Izvor: MozzartSport.com, 06.Apr.2015, 14:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Lazareva subota (VIDEO)

Sve što se dogodilo ne znači da Markec neće moći da preokrene točak istorije i natera sve komentatore i autore tekstova poput ovih - a u Engleskoj ih već ima ihaj-haj - da skrušeno priznaju da nisu bili u pravu

Život i uspeh u njemu su, kažu, teški trijatlon, a ne trka na stotinu metara u kojoj sve bude gotovo za desetak sekundi. Ali i u toj paklenoj vežbi izdržljivosti postoje oni trenuci koji su prekretnica između pukovnika i pokojnika, jedna milisekunda koja će >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << razdvojiti gubitnika u večnoj partiji ruleta od čoveka koji s osmehom na licu sedi za stolom, samouvereno stavljajući sve na crveno.

Debela je, ali jedva uhvatljiva linija između viteza i običnog kmeta, legende i prolaznika, i koliko nam samo fudbal to često stavlja do znanja! Koliko je u njemu samo očigledna razlika u klasama, koliko u fudbalu jedan trenutak ostaje da lebdi poput oblačića stripova iznad vas, zauvek vas stavljajući u folder „buržoazija“ ili „prekarijat“.

I plašim se da je Lazar Marković, talentovani dečak iz Čačka koji je prošlog leta stigao u najopevaniji klub na svetu, u 20. minutu subotnje utakmice na Emirejtsu, tu gorku istinu spoznao na najbrutalniji mogući način.

Plašim se - mada bih, i iz patriotskih i iz ljudskih razloga, voleo da nisam u pravu - da je upravo taj trenutak onaj u kojem je i najzagriženijem navijaču Liverpula postalo jasno da Srbin nikada neće imati kapacitet da uzdrma Kop.

O tom potezu i onome „šta je trebalo da uradi“ dalo bi se raspravljati u kafani, i da svi misle da su u pravu: Kutinjo kao skalpelom rasparuje odbranu Arsenala, samo budala može i da pomisli da digne ruku i signalizira ofsajd, i Lazar Marković, sa urođenim, sjajnim osećajem za „tri-četiri-sad“ i lakim korakom koji poseduje retko koji igrač s ovih podneblja, izlazi ispred Ospine.

Evo tog momenta, i svaki odgovor na dilemu iz prethodnog pasusa je u isto vreme i tačan i pogrešan. Da, da je umesto njega bio Staridž, ne bi ni razmišljao o tome da doda loptu Sterlingu kojeg opaža perifernim vidom, već bi opalio po njoj, u rašlje ili pod oblake; ne, nije bilo nerezonski uposliti saigrača, daleko od toga; jedino je istinito da u tom trenutku Lazar Marković pokazuje da mentalno nije spreman da bude veliki.

U njegovim očima pojavljuje se ono najgore u fudbaleru - strah da će pogrešiti, strah od tribina, strah od trenera, strah od neuspeha, i pravo je čudo, kada njegovo samopouzdanje uzmete u obzir, da je Sterling bio samo za krampon daleko od 0:1, ništa čudno ne bi bilo da je ta Lazarova lopta još nepreciznija, još gora, još tragikomičnija...

Ovu situaciju možete pogledati na snimku na 01:18...



Oh, ne brinite, i o Sterlingu i gvintu u njegovoj glavici ćemo pisati uskoro naširoko, ali drugom prilikom, vratimo se sada nevoljnom junaku ovog teksta i još nevoljnijem tragičaru subotnjeg meča...

Bio je to - voleo bih, ponavljam, da nisam u pravu, kao što bismo svi voleli, čak i oni kojima je preko glave hiljadugodišnje ridanje i patetično samosažaljenje Liverpulovih navijača - trenutak u kojem je čitavoj planeti isporučen bolno negativan odgovor na pitanje „Može li Lazar Marković da postane prvi Srbin, prvi Balkanac, prvi 'Jugosloven' koji će uspeti u Liverpulu?“

Nije samo u njemu krivica, ima tu i istorije - a istoriju navijači Liverpula nekako najviše vole, u nedostatku sadašnjosti - i ako bismo pokupili DNK uzorke iz svakog ćoška Enfilda, seciranje hromozoma bi pokazalo praktično prirodnu otpornost legendarnog kluba prema „Jugosima“. Čak ni u doba najboljeg bukea najbogatijih berbi jugoslovenske škole fudbala, čak i kada se odavde lagano išlo u Arsenal, Čelsi, Junajted, Sautempton, taj najugledniji klub od svih ostao je imun na šarm ovih prostora.

