Izvor: MozzartSport.com, 22.Maj.2015, 11:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Lekcije Rahima Sterlinga

Ima, naravno, i onih pragmatičnijih među nama, koji će reći da Rahim Sterling poseduje savršeno pravo – i de jure i de fakto – da zarađuje više novca i da igra u nekom trenutno boljem klubu

Moja baba iz Žarkova je za takve ljude imala odličan izraz: kikirez. Kikirez, to vam je onaj petao koji se sticajem okolnosti zadesi u kokošinjcu gde već caruje drugi, veći, snažniji pevac. Onda ovom malom, kočopernom, umišljenom, nesvesnom svoje neugledne veličine, preostaje >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << samo da diže dreku, da ulazi u frku iako je slabiji, da mlatara krilima i da tako pokuša da stavi do znanja svima da je on ovaj kokošinjac prerastao. Njemu treba nešto bolje, neke raskošnije ženke, neka pozlaćena jaja, on bi uradio sve samo da može da odleti drugde.

I frizurom, doduše, Rahim Sterling podseća na jednog takvog neotesanog pevca – žao mi je, bakuta, što ne mogu da ti ga pokažem, sita bi se ismejala – a posebno frtutmom koju je nadigao ovih dana, kada je na videlo izašlo da mu, po svemu sudeći, ne pada na pamet da potpiše novi ugovor u Liverpulu (nuđeno mu je, priča se, celih 100.000 funti nedeljno) već da ima „ambiciju, želju, glad za slavom“ i želi da „osvaja trofeje“. A oni Enfild uglavnom zaobilaze...

U samo dva dana Liverpul je tako, i nehotice, pokazao i sve što valja i sve što ne valja u modernom fudbalu.

Nisu se još ni osušile suze kojima je „kop” poslednji put pozdravio svog kapitena Stivena Džerarda i nije još naišao forenzičar koji će skupiti otiske Stivijevih prstiju sa onog znaka This is Anfield koji je ovlaš dodirnuo, kao toliko puta dosad i kao nijednom pre toga. Ti će otisci iz uskog tunela za deceniju-dve, samo sačekajte, biti vredniji od Torinskog pokrova. Nije se još napisalo dovoljno rečenica o jednom od poslednjih velikana ove igre, o skauzerskom srcu koje će slati dragocenu tečnost u vene crvenog dela grada čak i kada fizički bude preko okeana. Nisu navijači još shvatili da će od naredne sezone ta traka biti oko nečije druge ruke. Ništa od toga nije doprlo do svesti, a pojavio se taj neotesanko i objavio fajront žurke na kojoj je, kao u stanju najboljeg pijanstva, onog koji vas tera da grlite ljude oko sebe, iznad ulaza nego sigurnom rukom napisao da je Liverpul veliki klub.

Sterling sad ne bi ostao u Liverpulu ni za 900.000 funti nedeljno, ide u Čelsi ili Siti! A Karager je nesnosni tupan...

Koliko veliki? Onoliko da nijedan čovek, pa ni Džerard, pa ni Ferklaf, pa ni Nil, pa ni Tompson, pa ni Sunes, pa ni Keni, pa ni Pejsli, pa ni Šenkli, pa ni, možete misliti, Sterling, nikada ne može da ga nadmaši.

„Forma je prolazna, klasa je večna“ i „Nijedan igrač nije veći od kluba“, to su dve zastarele mantre kojima se tešio svaki navijač Liverpula, kad god bi naišao sušan period – pet godina bez titule, pa deset, pa dvadeset, pa 25, nema veze, šta je to u odnosu na večnost...

Isto, kad god bi neki tip kojem bi, tek što je dobio prvu pesmu od „kopa”, počeo pogledom da luta i da traži zeleniju travu od one koja se zaliva vodom iz reke Mersi, čovek pod crvenim šalom bi odmahnuo rukom i ponovio – nijedan igrač nije veći od Liverpula. Kao da malo ubeđuje druge, a više sebe.

