Izvor: Kurir, 20.Nov.2015, 00:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREDRAG POPOVIĆ: Ko će Vučku staviti brnjicu!
Čarls Darvin je utemeljio teoriju evolucije. Aleksandar Vučić je u praksi sproveo kontra-evoluciju. Za ogledni primerak uzeo je Dragana J. Vučićevića, podvrgao ga je seriji kriminalno-koruptivnih eksperimenata i pretvorio ga u primata koji se, rasterećen morala, rukovodi osnovnim instinktima.
Vučićević uživa u toj ulozi. Ima nezarađene pare, ko zna čije novine, emisiju na Pinku i, što je najvažnije, apsolutno poverenje svog gazde Vučića. O tome piše Predrag Popović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji blizak Vučićev saradnik.
PREDRAG POPOVIĆ
Pokretanjem naprednjačkog biltena „Informer", Vučićević je stekao status islednika, tužioca, sudije i dželata svih nepodobnih pojedinaca. Strasno, agresivno i bezumno, ne dopuštajući da ga činjenice sputavaju, vodi besramne kampanje protiv svakoga ko se zameri velikom vođi. Uzdignut deset nivoa kompetencije iznad svojih mogućnosti, Vučićević je postao simbol ovog režima: neobrazovan je, ali ima diplomu; ne razume se u posao kojim se bavi, ali to radi vrlo glasno; umešan je u ozbiljan kriminal, ima političku zaštitu; duže može da izdrži pod vodom nego da ne slaže; bez reda u glavi želi da pravi red u državi...
Za Vučićevićevu kontra-evoluciju najodgovorniji je, naravno, Vučić, ali dobar deo greha ide meni na dušu. Kad sam, u jesen 2001, pravio redakciju „Nacionala" izabrao sam ga za svog zamenika. Odluku, koju sebi nikada neću oprostiti, doneo sam na osnovu utisaka stvorenih iz čaršijskih priča.
Krajem 1997. Vučićević je pokušao da se kandiduje na izborima za predsednika Srbije. Na uglu Sremske i Knez Mihailove sedeo je za stolom i prikupljao potpise. Za čudo, potpise je sakupio, ali kandidatura mu je odbijena zbog neke administrativne greške. Tri godine kasnije pokrenuo je magazin „Izlaz". Glavni sponzor bio je Sorošev fond „Otvoreno društvo", koji je vodila Sonja Liht. Sirota Sonja opasno se prenerazila (od tada muca i štuca) kad je videla da je DJV preko cele strane razvukao fotografiju korišćenog higijenskog uloška Danice Drašković.
Pošto su mu novine ekspresno ugašene, izlaz je našao kod Raje Rodića, u „Glasu javnosti", odakle je tezgario za novine koje sam u to vreme uređivao, prvo u „Nezavisnim novinama", a potom i u magazinu „Ekskluziv". I tada je brljao.
Na sreću, vlasnik „Hastlera" je potvrdio da je pričao samo s njim, a da mene poznaje iz vremena „Dnevnog telegrafa". Čak je i Vesić pokazao da je normalniji od mog zamenika, pa je povukao tužbu.
„Nacionalu" i meni lično štetu su nanosile i Vučićevićeve laži koje nisu završavale na sudu. Od decembra 2001. do kraja marta 2002. „Nacional" je beležio zapažen uspon tiraža, što i ne čudi s obzirom da su to bile jedine novine koje su imale kritički odnos prema DOS-ovoj vladi. Rast tiraža je zaustavljen s prvom naslovnom stranom koju je Vučićević napravio, dok sam bio na službenom putu. Po povratku, imao sam šta da vidim. Iako sam mu ostavio tekst o tome da će Nikola Šainović u ponedeljak, 2. aprila, dobrovoljno otići u Hag, Vučićević je preko prve strane stavio naslov „Šainović priprema bekstvo u Libiju". Tvrdio je da mu je tu besmislenu informaciju dao Bratislav Grubačić. Kako god bilo, kompromitovao je novine. Ne i poslednji put. Do januar 2003. godine, izmišljao je vesti, pa i intervjue, čak i sa ljudima koji su uvek bili dostupni i raspoloženi za pojavljivanje u medijima.
Čašu je prelio sporni tekst Đoke Kesića, Vučićevićevog novinarskog oca. Bez ikakve provere, objavio je navode o kriminalnim delima pojedinaca iz tadašnjeg ministarstva odbrane SR Jugoslavije. Kao prvoborcu, nisam hteo da mu dam otkaz, samo sam ga zamolio da više ne dolazi u redakciju, a dobijaće punu platu. Od tada mi je češće svraćao u kancelariju nego dok je radio. Bio je pun poslovnih ideja, od zajedničkog osnivanja farme nojeva, do toga da, uz finansijsku podršku Raje Rodića, napravimo nove dnevne novine. Kad mu je dosadilo da smišlja kombinacije, uzeo je moje primerke „Dejli Mirora" i otišao kod Manojla Manje Vukotića, da u okviru „Novosti" pravi nedeljnik „Arena". Solidarišući se s Vučićevićem, redakciju je napustio i Svetomir Marjanović, koga je put odveo u „Ekspres Politiku".
Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003, a lideri političkog krila zemunskog klana iskoristili su priliku i šest dana kasnije nezakonito su zabranili „Nacional". Tokom „Sablje" Vladimir Beba Popović vodio je monstruoznu hajku na mene. Osvetnički krvožedan, ne mareći što nema ama baš nikakav dokaz za svoje optužbe, preko svih medija plasirao je brutalne neistine. U tom haosu, dok sam pokušavao da se oduprem paranoji, jedno veče javio se Vučićević. Insistirao je da se hitno vidimo, ima svašta da mi ispriča. Sreli smo se u kafiću „Zmaj", čija vlasnica je Danica Drašković.
Radisav Raja Rodić je u maju 2003. pokrenuo „Kurir". Đoko Kesić je redakciju sastavio od novinara, urednika i tehničke ekipe „Nacionala". Nešto kasnije pridružili su mu se Vučićević i Marjanović. S boljim dizajnom i senzacionalističkim stilom, u normalnijoj atmosferi, lako su nasledili „Nacionalovo" tržište. Idila je prekinuta krajem 2005, kad je vodeći triling napustio „Kurir" i osnovao „Pres".
Udar nije oslabio „Kurir", ali gazda Raja nikada nije oprostio izdaju „sina Vučka". Kad god bi mu se ukazala prilika s osvetničkim žarom raskrinkavao je svog bivšeg miljenika.
- Vučko, koliko si puta u životu promenio boju, dres i gazdu, sam bog zna. U tim svojim metamorfozama, u jednoj prilično dugoj fazi, koja je trajala od 2005. do 2012, bio si, Vučko, žut, žući od kose jednog od tvojih gazda Dragana Đilasa. Kada si odveo celu redakciju i pokušao da uništiš „Kurir", činio si to, Vučko, po nalogu i za pare Dragana Đilasa i Miroslava Miškovića. Za tu prostituciju dobio si stanove, povišena vozila i keš.
Dakle, Vučko, tada si postao punopravan član žute mafije. Godinama si glumio vlasnika novina, kao što glumiš i sada. Samozvana nemoralna perjanica srpskog novinarstva si postao tada. Opran u veš-mašini DS-a, dodatno podvučen žutom, hvalio si tadašnju vlast i predsednika Tadića, istu vlast koja je sprovodila teror nada mnom i „Kurirom". Kao što dobro znaš, 27. oktobra 2009. godine uhapsio me Tadić i njegov kabinet kako bi mi tvoja banda, u ime žutih, otela novine. Tada ste, Vučko, ti i Damir Dragić, zvali mog sina Vukadina i rekli mu da imate firmu koja hoće da kupi „Kurir". Zvali ste, Vučko, i mog sina Aleksandra. Na sastanku u „Kolingu" bili ste i ti i Damir Dragić. Rekli ste da imate pouzdane informacije da će država da uhapsi celu moju porodicu i uništiti nam sve firme. Rekli ste mu da razmisli i da je najbolje da vama proda „Kurir". Firma koja je trebalo da preuzme „Kurir" je izvesna „Nivo 6 partners", čiji ste bili vlasnici ti, Đorđe Stefanović, Đoko Kesić, Miodrag Antonijević i Nikola Živanović. Sve moj do mojega. Iznajmljena imena i predstavnici žute mafije i tajkuna, političara i političke mafije. Konglomerat zla na jednom mestu. Moj sin Aleksandar je to odbio iako ste mu ti i Damir Dragić pretili da porodica neće dobro proći jer ste vi „vojnici Demokratske stranke", kako je rekao Dragić. Šta kažeš, Vučko? Zaboravio si prijateljske susrete sa Đilasom u kafiću „Fraći"? Zaboravio si toplinu Miškovog kabineta? Kažu da pacovi prvi napuste brod kad osete da je blizu brodolom. Vođen životinjskim instinktom, koji te najbolje opisuje, napustio si žutu lađu i promenio dres. Ali ostale su činjenice i istina. Javnosti na znanje, tužilaštvu na postupanje - naveo je Raja Rodić u jednom od otvorenih pisama upućenih Vučićeviću.