Ima u tome neke čudne doslednosti - kao klub kojeg su osnovali Škoti, ljuti severnjaci, Liverpul je dugo godina bio okrenut pojačanjima s one strane planete na koju uporno pokazuje igla kompasa. Najbolji „stranci“ bili su Škoti, poneki Danac (Molbi), Finac (Hipija), Nemac (Haman, Babel), i tek će španska revolucija pod barjakom Rafe Beniteza, potpomognuta totalnom globalizacijom fudbalske igre, promeniti istoriju i dovesti južnjake vrele krvi (Ćabi Alonso, Luis Garsija, Tores, Suarez) da im se pokloni čuveni Kop.

Spisak „naših“ je do prošlog leta, kada su stigli Lazar Marković i - hajde da ne psujemo, ali jbg - Dejan Lovren, i još jednom jbg, brojao svega dva imena. Milan Jovanović bio je potpuno razočaranje, podsećajući svojom pojavom na Enfildu na onu epizodu „Mućki“ u kojoj Del Boj i Rodni kao Betmen i Robin upadaju na uštogljenu žurku gde su svi u frakovima, a Igora Bišćana su samo imidž zabavljača, gotovo maskote kluba, i dve-tri fantastične utakmice u onoj „istanbulskoj“ sezoni u Ligi šampiona vinuli među kakve-takve legende kluba.

Liverpul nije primio gol 11 sati na gostovanjima, a na Emiratima tri za osam minuta: Sterling mogao da prelomi meč pre baražne paljbe (VIDEO)

No suprotno od popularne izreke kojom se teše navijači Liverpula, Bišćanova je forma bila večna, a klasa privremena, a od komandovanja sredinom terena protiv Bajera iz Leverkuzena ili Juvea, posle četiri pune loše sezone, ne pravi se karijera.

Takvo je breme imao Marković, te se može reći da su i zvezde, i istorija i krštenica - pobogu, pa tek je napunio 21! - bili protiv njega otkako je Lisabon i veliku, ali ipak skrajnutu, mirniju Benfiku, ostavio za sobom i zaputio se u nesređeni Liverpul, pa sve do onog 20. minuta u subotu na travi Emirata, do trenutka kada shvatamo da nema hrabrost i kočopernost jednog Felipea Kutinja, ni bezobrazluk Rahima Sterlinga, ni smirenost najboljeg pojačanja Liverpula ove sezone Emrea Čana...

Sve ovo, daleko bilo, ne znači da Markec neće moći da preokrene točak istorije i natera sve komentatore i autore tekstova poput ovih - a u Engleskoj ih već ima ihaj-haj, i tek se oštre lapisi za njega - da skrušeno priznaju da nisu bili u pravu.

Ne može se dovoljno istaći da je prvih dana marta proslavio 21. rođendan, niti da je možda jednu-dve godine prerano stigao na Ostrvo... Kao što se ne može dovoljno podsećati na onu sramotu od pre tri proleća.

Tada je, setimo se toga, posle loše utakmice čitavog tima  nekakva morončina sa južne tribine Partizanovog stadiona udarila tek punoletnog Lazara - dečaka koji je gotovo sam u toj sezoni vodio crno-bele ka tituli.

Možda bi i Englezima i Brendanu Rodžersu, ako to ne zna, trebalo skrenuti pažnju na činjenicu da igrač koji je uspeo da pregura i zaboravi takvu odvratnost garantovano hrabar i vredan, i da će Lazar Marković u narednim godinama naći svoje mesto u nekom dobrom timu, igrati dobar fudbal, biti važan šraf kakvog solidnog kluba.

Samo ćemo, nažalost, taj scenario teško gledati u Liverpulu, klubu koji uporno ne voli Balkance...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Nastavak na MozzartSport.com...