Izvor: MozzartSport.com, 13.Feb.2016, 14:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Čekaj do proleća, Dijego

Sari je prećutao kritike El Pibea, ali sigurno je pomislio na grob Nikole Fantea i na naslov romana koji prati sudbinu prezrenog, siromašnog Artura Bandinija. Zato će, ako sve večeras bude bilo kako treba i kako želi Jug i ceo svet, ponovo otići na to groblje i spustiti jednu crvenu ružu, zapaliti cigaretu...

To groblje izgleda isto kao i sva ostala u ovom kraju, kao što svi gradići pomalo liče jedan na drugi. Na uzbrdicama su, kao uklesani u kamenu, krajolikom dominira >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << stara crkva, žene ovde još nose bele marame kao što su to činile njihove bake, prolazi i čobanin sa ovcama, dok se sunce lenjo odbija o draču i krš.

Ali Mauricio Sari, bivši bankar, u tom trenutku trener Peskare, kluba koji će proslaviti Zdenjek Zeman, nije slučajno ranog proleća 2006. na groblju u malenom mestašcetu Torićela Pelinja, Abruco, Italija.

Tamo, ispod belog mermera koji poneko još pređe vodom i krpom, kao što neko, ko zna ko, svakog meseca ostavi aranžman od suvog cveća, i veštačku petuniju, i samo jednu jedinu crvenu ružu, leži čovek bez kojeg ne bi bilo Sarija, barem ne onakvog kakvog ga znamo.

Maria Giuseppina D'Ulisse (1886-1970), piše s leve strane krsta na nadgrobnom spomeniku, Nicola Fante (1885-1973) stoji s desne.

KVOTE ZA VELIKI DERBI SERIJE A POGLEDAJTE OVDE

Sari pali još jednu cigaretu, desetu ovog jutra (to je loša navika koje se nikada neće osloboditi), i rukom prelazi preko ugraviranih slova. Onda mu kroz glavu prolazi sve, svaka rečenica koju je napisao njegov omiljeni pisac, italijanski emigrant Džon Fante, tamo u Kaliforniji između dva rata; te rečenice spasavaće malog Mauricija kada ga, u Toskani, gde će se preseliti sa pet godina, drugi dečaci budu tukli jer samo on navija za Napoli, jer na školskoj svesci ima zalepljen poster Antonija Juliana, plejmejkera koji će ceo život posvetiti Napoliju i koji će jednog leta skupiti dovoljno novca da iz Barselone dovede jednog Argentinca...

Govoriće malom Mauriciju, seća se, baš kao Arturu Bandiniju u knjizi Upitaj prah, da je nedostojan i da je prljav, zameraće mu poreklo i zanimanje njegovog oca, zadirkivati ga da nikada neće uspeti, jer ko može da uspe ako mu u krštenici stoji Banjoli, Napulj, najurnisaniji deo ionako šizofrenog grada s juga.

Da, Džon Fante mu je spasio i promenio život. Zbog njega je zajedljiv, čudan, hrabar, zbog knjiga koje je pročitao i zapamtio i iz njih naučio, zbog toga je drugačiji; i najmanje što može da uradi je da poseti grob njegovog oca, Nikole, ranog proleća 2006. na groblju u malenom mestašcetu Torićela Pelinja, Abruco, Italija.

Deset godina od tog susreta na groblju - jer ko kaže da ne možete da se srećete sa onima koji nisu više s nama? – Mauricio Sari lista novine koje najavljuju obračun divova Serije A, Juventusa jakog kao crna zemlja, Juventusa sa bogatog severa, aristokratije nastale u magli ispod Alpa, mašine Masimilijana Alegrija, odraslog isto u Toskani...

I ponovo misli na osećaj nedostojnosti, ponovo misli na siromašni, nesređeni, ludi, slobodni jug, ponovo misli na Džona Fantea i Artura Bandinija.

“Povraćao sam na njihove novine, čitao sam njihovu literaturu, proučio njihove navike, jeo njihovu hranu, želeo njihove žene, zevao pred njihovom umetnošću. Ali ja sam siromašan i moje se ime završava samoglasnikom, i oni mrze mene i moga oca, i oca moga oca, i priželjkuju moju krv i moj pad, ali sada su stari, umiru na suncu u vreloj prašini ulice, a ja sam mlad i pun nade i ljubavi za moju zemlju i moje vreme.”