Ali nikad, valjda, Liverpul nije bio talac jednog toliko razmaženog mlaca, nikada nije bio toliko ponižen da ga nedorasli, neformirani fudbaleri voterborduju – pitajte Amerikance o čemu se tu radi – kao ovih dana, kada su Rahim Sterling i njegov agent uništili ono malo preostalog feel-good trenutka koji je ostao posle Džerardovog oproštaja.

Ako nam je subotnje popodne pokazalo da još u ovoj korumpiranoj igri, koja je odavno bacila peškir u ring i prestala da se batrga živeći sve više u prošlosti, da u njoj još makar negde, makar malo, i dalje značenje imaju one tako dosadne, tako nepopularne reči poput Lojalnosti, Emocija i Vernosti, cela saga oko Sterlingovog možebitnog odlaska sažima, u tako malom gestu, sve što je apsolutno strašno i tužno u fudbalu.

Diktat pohlepnih agenata, kaprici precenjenih, nezrelih fudbalera, nemoć rukovodstava pred blatantnim ucenama i apsolutna propast one od samog početka nemoguće misije fudbalskih glavešina o „finansijskom fer-pleju“, koji je trebalo da natera klubove da posluju transparentnije i normalnije, umesto da se razbacuju novcem koji, kao pred Veliku depresiju, uopšte i ne postoji...

Ima, naravno, i onih pragmatičnijih među nama, koji će reći da Rahim Sterling poseduje savršeno pravo – i de jure i de fakto – da zarađuje više novca i da igra u nekom trenutno boljem klubu nego što je Liverpul Brendana Rodžersa.

Ponegde i stoji: istinsko prošlogodišnje otkrovenje, momak sa raketom u zadnjici koja je proleća 2014. eksplodirala na fitilju Luisa Suareza i Danijela Staridža, verovatno se osećao prilično glupavo i krajnje nezadovoljno što mu na račun svake sedmice leže mnogo manje novca nego što privređuju jedan Baloteli, Lovren, pa čak i Fabio Borini.

Ambicioznost nije samo greh, posebno ne u fudbalskom Dekameronu, koji ima malo drugačija pravila za silazak u pakao od onih koja važe za nas, netalentovane smrtnike.

Džerardov počasni krug i plotuni u njegovu čast nisu mogli da zagluše činjenicu da će Liverpul – klub koji se jedino više od titula diči evropskim noćima na Enfildu, jedini engleski sastav koji je neodvojiv od Evrope, jedini stadion na kojem se stihovi o hodanju kroz oluju utorkom ili sredom uveče čuju petostruko jače nego u subotu u 15 časova – ponovo, peti put u potonjih šest godina, propustiti Ligu šampiona, da školarci s Mersisajda neće morati da vežbaju mišiće i uče kako se trese ona mušema, da je u poslednjih 10 sezona osvojen samo jedan pehar, a i to je bio Liga kup...

Sterlingu je, reći će ovi epikurejci, potraga za Boljim usađena u mozak kao implant. Sa sedam godina, njegova majka je shvatila da budućnosti i perspektive nema u mirisu marihuane i mumlanju rastafarijanaca u rodnom Kingstonu, i mali Rahim će svega dve godine kasnije, kada još nije znao ni da li je više Jamajkanac ili je ipak već pomalo postao Englez, kada bude išao u školu dok bageri budu sravnjivali sa zemljom obližni stadion Vembli, ostati bez oca, brutalno ubijenog na ostrvu koje bi samo neznaveni mogli nazvati rajskim.

Tu će ga, u podnožju novog Vemblija, na treningu Kvins Park Rendžersa, videti skauti Liverpula, i legendarni Dejv Mos, melvudski Toma Milićević, moraće da preseče: mali Rahim bio je jednostavno previše brz, previše talentovan da bi se uzimala u obzir njegova narav, ona zbog koje će već sa 17 godina postati otac; Liverpul je još tada pokazao da se menja, i da više nije klub u kojem se gleda i ličnost, a ne samo jačina šuta i ples nogu i stopala...

