Izvor: MozzartSport.com, 16.Feb.2017, 11:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Les poteaux carrés

Sent Etjen i evropske noći

Prozvaće ih "Les poteaux carrés". I nikad ih neće zaboraviti. Sanjaće ih, i proklinjati, i dodirivati, samo nikada neće moći da ne misle na njih.

Hampden Park, dom škotskog fudbala, jedan od onih drevnih stadiona koji odišu istorijom ove igre i na kojima se ona može pratiti već duže od stotinu godina, 12. maj 1976, finale Kupa šampiona, moćni Bajern, dvostruki uzastopni prvak, Bajern sa Sepom Majerom na golu, sa Kajzer >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << Francom i Švarcenbekom pozadi, sa Henesom, Rumenigeom i Gerdom Milerom napred, taj Bajern, i protiv njih autsajderi iz Francuske, Sent Etjen, Ivan Ćurković i Santini i braća Reveli i kapiten Žan-Mišel Larke, i 25.000 navijača obučenih u zeleno.

I uprkos svim imenima, one u glavnoj ulozi. Les poteaux carrés. Četvrtaste stative.

Hampden se njima ponosio, takve su bile od 1903. i iako je većina golova na gotovo svim važnim svetskim stadionima prešla na "normalan", oblik okvir gola, Škoti su i dalje ljubomorno čuvali svoje golove. Biće tako sve do 1987, kada će ih FIFA naterati da ih zamene.

Sent Etjen je bio prvi francuski klub u finalu najvećeg evropskog takmičenja još od Remsa krajem pedesetih, i bio je poštovan, pa i voljen u čitavoj zemlji: simbol neraskidivih veza fudbala i radničke klase, pošto su "Zeleni" dolazili iz grada koji je tada još mirisao na ugalj – a ko nije radio u rudniku, trošio je prste u fabrikama tekstila –  i na čijem je stadionu, sagrađenom u engleskom stilu i prozvanom "Kotao", umelo stvarno da vri; Sent Etjen se ponosio i svojom školom fudbala, koja je uvek polagala na mlade igrače i davala im šanse, ali i na etos koji je zahtevao da se igra lepršavo i uvek napada.

Već godinama su važili za najbolji tim u Francuskoj, ali protiv moćnog Bajerna im nisu davane neke šanse.

#NousLesVieuxOn a connu les poteaux carrés. Et on les a maudit! pic.twitter.com/dNzIVb9TGG

Sve do izlaska na teren: Sent Etjen je počeo da pleše pred nemačkim očima, Škoti na tribinama su oduševljeno počeli da uzvikuju "Allez Les Verts", ređale su se šanse i samo su sreća, ili su to bili germanski bogovi, ili su samo te četvrtaste stative i prečka bili zaslužni što se na odmor otišlo sa 0:0.

Dominik Batenaj ju je pogodio iz trka, Žak Santini glavom. Da je to bio običan, okrugao okvir, pričaće navijači Sent Etjena narednih četrdeset godina, mi bismo postali prvaci Evrope. Čak i onaj koji je imao jedinicu iz fizike, znao je koliko teško "unutrašnja" može da se dogodi kada lopta udari o gredu...

Nemac je uvek Nemac, posebno kada na nišanu gleda Francuze: Franc Rot je u 57. minutu odapeo šut iz jednog slobodnog udarca – koji nije ni trebalo, kaže legenda, da bude dosuđen – dok su Francuzi još razmišljali kako da stanu u živi zid, Ćurković se bacio i nije uspeo da dohvati loptu. Uzalud su bili i svi napadi do kraja.

Rože Roš, legendarni predsednik Sent Etjena, "Čovek sa lulom", bivši rudar koji će dogurati do fudbalskog plemstva, bio je neutešan – možda će se ova utakmica odraziti i na njegovo mentalno zdravlje, pošto će u kasnijim godinama pisati čudna pisma u Vatikan, zaklinjući se da je ceo klub uz papu Jovana Pavla Drugog kada je Mehmet Ali Agdža pokušao da ga ubije; i možda je zbog ove utakmice kasnije završio i u zatvoru zbog finansijskih malverzacija – igrači su sedeli na terenu i plakali, plakale su hiljade ljudi na stadionu i milioni u Francuskoj, jer je čitav Heksagon na zrnastim televizijskim ekranima bio uz tim u zelenom, i naglas govorio, proklete bile les poteaux carrés i ti tvrdoglavi Škoti, mada su i Škoti plakali te noći.

Bila je to velika nepravda, da, iz koje se rodio veliki ponos: onaj termin "moralna pobeda", koji u usta uzimamo tako lako, a prema kome se odnosimo tako posprdno, on je skovan za takve večeri. Sent Etjen je izgubio, ali je Sent Etjen mnogo i dobio.

Narednog dana, 13. maja 1976, i ceo Pariz je bio ofarban u zeleno, kao da se slavi Pad Bastilje, a ne Pad Sent Etjena u Glazgovu: stotinu hiljada ljudi izašlo je na ulice da pozdravi heroje, najveći francuski tim svih vremena kojeg je samo četvrtasta prečka sprečila da sruši najveći nemački tim svih vremena, i pozdravni govor, takva je to čast bila, održao je predsednik Valeri Žiskar D'Esten, i kao da je govorio pobednicima, a ne poraženima.

