesetih.
Lenji majstor koji je umesto na dodeli Zlatne lopte završio u trećoj ligi
Da je kadar širi, garant bi se video i Nobi Stajls kako pleše, i plesao bi u crno-beloj tehnici, samo što bi Nobi pokvario priču te slike.
Jer sva trojica velikana uhvaćenih u trenutku prvog i jedinog Svetskog kupa, tog leta kada se fudbal nakratko vratio u kolevku iz koje je davno otišao da uveseljava čovečanstvo, sva trojica su članovi Akademije. Sva trojica igraju fudbal na Apton Parku, London, Ujedinjeno Kraljevstvo.
A onda pogled pada na prvi plan, i tu su opet neka trojica dečaka, samo što nema nikakve tajne da su i oni potekli sa Akademije – ne treba nikakvo dalje pojašnjenje, Akademija je u Engleskoj samo jedna, kao što je Kop samo jedan, kao što je Mančester samo jedan – jer poziraju ispred svojih uspešnih predaka u dresovima sa čekićem.
Tu su da ispune zadatak, pričalo se u pola glasa u čitavoj Engleskoj, tu su da ovog puta oni ukradu trofej koji sleduje pobedniku Mundijala.
Tu, u istočnom Londonu, stasala je nova zlatna generacija Vest Hema i ostrvskog fudbala... Tako se pričalo tih godina kada aparati još nisu bili digitalni, kada sećanja nisu morala da budu šerovana da bi bila zauvek sačuvana.
I nije ni čudo što je glavni junak današnje priče, sada pomalo zdepasti kreativac jednog svetloplavog trećeligaša, u sredini na toj fotki. Nije čudo ni što je nasmejaniji od druge dvojice, što ima iskreni kez, jer oni koji su rođeni da igraju fudbal uvek treba da budu nasmejani.
Carrick, Joe Cole and Lampard #COYI #HammersKRW
Nastavak na MozzartSport.com...
