Izvor: MozzartSport.com, 28.Sep.2014, 12:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Golmanska revolucija

U doba Lava Jašina, pa i još ranije, bili su obučeni isključivo u crno, kao neki usamljeni gavrani tamo u šesnaestercu, kao da već žale svoju sudbinu i to što će ostati na cedilu i to što će ih psovati...

Pred našim očima se događa prava fudbalska revolucija, ali Če Gevara – sanjar čiju smo zaostavštinu sahranili banalizacijom njegovih dela i stavljanjem njegovog lika na majice, kape, donji veš, vunene čarape i dečje portiklice – ne bi bio nimalo zadovoljan.
>> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << />
I Alber Kami bi sumnjičavo provrteo glavom, promrmljao nešto oko stranaca, kuge, morala i nemorala, prvog čoveka. Gore, sa svog gorštačkog severa, javio bi se i Artur Konan Dojl. Njegov bi Šerlok Holms garant video mnogo toga pogrešnog u onom što nam je predočeno. „Rudimentarno, dragi moj Votsone“, rekao bi kroz dim lule i krenuo nekako da rešava ovu stvar.

O golmanima je reč – jer su ova trojica velikana dobar deo svog životnog veka proveli na liniji između dve pobodene pritke – o nekom novom trendu golmanskog „oslobođenja“, o fudbalu u kojem je onaj usamljeni čovek sada odjednom aktivan igrač.

Na portalu MOZZART Sporta mogli ste prošle sedmice da vidite i kompilaciju tih golmana-libera, predvođenih Manuelom Nojerom, koji je zastavnik i idejni tvorac novog trenda.

Dugo se ta promena krčkala, ali tek su na Mundijalu golmani pokazali koliko su važni – bilo je ovo prvo Svetsko prvenstvo u istoriji kojim su vladali čuvari mreže, ne jedan već nekoliko, i nije se znalo koji je bolji od kog – i s nove jeseni, počeli su da igraju fudbal.

Bilo je toga i ranije – Rene Igita je umeo da izgubi utakmicu za svoju Kolumbiju ili da zaledi krv u žilama svojim navijačima kada bi se bacio unapred, kao da će da uradi salto i nogama odbranio neki udarac, naš Petar Borota je ispucavao loptu od svoju prečku, od čega se dizao pritisak svakom navijaču Čelsija – ali je sve ostajalo na nivou gega. Golmani su ionako pomalo pomereni (moraju biti, čim su odmalena odlučili da budu golmani!), pa im se poneka ludost uvek praštala. Ako su, dakle, bili u manjini.

Golman je znao biti tužni pajac, sa brojem 1 na leđima koji nije značio da je on najvažniji, već da je prvi krivac. U doba Lava Jašina, pa i još ranije, bili su obučeni isključivo u crno, kao neki usamljeni gavrani tamo u šesnaestercu, kao da već žale svoju sudbinu i to što će ostati na cedilu i to što će ih psovati...

Kada odbrana pogreši, sve oči su uprte u golmana i on je uvek kriv za gol. Kada bilo ko napravi penal, njega ostavljaju samog, da vadi tuđe fleke. On može da spase, ali ne može da dobije utakmicu; džabe sve odbrane ovog sveta, džabe magnet u rukavicama i pogled za koji vam se čini da može da skrene loptu samo ako je dovoljno umešno hipnotiše, ako onaj tamo, stotinak metara dalje, ne ćušne fudbal u gol, ostaće samo 0:0 i golman će, u najboljem slučaju, dobiti tapšanje po ramenu.

Tako, u suštini, i treba da bude. Biti golman je stanje duha, i ovi novi klinci, željni igre, koji jure neke svoje demone i isteruju neku svoju pravdu izlascima na trideset, četrdeset metara od svog prostora, u stvari brišu sećanja na golmansku tragediju i tugu, na njegovu usamljenost, koja mu, ipak, ne dozvoljava ni u jednom trenutku da sklopi oči i opusti se.

A ona trojica s početka teksta jako dobro znaju zašto je to bitno.

Če Gevara je prošao mnogo toga, putovao, dizao revolucije, ratovao po šumama, gorama i plažama, ali ništa ga nije učinilo onakvim čovekom kao izlazak na crtu. Tamo je naučio da bude hrabar, da je ceo život, pa i revolucija, pa i istorija čovečanstva, samo jedan kazneni udarac. A on je sa njima znao. „U istoriji Letisije ostaće upisano kako sam odbranio taj penal“, stoji u jednom njegovom pismu, poslatom iz Kolumbije, s puta na koji ga je pratio izvesni Adolfo Pedernera, budući glavni šraf najmagičnije generacije River Plate.

Ser Artur Konan-Dojl branio je za Portsmut, i mora da mu je ideja za jednog neprevaziđenog detektiva, koji ima neviđeno oko za detalje i njuh za nepravdu, koji uvek izađe na kraj sa zlikovcima - pa čak i sa Mortimerom, koji bi mogao biti neki moderni napadač - sinula dok je pokušavao da zaustavi napade protivnika.

Alber Kami osvojio je dve velike titule sa Rasingom iz Alžira, i za njega se govorilo da mu jedino bolje od pisanja ide branjenje. U jednom će intervjuu ostaviti zapis koji više govori o golmanskom poslu od svih naučnih studija i „proverenih“ eksperimenata na temu „Kako odbraniti penal“ (oni koji to znaju su poput nekromansera, i odneće svoje umeće sa sobom, da ga niko drugi ne sazna; tek ako u nekom novom klincu na nekom zabačenom terenu, dečaku koji ne juri loptu, već je čeka, koji se gura da brani, ako u njemu vide iskru te melanholije pomešane s ludilom, prići će mu i šapnuće mu tu najsvetiju od svih golmanskih tajni).

„Posle toliko godina, tokom kojih sam video toliko mnogo stvari, ipak priznajem: Sve što znam o moralnosti i o dužnosti čoveka dugujem sportu i naučio sam dok sam bio golman u Rasingu“, kazao je Kami.

Nojer, De Hea, Ter Štegen, pa neki Kinez čije smo istrčavanje takođe videli zahvaljujući velikom Jutjubu u sve manjem globalnom selu, svi su oni nesumnjivo talentovani momci, ali dozvoljavaju, pa i potenciraju mogućnost da ih pamtimo kao pajace, a ne kao velike čuvare mreže. Oni su zabavni, oni su sjajni, ali oni su negacija svih velikih imena koji su se s tog posla vinuli u legendu.

Oni o kamijevskoj dužnosti neće naučiti ništa, njihova će revolucija ostati na Jutjubu, a ne u istorijskim knjigama. Ne bi ni Rikarda Samoru pamtili samo po otmenoj kapi koju je nosio na terenu da stative nisu, kada je on među njima, umele da se smanje toliko da ni kliker ne može da proleti...

Najbolji su golmani uvek bili oni koji su svoj posao i onu golmansku tragediju shvatili dozlaboga ozbiljno, i igrali rolu kao u klasičnom teatru, bez odstupanja: nikada niste videli Dina Zofa da se smeje ili da pokuša da predribla nekog, nikada Sep Majer nije pomislio da može da daje golove bolje od Gerda Milera, nikada niste čuli Điđija Bufona da se mangupira, i jedini koji do kraja, barem zasad, liči na sve njih je Čelsijev Tibo Kurtoa - stamen, pouzdan, onaj koji brani odbranjivo i tek ponekad skine nemoguće.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)

Nastavak na MozzartSport.com...