Odigraće Sent Etjen još nekoliko velikih sezona, mada nikada u Evropi neće stići predaleko – pamtiće se, najviše, epski sudar na Enfildu iz marta naredne godine, kada će u četvrtfinalu Liverpul preko Ferklafa stići do 3:1, nakon 0:1 u prvom meču (mnogo kasnije će se ovaj meč gotovo preslikati protiv Olimpijakosa, i Liverpul će opet nastaviti do kraja, do titule) – i sve do 1981. godine, kada će poslednju titulu na Loaru doneti mladić po imeni Mišel Platini, sakupiće ih deset, što će tek u 21. veku uspeti da izjednači, ali ne i nadmaši Marsej, a onda će krenuti sunovrat.

Rože Roš je uhapšen, njegovo slizavanje sa političarima i ekstravagantni način života staviće fudbal na drugo mesto, i mnogi će navijači kasnije jednako mrzeti Rošove igrarije koliko i one stative.

I Roš i Sent Etjen će, kako je pisao novinar i veliki navijač kluba Benžamin Dane u svojoj knjizi "Ubili su zelene", doživeti sudbinu Napoleona: nezapamćeni, nepomućeni uzlet, pa krah onda kada im je ceo svet bio pod nogama, pa propast, zatvor, egzil, i pokušaj povratka posle kojeg je morala uslediti samo smrt.

Roš je bio u zatvoru, a grandiozni Sent Etjen je umesto na Svetu Jelenu proteran u drugu ligu, svega osam godina nakon čuvenog finala na Hampdenu, tim je umalo ispao i u treću. Posle 1984, silaziće u niži rang takmičenja i 1996. i 2001.

Stadion "Žofrua Gišar" ostaće vrelo i negostoljubivo tlo, ispunjen čak i kada timu ne ide dobro, ali mimo nekoliko prihvatljivih sezona, kada bi klub završavao u višim etalonima tabele, i mimo mladih igrača koji bi i dalje silazili sa fabričke trake ili bi došli da uveseljavaju “kotao” – Dimitri Paje, Batefimbi Gomis, Obamejan, Blez Matuidi – nisu to bile srećne decenije za poklonike u zelenom.

Postojala je, nekada davno, dok je grad Svetog Stefana još imao aromu uglja, izreka da čovek plače samo dva puta, prvi put kada dođe u ovo mesto, na posao, i drugi put kada mora iz njega da ide. A eto, ljubimac grada, fudbalski klub, davao je, od onih prečki na Hampdenu, sijaset razloga za tugu, uvređenost i depresiju...

I zato je, zbog istorije i te 1976, evo, dolazimo do današnjeg dana, zato je gostovanje Sent Etjena, koje predvodi čovek što nikada nije nogom kročio u drugi grad, a kamoli pomislio da napusti svoj tim, kapiten i defanzivac Loik Peren, na Ostrvu, Mančester Junajtedu i Polu Pogbi – posebno njemu, jer u Sent Etjenu igra njegov brat Floranten – mnogo više od tek još jednog meča šesnaestine finala Lige Evrope.

Svaki izlet na evropski kontinent je za "Zelene" nova prilika da se vrati film od pre četiri decenije; svaki šut na gol je pozdrav onoj generaciji koja je slavno pala u Glazgovu i vratila se i sa štitom i na njemu i visoko podignutih ruku i suza koje su išle niz obraze.

Nekada prošlost igra svoj meč i ne bude toliko važno što Junajted, na papiru, ima neuporedivo bolji sastav od ekipe čiji je, iskreni budimo, krajnji domet u najboljem slučaju neko peto-šesto mesto u Ligi jedan i, ako ih pogleda sreća, pristojan poraz od Murinjovih "Đavola".

Ne bude to najvažnije, jer makar u klubu koji će večeras gostovati na Old Trafordu znaju da se nekada može biti i moralni pobednik. A nekada se, kao one sezone kada je pred njima pao i veliki Dinamo Valerija Lobanovskog, može biti i pravi pobednik, ako dovoljno verujete u sebe i ako ste dovoljno pomireni sa istorijom da vam ona daje podstrek, a ne otvara ljute rane sa flašom sumporne kiseline u ruci.

Kvote za večerašnji meč su jasne i sve govori da će to biti lagan posao za Mančester Junajted, koji uprkos povremenom štucanju sve više liči na timove kakve Murinjo ume da skroji; ali pazite se kada se kladite protiv onih koji su heroji bez obzira na to šta se desi.

Takvi nemaju šta da izgube, posebno ne svega nekoliko stotina kilometara južnije od mitskog Hampdena.

MOZZART KVOTE: (1,25) Mančester junajted (5,80) Sent Etjen (12,0)

A šta se desilo na kraju sa "les poteaux carrés", koje su uništile jedan san i koje su stvorile neraskidivu emotivnu vezu između ovog kluba i njegove nacije, zbog čega je ASSE i dalje jedan od najpopularnijih klubova u Francuskoj, o kojem se retko kada pišu loše stvari?

U Sent Etjenu je krajem 2013. otvoren muzej posvećen klubu, prvi takve vrste u zemlji. Jedan od najvažnijih eksponata bile su četvrtaste stative i četvrtasta prečka, baš ona koju su ciljali Santini i Batenaj. Kupljene su za svega 20.000 evra.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

Foto: Thinkstock, Action images.

Nastavak na MozzartSport.com...