U njihovim sukobima, koji bi se povremeno rasplamsavali, razotkrivane su činjenice koje zaista zaslužuju reakciju policije i pravosuđa. Radisav i Aleksandar Rodić objavljivali su informacije o brojnim kriminalnim delatnostima svog nekadašnjeg favorita. Prema tim optužbama, Dragan J. Vučićević je, kao suvlasnik „Pres pablišing grupe", posle gašenja lista „Pres" iza sebe ostavio dug veći od 16 miliona evra. Pored šest velikih banaka i privatnih preduzeća, „Pres" je ostao dužan više od milion evra za porez, ali država do danas ništa nije preduzela kako bi naplatila dug. Posebno je ojađen Momir Vujović, vlasnik firme „Komerc invest", kome su vlasnici „Presa" ostali dužni oko dva miliona evra na ime izgradnje štamparije. „Komerc invest" je tužio „Pres", presudu je dobio sredinom 2012, ali ne može da naplati dug. Vlasnici izdavačkog preduzeća su štampariju stavili pod hipoteku, tako da Vujović sada može da proda te objekte, ali novac će ići na račun onih koji drže hipoteku, a to je Miškovićeva firma „Delta DMD". Da zlo bude potpuno, Poreska uprava od „Komerc investa" traži da plati 42 miliona dinara PDV-a na ime realizovanih radova.
Vučićević je u nekoliko firmi bio suvlasnik, a nijedna se nije proslavila poslovnim uspesima. „Pres" je pravio velike gubitke, 2011. - 284 miliona dinara, 2013. - 121 milion dinara, a od sredine jula 2012, pa do gašenja bio je u blokadi 57 miliona dinara. U oktobru 2005. osnovao je „Trust Press", koji je zatvoren tri godine kasnije. U februaru 2007, sa Đorđem Stefanovićem, Dušanom Vuksanovićem i Đilasovim advokatom Srđanom Kovačevićem, osnovao je građevinsko preduzeće „Zgrada kompani", koje nije ostvarivalo nikakve prihode i rashode. Iste godine sa istim kompanjonima, plus Miodragom Antonijevićem (danas sekretarom u Ministarstvu unutrašnjih poslova), registrovao je reklamnu agenciju „Nivo 6 partners". U martu 2012, pokrenuo je „Insajder tim" i „H-A-H d.o.o", čiji poslovni bilans je u plusu.
Dok su mu firme propadale, Vučićević je cvetao. U „Nacionalu" je radio za platu, u „Kuriru" takođe, plus malo sa strane. Sunce ga je ogrejalo kad se spanđao sa Đilasom i Miškovićem. Možda nisu tačne glasine da mu je taj tajkun poklonio dva stana u Belvilu, ali postoji dokumentacija iz koje se vidi da je sredinom aprila 2012. „Delta auto" Vučićeviću poklonila „hondu CR-V". Ne škrtareći, Mišković je svom partneru poklonio i dva LCD televizora, dva „Bošova" frižidera, tri klima-uređaja, šporet i nekoliko muzičkih stubova, ukupne vrednosti oko 35.000 evra.
U znak zahvalnosti, nekoliko meseci kasnije, Vučićević je preko „Informera" počeo da vodi kampanju protiv Miškovića. Na naslovnim stranama naprednjačkog biltena malo-malo pa bi osvanula optužba da vlasnik „Delte", željan osvete zbog pritvaranja i suđenja, preti Vučiću i finansira napade na njega.
No, to ne čudi. Vučićević nema čvrsta politička uverenja i moralne principe, ali zato jednako gorljivo iste likove hvali ili napada, u zavisnosti od trenutnih interesa. Dok je uređivao „Kurir", 2004, tvrdio je da Srbiji, ako Tomislav Nikolić bude izabran za predsednika, „prete decenije novih patnji i izolacije i sudbina Severne Koreje". U sledećem izbornom ciklusu DJV je shvatio da bi isti taj Nikolić „mogao da bude taj koji će za pet-šest godina uvesti Srbiju u EU". „Boris Tadić je pametan čovek", pisao je Vučićević 2008, a četiri godine kasnije je slavio „hvala bogu da ova budaletina Boris Tadić nije više predsednik". Od Bojana Pajtića je uzimao pare za „Informer", ali to ga nije sprečavalo da ga kasnije naziva starletom i lopovom. Nema ružne reči kojom DJV nije častio Bebu Popovića, ali samo dok im se interesi nisu preklopili. Bebi za ljubav, „Informer" je vodio kampanju protiv crnogorske opozicionarke Vanje Ćalović, koju je pokušao da kompromituje objavljivanjem navodno njenog porno snimka sa psom.
Pre deset godina, Aleksandar Vučić je bio jedan od „najgadnijih likova iz živopisne galerije Miloševićevih podguznih muva". Danas je Vučićević uverljivo najgadniji lik iz tragikomične galerije Vučićevih podguznih muva. Ne zna se čime DJV više nervira normalne ljude, da li preteranom servilnošću vladaru ili kerberskim nasrtajima na sve opozicionare. Čitaoce „Informera" obaveštavao je da „Vučić ima muda", a gledaoce „Teške reči" uveseljavao trik pitanjima: „...Gospodine Vučić, da li imate neki jači argument od istine?"
PREDRAG POPOVIĆ
TABLOID, LIST PROTIV MAFIJE
