Izvor: MozzartSport.com, 06.Jan.2016, 09:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Antonio Kasano - sve ću vam reći (VIDEO)

Hajde da priznamo da je Kasano postao baš ono što je trebalo da postane, ni bolji ni gori, retro-genijalac sa hiljadu mana, momak koji se jednako raduje prvom golu u Seriji A i asistenciji u malom velikom derbiju pred ponoć svoje karijere

Da nije bilo te utakmice – a bila je zima, baš kao i 16 godina kasnije, i more, na puškomet daleko, mirisalo je na resku aromu soli i bure, hladno je bilo toliko da su Južnoamerikanci nosili onaj smešan unterciger pod šortsevima – on >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << bi verovatno postao još jedna propalica s ulica starog grada, lopov ili delinkvent, njegovo bi se ime našlo na levom stupcu lokalnog lista, recimo, „A. K. (18) stradao je sinoć u obračunu lokalnih razbojnika posle svađe oko podele plena od pljačke“, ali bila je ta utakmica i bilo je suđeno da on postane Nešto.

> Moje srce pripada Sampdoriji

> Stara dama je prelepa, ali nisam ja napaljeni vojnik

> Tako je to kad Kasano pusti stomak

Makar to nešto bilo i romantična i prokazana fudbalska protuva, najbolji talijanski igrač koji nikada nije postao najbolji talijanski igrač.

Drugačije, znajući ga, nije ni moglo da bude.

Drugačije, znajući fudbal, nije ni smelo da bude.

Ko je imao tu sreću da gleda ovu utakmicu, u ono zlatno doba Serije A, anno domini 1999, ne može da izbaci te kadrove iz glave; i ove 2016, kada su u utorak uveče Đenova i Sampdorija otvorili prvo ovogodišnje kolo iste te lige, bilo je nečega što je podsećalo na davni decembar i na nama sveti Stadion Sveti Nikola.



Ne samo zbog njega, i nikako zbog zdanja na kojem se igralo – Luđi Feraris je ubedljivo najneitalijanskiji stadion na Apeninima, više omaž Englezima koji su osnovali Đenovu i podarili zaštitnika tom gradu – već zbog sveukupne atmosfere, navijača koji se sjure ka žičanoj ogradi kada padne gol (a palo ih je pet!), i fudbala koji je neizvesnošću, ako ne i kvalitetom, podsećao na doba kada je Kalčo bio najbolja liga u istoriji.

Dobro, hajde, verovatno najviše zbog njega.

Gol koji će odrediti sudbinu Antonija Kasana, plejboja fudbalske lopte i najnevernijeg ljubavnika travnatog pravougaonika na kojem se ispisuju stranice boli i stranice sreće, gol koji se ne može zaboraviti ni u narednom stoleću, dogodio se decembra 1999.

Loptu je unapred, dok je utakmici isticao rok trajanja, bacio Simone Perota, a onda se pojavio taj rošavi klinac, odrastao na uskim uličicama Barija, gde se u pauzama planiranja sitnih krađa pikao mali fudbal dok ne zagasne i poslednja šugava šterika nepouzdanog uličnog osvetljenja, i taj gol koji će dati velikom Interu – Lipijevom Interu, sa Vijerijem, Rekobom, Zanetijem, Jugovićem, Zamoranom – imao je pečat petoparca; prijem petom pa glavom se ne stiče rođenjem, on se uči u grubim duelima posle kojih ideš na hlađenje ili po pivo starijima, dvojicu toliko iskusnijih (Blan i Panuči) poslao je u lokalnu đelateriju poslednjim driblingom i onda rutinski, kao da mu nije tek 17 godina, kao da nije tek debitant (u stvari, prvu će utakmicu u ligi odigrati svega nekoliko dana ranije), doneti pobedu svom Bariju, 2:1 nad favorizovanim Nerazurima.

Neki bi drugi igrači, neki bi drugačiji ljudi u tom trenutku prestali da budu dečaci, dok lopta putuje ka mreži oni bi odrasli; samo što Antonio to nikada nije uradio.

Zauvek je ostao razigrano momče sa ulica Barija, i kada je cela Italija pričala o njemu, i kada je Kapelo calnuo 30.000.000 evra da ga upari sa Frančeskom Totijem, misleći da će već tada večni Capitano moći da mu bude mentor i učitelj, i kada je dovlačio u svoj krevet manekenke, žene crne i žene bele i žene šarene, i kada su ga zvali Fantantonio i kada su novinari skovali izraz Cassanata za igrača bogovskog talenta koji, jbg, dokazano ne može da se uklopi nigde, i kada je prešao u Real Madrid i kada se iz njega vratio praćen podsmehom i nadimkom El Gordito, Debeljko, Kasano je ostao večito razigrani dečak, deran s onih istih uličica, fudbalski volšebnik i delinkvent, sposoban da vas frustrira i oduševi, ne naizmenično koliko u isto vreme...



Na neke ljude, te tako obične, tako dosadne, vreme ima uticaj – postaju iskusniji ili nestaloženiji, neki bolji kao vino, neki gori kao ocat – Antonio Kasano ostaće konstanta i, takav kakav je, jedina istinska veza sa romantikom i nostalgijom Serije A iz našeg detinjstva, jedini superstar za kojeg tabloidi nisu imali dovoljno olova i, što je za ovu priču najvažnije, nepopravljivi zaljubljenik u fudbal.

Nekada je bio lenj, nekada nesnađen, ali uvek je disao igru koja mu je podarila sve i onda mu dozvolila da sam sebi obuje granitne cipele...

I punih šesnaest godina kasnije od plavokosog klinca koji dobija žuti karton zbog preteranog radovanja, Antonio Kasano je čovek na kojeg se lepe svetla reflektora, i koji ume, sa mesta povučenog špica, da reši jednu veliku utakmicu.