Bila je to, pričaće se kasnije, noć koja je odlučila titulu. Juventus je bio nepobediv, Napoli će se zagrcnuti, govorili su svi, moraju da padnu jer to su prokleti južnjaci sa svojim kompleksima i sa svojom strašću koja se tako lako pretvara u tugu i ridanje.

Ah, lako je reći “Italija”, lako je pomisliti na jezik i hranu i more i sunce i zalizanog tipa koji šarmantno gestikulira ka prelepoj prolaznici – bella! bella!, viče kao da će odnekud da izroni Felini i usni ga – ali postoje najmanje dve Italije, koje ni Garibaldi ne bi ponovo uspeo da ujedini.

Tamo na severu, tamo sve funkcioniše, dole na jugu su divljaci, seljaci, smrdljivci, primitivci kojima se ne sme poveriti ni najmanji zadatak. I fudbal je podeljen, severnjaci uzimaju titule kao od šale, one južno od Rima se mogu izbrojiti na prste jedne ruke koju je osakatio kakav mafijaški don; južnjaci su u najboljem slučaju mediokritet, u onom gorem ništa više od senkrupa, nemaju oni šta da traže sa velikim dečacima i sa velikim novcem...

Eto foršpana, i onda eto te utakmice.

Stara Dama je elegantna i u drugoj, trećoj, petoj mladosti, sa svojim novcem i svojim sistemom i svojim čarobnjakom na sredini terena, kako bi banda spektakularnih autsajdera mogla da se suprotstavi, čak i ako ih predvodi jedan Argentinac, u svojoj trećoj sezoni u klubu, u sezoni u kojoj daje golove kao od šale, i postaje najbolji strelac Evrope?

To što je Napoli prvi na tabeli, pričalo se i tako, to je samo slučajnost, kao kada siromašak dobije na lutriji pa sve to prokocka. I ako dosad nisu pali, pašće u Torinu.

I bilo je to ovako: Platini je vezao po sredini terena, ali gol je dao Laudrup, odmah na početku drugog poluvremena, a onda je Argentinac pogledao Salvatorea Banjija i rekao mu “Možemo mi ovo”, i počeo je prljavi ples plemena s juga: u narednih pola sata Moreno Ferario, Bruno Đordano i Đuzepe Volpećina, svi oni će dati golove, i Napoli će slaviti u Torinu, gde nikada nije umeo da pobeđuje, i titula će doći te sezone, u trećoj sezoni Argentinca, i Argentinac će dobiti spomenik i obožavanje i ući u legendu i postati najveći, ako to i dotad nije bio.

A jug, jug će dobiti sećanje za ceo život, i živote njihove dece, i dece njihove dece, i u nekoj kancelariji banke Monte dei Pasci di Siena, najstarije finansijske ustanove na svetu, Mauricio Sari će shvatiti tri stvari: Arturo Bandini na kraju pobeđuje; vredelo je, svi oni dani i sve one noći provedene u suzama zbog Napolija, nedostojnog ljubimca sirene Partenope koja će želeti da uništi Odiseja kao što je Napulj želeo da uništi Torino i Milano, a uspevao samo da povredi sebe, vredelo je, Mauricio; i reći će sebi još nešto, Mauricio, poslušaj me, ti želiš da se baviš fudbalom, čak i ako to bude značilo da batališ tu svoju unosnu karijeru bankara i da se potucaš po nižerazrednim terenima Italije, od Serije D pa ka vrhu...

Istina je da se titula rešava na “malim utakmicama” i u pravu je harizmatični Masimilijano Alegri, koji je pokušao da spusti loptu na zemlju i da umanji značaj onoga što će se večeras događati na stadionu Juventusa; istina je da ima još 39 bodova u opticaju, ali ako nas je istorija duela Juve-Napoli nečemu naučila, to je da jedan meč može da promeni sve.

Baš kao što je Argentinac Dijego Armando Maradona – jer onaj Argentinac iz 1986. ta je večita skitalica hipnotičkog talenta, koja će doći u grad gde ljubav prema fudbalu živi u istom ruiniranom stanu sa bedom, haosom i dramom – u svojoj trećoj sezoni u svetloplavom, oborio bjankonere na kolena i utro put ka prvom skudetu u istoriji grada ispod Vezuva, a do kraja je bilo da se igra još mnogo utakmica, tako isto Argentinac Gonzalo Iguain, u svojoj trećoj sezoni u svetloplavom, može da obori bjankonere na kolena i da utre put ka novoj istoriji Napulja...

