Izvor: MozzartSport.com, 31.Okt.2014, 11:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Crnjanski na Kantridi

Napisaće jednom i reći će drugom prilikom Miloš – ili će to biti jedna od onih urbanih legendi, no i ako je tako, utoliko gore po istinu! – da bi sve što je ikada napisao, svaki stih koji je stvorio, svaki ugled koji je stekao menjao za samo jedan minut u dresu reprezentacije Jugoslavije...

Bio je možda i najveći srpski pisac, onaj koji menja i jezik i narod što tim jezikom govori, i samo da onaj Bosanac raskošnog književnog izraza i žice za istoriju ovog podneblja >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << nije jedne godine, ima tome oko 50 jeseni, ovenčan najvećom nagradom na svetu, danas bi i on bio "in" i njegova bi se dela stavljala u enciklopedije i prodavala na kioscima. I njega bi citirali u kafanama i u skupštinskim zasedanjima, a ne samo u razgovorima poznavalaca književnosti.

Bio je i pesnik, i esejista, i putopisac, i diplomata, i emigrant i disident, Austrougarin, Srbin i Britanac. Bio je i hotelijer, ali i kada je sanjao Sumatru, i kada je lamentirao nad Beogradom, i kada se vraćao iz Italije, i kada je pisao iz Londona, Miloš Crnjanski je, makar u sebi, ostao klinac nepopravljivo zaljubljen u loptu koja ga je opčinila jednog proleća u Temišvaru i koju će juriti ceo život kao ljubavnicu koja nikada nije do kraja njegova, kao domovinu koja ga nikada nije dovoljno volela...

"Oslobodili su me zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobeda", napisaće jednom Crnjanski i reći će drugom prilikom Miloš – ili će to biti jedna od onih urbanih legendi, no i ako je tako, utoliko gore po istinu! – da bi sve što je ikada napisao, svaki stih koji je stvorio, svaki ugled koji je stekao menjao za samo jedan minut u dresu reprezentacije Jugoslavije...

Bilo je to neko drugo vreme, u redu, kada je Crnjanski zavoleo sport i mnogi su intelektualci tada potpali pod uticaj fudbala, postali njime očarani, pisali o njemu, slavili ga i tugovali s njim i zbog njega.

U Zagrebu je, recimo, tada odrastao Branko Gavela, najznačajnije pozorišno ime Kraljevine SHS – taj isti Gavela, režiser i teatrolog, po kojem se sada zove i jedno pozorište u Zagrebu, ostaće upisan i u istoriji balkanskog fudbala kao prvi sudija jedne utakmice. Dok Gavela svira na tom meču, možda u minut, u kolonijalnom Alžiru se rađa Alber Kami, još jedan večiti dečak u kratkim pantalonama koji će svoju mladost provesti trčeći za loptom...

Koliko je samo to vreme sada daleko od nas; sada kada našim fudbalom upravljaju ljudi sa nekoliko razreda srednje škole i kupljenom fakultetskom diplomom; sada kada glavnu reč po tribinama vode opasni momci koji nikada nisu čuli da je Crnjanski jednog ranog novembra pre ravno 50 godina bio na Hajberiju, tamo video kako Zvezda gubi od Rendžersa u majstorici Kupa šampiona i tada zavoleo crveno-bele boje, uprkos porazu (videće tada i Džaju, i Boru Kostića, i Čebinca, mada će tek pred kraj života odlučiti ko mu je pravi ljubimac: Dule Savić i niko drugi!); sada kada su jedine "seobe" opet želja samo da se pobegne odavde; sada kada bi polutka kvaliteta Miloša Crnjanskog bez problema mogla da se ušeta u startnih 11 ekipe sa Marakane...

Ako veliki pisci žive dok se čitaju, prepričavaju i citiraju njihova dela, Miloš Crnjanski je – uprkos tome što Srbi to ponekad zaborave – življi, potrebniji i značajniji nego ikada.

A ako veliki fudbaleri žive dok živi njihova zaostavština, i tu je Crnjanski živ i ove jeseni doživljava renesansu, gotovo da je hit evro-kupova taj majstor reči i driblinga...