U tom grmu leži zec: Sterling pregovara sa Bajernom?!

Ubrzo će se iz tamnog grafita nazreti nebrušeni bleštavi dragulj koji ume da izazove i slepilo, i Rahim Sterling će postati novo englesko čudo – da nije bio tako agresivan, tako sebičan, tako samoživ, verovatno ne bi ni bio toliko dobar...

Nije do novca, dakle, već do uspeha, i zato će Rahim Sterling slušati samo sebe i svog agenta, oglušujući se o savete koje su mu ovih dana davale legende Enfilda, savete dobronamerne (kao Stiven Džerard, koji ga je molio da ostane) ili savete koje treba da poslušate ako vam je draga ta glava koju nosite na ramenima (kao Džejmi Karager, koji će mu verovatno opaliti dve vaspitne kad ga sretne), kao pravi tinejdžer koji ne haje za lovačke priče njegovih roditelja i sve one dosadne „During the war...“ epopeje.

Pogrešno je, ipak, Rahima Sterlinga stavljati ma i u susednu, a kamoli u istu rečenicu sa Luisom Suarezom ili Fernandom Toresom, što je proteklih dana bilo omiljeno poređenje britanskih medija.

Nije, najpre, on još ničim zaslužio nepodeljenu ljubav i obožavanje „kopa”, kao prgavi Urugvajac, koji je, kada je protiv svoje volje ostao u timu, podario Liverpulu sezonu za pamćenje, smejanje i plakanje; Toresov odlazak pod okriljem noći, kada je prošvercovan u Abramovičevoj limuzini i u njoj nepovratno zaboravio hrabrost, drčnost i kopačke kojima je postizao golove, usledio je posle nekoliko sezona ostavljanja srca na terenu – Sterling je i dalje samo čudo za jedan dan, one-hit-wonder, što prilično bleda sezona za njim i pokazuje.

Suarez je, dakle, zaslužio svoj odlazak i fanfare koje su ga pratile, Sterling je zakazao onda kada je Liverpulu bilo najpotrebnije, kao protiv Aston Vile u otužnom polufinalu FA kupa, i cele je godine, iz vikenda u vikend, pokazivao da je i dalje previše zelen, previše eratičan da bi bio pobednik, ljut što je zbog Rodžersovih transfer-blamova morao da menja pozicije, ubeđujući gledaoce na najgori mogući način – promašajima – da nije špic.

Na tom ispitu, na tim malim, a velikim utakmicama, a ne na nekoj lojalnosti, koju nikada ne bi ni mogao da ima, pada Sterlingova proklamovana „ambicija, želja, glad za slavom“ – ako ti nije bilo dosta 90 minuta u dresu Liverpula, onda ti neće biti dosta ni petnaestak u svetloplavoj majici na kojoj piše Etihad...

Svaki navijač Liverpula oseća se povređeno, i verovatno se nada da će klub, kao što se šuška, naterati Sterlinga da ispoštuje slovo ugovora i ostane još makar godinu, ili mu radije želi hemoroide zarađene na klupi nekog Sitija ili Čelsija – slučaj Sterling trebalo bi pomno da gledaju i pristalice svih ostalih klubova, malih ili velikih, nikada ne znaš kada će se pojaviti novi kikirez, nova trula jabuka sposobna da zagadi sve ostale – i grize nokte i pri samoj pomisli da ljudi koji su tako tradicionalno loši u šopingu dobiju u ruke trideset, četrdeset miliona funti, no pomalo mu treba biti i zahvalan: ponekad ti je neophodan taj slučajni šamar goreg od tebe, da bi izvukao glavu iz oblaka i prestao da živiš u prošlosti u kojoj su postojale te neprevodive reči Lojalnost, Vernost, Ljubav i Emocije...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Nastavak na MozzartSport.com...