Neće biti lako, naravno, ali Sari, taj fudbalski Arturo Bandini, nije ni navikao da mu bude lako.

Čitav sever biće ponovo protiv tih razigranih južnjaka, ali čitav svet navijaće za Maradonu, pardon Iguaina i njegove drugare: Insinjea koji igra toliko dobro da se jedan ludak s tribine usudio da pita da li će, možda, ako Napoli uzme titulu, Insinje dobiti svetu, povučenu, Dijegovu desetku makar na nekoj revijalnoj utakmici; Hamšika i Kaljehona koji guraju sve napred; Valdifiorija kojeg će Sari otkriti u Empoliju i napraviti od njega italijanskog Džejmija Vardija, nikogovića koji u 29. godini postaje neko; Alana koji povezuje linije kao najverniji Sarijev ađutant; i odbrane, Hisaj-Albiol-Gulam ispred Pepea Reine, odbrane koja je bila rak-rana Rafe Beniteza, i koju je Sari, studiozni čudak, uspeo da zategne.

Benitez jeste bio usvojeni sin Napulja, ali on nije mogao do skudeta ni fudbalski ni sudbinski. Sari je nešto drugo: njegova taktika opčinila je svakog neutralnog posmatrača, mada u Italiji takvih nema mnogo. Ako je od Rafe nešto preostalo, to je priprema za svaku utakmicu, ali Mauricio će i to podići na viši nivo - prozvaće ga Mister 33, po broju kombinacija koje ima za svaki prekid, pa čak i aut, po pažnji koju poklanja detaljima.

Prozvaće ga i Mister Taliban, kada je izjavio da mu ne pada na pamet da učestvuje u televizijskim spektaklima i drugim fudbalskim emisijama.

“Svaka ta emisija pretvara se u diskusiju o tome koji tim treba da kupi kog igrača. To kao da nisu sportski, nego šoping-kanali”, pričao je Sari.

U toj rečenici je srž njegovog shvatanja fudbala i života. Iako gazda De Laurentis nije preteške ruke ni preplitkog džepa, Sari voli da radi sa onim što ima, on tvrdi da su trening i priprema, mentalna i fizička, mnogo važniji od etikete sa brojem nula na nečijim nogama. Njegov Napoli, baš kao i njegov Empoli, s kojim je napravio čudo, zato deluje toliko tečno, uštimovano, našpanovano, spontano – svi napadaju i svi se brane, protivnici ne znaju odakle može da im sevne, i skoro da niko nije nadigrao Napoli ove sezone.

Učinio je to samo, gle ironije, Inter jesenas, ali već kod rezultata 0:2 i sa igračem manje, bio je to veliki nauk za Sarija čija se ekipa povukla – od tada, oni idu napred bez obzira na rezultat, ali mnogo opreznije nego što je to činio Zeman, s kojim će mnogi, ne samo zbog Peskare, porediti Sarija.

Njegova filozofija ne znači da se iza naočara i dima cigarete kriju zaostale metode: Mauricio Sari je prvi koji je ove sezone na treninge uveo jedan dron, kako bi natenane, iz vazduha, mogao da posmatra kretanje igrača u zadnjoj liniji, kako bi do kraja zakrpio rupe. Napoli je primio 19 golova (Juventus svega 15), ali je dao osam više od Juvea (53:45)...

Zamerićete, možda, što previše insistiramo na allenatoreu, a premalo na igračima u susret najvećoj ovogodišnjoj utakmici na Apeninima. Iguain jeste prva zvezda, ali ne igraju fudbal samo igrači ni samo golovi s ukusom Argentine, makar ga ne igraju na jugu; ako ovde nije sve simbolika, onda jeste mentalitet, a Sari je najzaslužniji što Napolitanci večeras neće biti pogubljeni, prestrašeni, poniženi i uvređeni, već će napasti Juventus, kao one večeri pre trideset godina kada je jedan Argentinac pogledao Salvatorea Banjija i rekao mu “Možemo mi ovo”, i počeo je prljavi ples plemena s juga.

Ples čiju bi reprizu bilo divno gledati i večeras.