Ne govorimo o Zvezdi ni Partizanu – nažalost – već o Rijeci, koja je zahvaljujući ulaganjima Gabrijele Volpija i mudrom transfer-politikom drugu godinu zaredom uspela da uđe u Ligu Evrope i da tamo – za razliku od našeg predstavnika – igra bitnu ulogu. Sa 3:1 savladan je prošlog četvrtka Fajenord, tri gola dao je Andrej Kramarić, dečko koji je i debitovao za reprezentaciju ove jeseni...

Na Kantridi, najlepšem stadionu u bivšoj Jugoslaviji, na igralištu uklesanom u stenu – s jedne strane belo kamenje, s druge neuhvatljivo plavetnilo mora i neba – padali su i Štutgart, i Ferencvaroš, sada i Fajenord, umalo je oborena i sjajna Sevilja, i lepotica koja pamti bezbrojne duele sa jugoslovenskim i evropskim velikanima, koja pamti dva osvojena Kupa Jugoslavije, ponovo se raduje fudbalu i živi za njega.

A ni tog čudnog, čuvenog stadiona, ni het-trika Kramarića, ni euforije u gradu na Kvarneru, ne bi bilo bez – Miloša Crnjanskog.

Ha, zvuči izmaštano zaista, kao nešto čega se ni genije iz Čongrada dosetio ne bi, ali je istina. Fusnota iz fudbalske istorije koja potvrđuje da je ta igra čudo, da nikada neće biti u pravu oni koji u svemu vide samo dvadesetak momaka što jurcaju za jednim predmetom na izrovanom terenu, i onih hiljadu-dve manijaka koji po ledenoj kiši ćute, gledaju, pate i psuju...

Godina je 1911, osamnaestogodišnjak koji je nedavno ostao bez oca i koji se od tog trenutka posvetio pesništvu i učenju, provodi letnji raspust kod svog rođaka u Rijeci. Taj rođak je lokalni direktor mađarske firme "Švarc i Gergeson", koja je u starom kamenolomu na obali mora – baš tu oko mesta gde vek docnije Kramarić igra dupli pas s jednim saigračem i ubacuje loptu u mrežu – vadila kamen za gradnju luke.

Nešto dalje, redovno se okuplja i rulja mladih, fudbal je nova stvar, zanimljiva, onaj ko najbolje ume da ukroti krpenjaču ima u društvu najveći ugled. Momci se jednog dana organizuju i osnivaju sportski klub, nazivaju ga Viktorija kako je to tada bilo moderno, ali nemaju gde lepo da "teraju balun". Svi su tereni kratki ili uski, neuslovni i samo na mestu nedavno napuštenog kamenoloma, na pljuckomet od morske pjene, ima dovoljno prostora.

U Viktoriji svakog popodneva igra i gimnazijalac iz Temišvara, uglavnom polutka, nekada se odvaži da bude i centarfor, i jednog dana drugari iz Viktorije mole Miloša Crnjanskog da im pomogne i ubedi svog rođaka da zemljište prepusti mladima Rijeke da tu može normalno da se igra fudbal...

Ko zna da li je već tada Miloš pokazao kakav će diplomata biti, ko zna da li je upotrebio zlatni jezik ili se durio na svog domaćina, tek Viktorija bez problema dobija zemljište na poklon i Crnjanski i njegovi drugari već od narednog dana počinju da grade igralište za fudbal i organizuju prvu zvaničnu utakmicu.

Miloš na njoj neće mnogo igrati – vratiće se u Temišvar, počeće i rat koji će ga gurnuti u austrougarsku uniformu, ali spasće ga kolera i vratiće se u Rijeku, ovog puta kao bolesnik, a ne zaigrani nogometaš. U karantinu će nastati i prvi redovi "Dnevnika o Čarnojeviću"...

Neće ga, ipak, Sušak i Kantrida zaboraviti i 2014, kada se tamo bude igrao najbolji evropski fudbal na Balkanu, kada se bude pričalo o rušenju starog stadiona i građenju novog, mnogo funkcionalnijeg od onog igrališta koje je Crnjanski rukama gradio, biće, valjda, onih koji će znati da će i u temelje tog modernog zdanja biti ugrađena ljubav prema igri jednog momka koji će postati možda i najveći srpski pisac svih vremena – samo da onaj Bosanac raskošnog književnog izraza i žice za istoriju ovog podneblja nije jedne godine, ima tome oko pedeset jeseni, ovenčan najvećom nagradom na svetu...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: wikipedia.org, arhiva)

Nastavak na MozzartSport.com...