Kada vam navijač Liverpula prizna da je slikom na kišoviti Stouk, gde su Klopovi Crveni igrali prvu utakmicu polufinala Liga kupa, prelazio samo da bi ždraknuo rezultat, jer je 111. Derby della Lanterna, sučeljavanje dva kluba iz Đenove, bio toliko očaravajući da je grehota bilo propustiti i sekund, to valjda nešto znači.

A svaki minut od 75 koliko ih je proveo na terenu u pobedi Sampdorije nad Đenovom od 3:2, Antonio je iskoristio kao da mu je opet 17 godina. Golove su dali drugi, ali je on bio glavni lik, valjda i da se pokaže i dokaže svom novom treneru, Aeroplaninu, velikom Vinćencu Monteli, životno i fudbalski dijametralno suprotnoj pojavi – mada su obojica južnjaci – od sebe. Dve asistencije, kao da se tek sada setio šta mu je govorio Toti tokom svih onih godina u Večnom gradu, druga bez gledanja, šmekerska, koju imaju samo retki...

Bio je ponovo onaj kreativac iz citata Horhea Valdana, legende Real Madrida i jednog od najpromućurnijih mislilaca igre:

„Možda je Pirlo suština italijanskog shvatanja fudbala, ali je Kasano njegova mašta. On je igrač koji u svakom trenutku može da vam ponudi rešenje koje nema niti jedan njegov saigrač, a ni trener.“

Nije valjda ni čudo što se igra Sampa raspala kada je Kasano izašao – bio je umoran, videlo se, godine nezdrave hrane i nabacivanja pa skidanja stomačića, koji će dovesti čak i do blažeg infarkta pre četiri leta, dok je bio u Milanu, uzele su svoje – pa su „gosti“ doslovno spasavali živu glavu na koncu meča. To su ti igrači koji, kada žele i hoće, prebace vreću preko glave utakmice i otmu je, posle njih ostane samo praznina i telo bez duše i otkucaja srca. Makar to srce bilo i preslabo da izdrži punih 90 minuta...

Tanka je, uvek, bila granica između genija i ludaka, ali Antonio je uspeo da je premosti: on je pravi dokaz da je ta dilema lažna jer šta bi bio bez note besnila koju nosi spakovanu u kičmenu moždinu sa sećanjem na teško detinjstvo i nasilne ulice rodnog grada, šta bez te bajkovite priče o nikome koji je postao neko, u inat svima, a ponajviše sebi samom, šta bez reakcija, svađa i izliva besa koje ne može da ispegla nikakav PR i nijedan superagent ni menadžer?

Baš ljuštura, kao nekih 0:0 u kišnom januaru...

Takvi ljudi, temperamentni majstori, nose emocije kao odlikovanja, pa nije ni čudo što se autobiografija Antonija Kasana zove Dico Tutto, odnosno „Sve ću vam reći“, gde otvoreno govori o svim ženama s kojima je spavao, ali i o trenutku u kojem velikom Kapelu, koji je bio zaslužan za njegovu karijeru i koji je dugo, predugo verovao u njega – a nije li tužna odlika nezrelih ljudi da se odreknu onih koji ih najviše cene i trpe? – govori „Lažan si kao novac u 'Monopolu'“.

Ako ništa drugo, Kasanova spektakularna igra na Luiđi Ferarisu u utorak uveče, u fenomenalnoj pobedi Sampdorije nad najljućim rivalom, godinu dana pošto se pominjalo da bi mogao, posle fijaska s Parmom, da ode u penziju, svetionik je, jači i postojaniji od onog kamenog koji se uzdiže u srcu luke i već pola milenijuma predstavlja simbol grada, fudbalu koji je nekada bio i, mnogo više, fudbalu koji nikada nije bio.

Gde god bi se pisalo o njemu u proteklih deceniju i po, otkako je od zlatnog dečaka postao izvor frustracije, govorilo bi se u potencijalima: ah, koliko bi se samo Antonio uklopio u Lacio sedamdesetih sa nestašnim „Velšaninom“ Kinaljom, eh, kako bi legao Azurima osamdesetih, oh, da je bio makar malo stariji pa zaigrao sa Veom i Bađom i zamenio Van Bastena u Kapelovom Milanu 1995, možda bi već tada dobio onu pesmu sa Curve Sud koja kaže da postoji „samo jedan pravi đavo“, ali hajde da prekinemo s tom tradicijom.

Hajde da priznamo da je Kasano postao baš ono što je trebalo da postane, ni bolji ni gori, retro-genijalac sa hiljadu mana, momak koji se jednako raduje prvom golu u Seriji A i asistenciji u malom velikom derbiju pred ponoć svoje karijere.

I još jedna stvar treba da nas raduje: što Antonio ne može bez fudbala kao što fudbal ne može bez njega. Već mnogo puta je rekao da vidi sebe kao trenera, tamo gde je Montela bio u utorak uveče, ili pre kao sportskog direktora.

I lako je već za dve-tri godine, kada konačno odluči da je basta, zamisliti onog dečaka iz Barija, koji fudbal voli toliko da sinu daje ime Lionel, po Mesiju, koji ne prestaje da priča o onih nekoliko godina sa velikim Totijem, zamisliti ga u odelu i kravati, kako postavlja igru i gaji nove kreativce i prepoznaje nekog novog Antonija ispod šugave šterike nepouzdanog uličnog osvetljenja u kakvom zabačenom italijanskom gradu.

Malo li je, da prepozna momka koji će srušiti favorita kao na male goliće, koji će produžiti lozu fudbalera što ne poznaju ograničenja i ne daju se uhvatiti u sistem.



Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu

Nastavak na MozzartSport.com...