Naravno, daleko je sve ovo od crno-bele slike, i nije ovo sukob dobra i zla, i neće se, valjda, kod Danteovog spomenika opet prodavati mrtvački kovčežići sa grbom Juventusa ili sa suzama porodice Anjeli, kao što su se prodavali oni s Berluskonijevim kada je Maradona uzeo prvu titulu. Nije sve tako.

Juventus odavno nije babaroga iz pogane radionice Lućana Mođija, klub koji otima titule na terenu i kojem otimaju titule van njega, Juventus nije zla veštica iz bajki niti buržoazija koja bi se radovala da Vezuv proradi i da San Paola nestane kao nekada Pompeje.

Napoli možda igra najlepši i najbolji fudbal u Seriji A, ali Juve igra drugi najlepši i drugi najbolji, a sasvim moguće prvi najefikasniji, jer izgledaju nezaustavljivo, zahvaljujući sjajnom Alegriju koji je prebrodio odlazak Pirla, Vidala i Teveza – samo to je poduhvat dostojan skudeta! – i koji će, ako je pametan, odbiti nedostojni zov Čelsija i ostati da stvara novu aristokratsku imperiju u magli Torina.

Pa ipak, kakvo bi to čudo bilo da Napoli osvoji titulu; pa još da je osvoji posle početka sezone na kojem su izgledali toliko tragično loše da su navijači počeli da žale što je došao taj Sari, a ne Siniša Mihajlović, kojeg je De Laurentis pokušavao da namami u veliku luku. No, hazarder iz Toskane, rođen pod zarđalim kranovima Banjolija, shvatio je svoju grešku u koracima, promenio čitav sistem i zaigrao nesalomivi 4-3-3, i sve posle toga bila je napolitanska pesma po taktovima jednog drugog Alegrija, Gregorija.

Sve do večeras, kada će pesma morati da postane ratnička igra na krv i nož, na život ili smrt.

Trideset godina od plesa Maradone na starom stadionu Vitorio Poco, kada je cela planeta shvatila da Napoli juri ka titulu, i deset godina od hodočašća u gradić Torićela Pelinja, gde će on i duh Džona Fantea skovati plan za skudeto, Mauricio Sari dolazi u Torino, sa grupom svojih razigranih ludaka, da otmu ono što prokletom jugu, gde stanuju samo čemer, jad, tuga i ljubav prema fudbalu, ne pripada.

Da tamo, pred filmskim magom De Laurentisom i napolitanskim oskarovcem Paolom Sorentinom, koji će najbolji film, onaj o svom gradu, tek snimiti, da tamo uzurpiraju poredak koji im već punih 26 leta, od proleća 1990. i poslednje titule ne oprašta dva skudeta i jednog Dijega.

U avgustu, kada su se Sari i Napulj još ponovo upoznavali, kao kada sretneš ženu svog života posle pet godina i nisi siguran šta da joj kažeš, mada se sve razumete, veliki Dijego je podigao glas protiv novog trenera.

“Poštujem Sarija, ali on nije pravi čovek za Napoli. S njim nikad ništa nećemo osvojiti. Naravno da smo osvojili samo dva boda iz prve tri utakmice, kada igramo šokantno loš fudbal”, rekao je idol Napulja.

Sari je prećutao, predusretljivo je kazao da toliko voli i poštuje El Pibea da nema šta da mu odgovori, ali sigurno je pomislio na onaj grob Nikole Fantea i na naslov onog romana koji prati sudbinu prezrenog, siromašnog Artura Bandinija, i parafrazirao ga je:

“Čekaj do proleća, Dijego”.

Jer znao je da mora da sačeka meč u Torinu, jednu utakmicu koja ne menja ništa, a znači sve, i da se titula osvaja kada se produži dan, a ne u avgustu.

I da će, ako sve večeras bude bilo kako treba i kako želi Jug i ceo svet, ako Napoli kroči ka skudetu i ode na tih +5, ponovo otići na to groblje i spustiti jednu crvenu ružu, zapaliti cigaretu i poluglasno izgovoriti:

“Prašina i magla tvojih usamljenih ulica, ja nisam više usamljen. Čekajte samo, svi duhovi, čekajte samo, jer to će se ipak dogoditi, sigurno koliko i da je Bog na nebu.”

Piše: Marko Prelević, uredik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;

(FOTO: Action Images)

Nastavak na MozzartSport.com...