Izvor: Politika, 07.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osvrnimo se u gnevu
Eliminacija naših košarkaša jeste neuspeh, ali nije katastrofa i ne treba trošiti previše reči na kritike, već sagledati sve uzroke i sa novim generacijama krenuti ispočetka
Tačno je da će učešće naše košarkaške reprezentacije na EP u Španiji ući u istoriju ovog sporta kao najneuspešnije na svim do sada održanim evropskim šampionatima. Nikad do sada nismo ostvarili bilans satkan od samih poraza, bez i jedne pobede. To je u ovom trenutku nepobitna činjenica. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Uz to, nećemo učestvovati ni na OI u Pekingu naredne godine... Uzroci neuspeha su mnogobrojni i teško ih je sve pobrojati. Nisu, međutim ni novi, ni nepoznati.
Nije nam, međutim, u ovom trenutku namera da analiziramo ni igru, ni ponašanje naših košarkaša, niti selektorovo vođenje ekipe. O tome će se, neminovno, "prosuti mnogo mastila", jer sigurno, bilo je grešaka na sve strane, bilo je nervoze, i čega sve ne. Platili smo cenu višegodišnjeg pogrešnog rada, ponajpre košarkaške organizacije, ali i mnogobrojnih antagonizama koji već dugo vladaju među klubovima, trenerima, funkcionerima, nezasitim apetitima javnosti, nedostatku, ako hoćete, i patriotizma, svesti o važnosti i odgovornosti učešća na međunarodnoj sceni, dugu prema generacijama koje su stvarale tako uspešnu istoriju ovog, kako smo često znali da govorimo, našeg najuspešnijeg sporta.
Ništa nije vredelo što je selektor Slavnić "ložio" i naše igrače i javnost, što su pojedinci najavljivali čak i osvajanje zlatne medalje. Jasno, bilo je to sa lepom namerom, godilo je našoj sujeti, ali bilo je - bez pokrića.
Nismo uspeli da realizujemo igru koju je selektor najavljivao, brzu, maštovitu, efikasnu. Bilo je i previše grešaka, čak i kod najiskusnijih, Gurovića i Jarića, i to u trenucima kada se odlučivalo o pobedniku. Videlo se to u sva tri izgubljena meča, protiv Grčke, Rusije i Izraela. Naša reprezentacija, i to ne samo ova, podmlađena, već dugo na ovakvim takmičenjima ima problema sa šutem , sa slobodnim bacanjima, sa igrom u završnici. Selektor Slavnić, zbog otkaza nekolicine na koje je računao, bio je prinuđen da napravi kompromis, koji se nije isplatio. Videlo se u pojedinim trenucima da ni Jarić, ni Gurović ne drže konce igre u svojim rukama, ali bilo je rizično ostaviti ih dugo na klupi... Mlađi su u takvoj situaciji previše respektovali ukazanu šansu i najčešće su važne odluke prepuštali njima. Naša igra svela se uglavnom na dodavanje i šut, koji nas, na žalost, nije služio. Takva igra nikada nije bila svojstvena našim košarkašima.
Naš prepoznatljiv stil oduvek je bila lepršavost, maštovitost, brzina neočekivana rešenja koja zbunjuju protivnike. Napustili smo je, na žalost, odavno i sada beremo gorke plodove i trpimo lekcije od drugih koji su učili od nas, onih kojim smo dugo bili nedostižni uzor.
Ali, posle svega, moramo se okrenuti budućnosti. Našli smo se na kolenima, u nokdaunu, ali moramo ustati i krenuti ispočetka. Neće valjati ako ovaj neuspeh bude povod za produbljivanje antagonizama koji već dugo vladaju u našoj klupskoj košarci, košarkaškoj organizaciji u celini. To nas je u velikoj meri i dovelo dovde dokle smo stigli. Jer, kako protumačiti svojevrstan bojkot reprezentacije koji traje već pet – šest godina. Dok u drugim zemljama kult reprezentacije ima najveću vrednost, kod nas državni tim za neke predstavlja poslednju rupu na svirali.
Šta treba da se dogodi pa da jedan Dirk Novicki, možda i najveća zvezda NBA lige, jedan Po Gasol, ništa manje slavan, otkažu učešće u reprezentativnim selekcijama svojih zemalja? Mi ovde molimo pojedince da brane nacionalne boje! Kako je to moguće objasniti?
Da li je zaista tačno, kako tvrde ljudi koji bolje poznaju međuklupske prilike, da imaju "podršku" ovde, među našim ljudima? Da "biraju" kod kog će selektora igrati, a kod kog neće? Mnogo je još pitanja koja bi se mogla postaviti, a koja traže odgovore. Na njih košarkaška organizacija mora da odgovori ako želi dobro ovom sportu.
Kritike bi se mogle ređati u nedogled. Od naše već poslovične neodmerenosti u proceni sopstvenih mogućnosti, do drvlja i kamenja koje smo skloni da ospemo posle neuspeha. Zbog toga o napisima u štampi i izjavama pojedinaca pre početka evropskog šampionata nećemo ovom prilikom.
Trenutak je, međutim, da podvučemo crtu, da ohladimo glave i iskoristimo naredni četvorogodišnji period da srpskoj košarci vratimo dostojanstvo u svakom smislu. I rezultatsko i kada su u pitanju odnosi unutar organizacije, koja mora da bude i stožer i generator promena. Da se osvrnemo u gnevu koji je obuzeo naciju i shvatimo da smo na "španskom ruletu" izgubili mnogo, ali smo dobili priliku da sa novim, mlađim generacijama krenemo napred. Imamo mlade, videli smo ih proteklih meseci na svim takmičenjima, bili su na pobedničkim postoljima, sa zlatnim medaljama. Oni su u svakom smislu budućnost i trenutak je da im se ukaže šansa. Možda je već na ovom prvenstvu to trebalo učiniti. Imamo ne jednu, već četiri generacije, ne 12, već 30 igrača čiji je talenat nesumnjiv. Ni jedan budući selektor neće moći da kaže da je jedva sakupio dve postave....
Što pre to uradimo to bolje. Analize i rasprave o sada već "prosutom mleku" u Španiji, sa namerom da "obesimo Pedra" neće nas daleko odvesti. Samo će biti dokaz da nismo ozbiljno shvatili trenutak istine.
Vladimir Dedić
[objavljeno: 07.09.2007.]
