Izvor: Politika, 05.Nov.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opet smo progutali mamac
Posle svakog belaja branimo se da je neko hteo da nas isprovocira, a uradimo upravo ono što je provokator, kao na utakmici Srbija – Albanija, i hteo. – Golman o ofsajdu koji nije mogao da vidi
Mnogo nam se često dešava da nas isprovociraju. I onda uradimo baš ono što su provokatori i hteli. Kao na nedavnoj utakmici Srbija – Albanija u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u fudbalu.
Zato >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smo se i našli na optuženičkoj klupi. I još imamo od ranije mnogo putera na glavi.
Minut 41. asocira na godinu 41.
Samo po sebi je jasno da je zastava takozvane Velike Albanije u Beogradu, nad igralištem, provokacija i to politička. Oni koji su to smislili verovatno su računali s tim da će krv da nam udari u glavu i da ćemo da uradimo nešto zbog čega će reprezentacija Albanije imati povod da napusti utakmicu.
Ona i njeni advokati, kako pravi tako i drveni, trube o onome što njima odgovara – o upadu naših navijača na teren. I što je među njima jedan na mnogo lošem glasu od Đenove pre četiri godine.
Ali, eto, on i nekolicina njemu sličnih su osetili potrebu da brane dostojanstvo Srbije. Uefa je to ocenila tako što je, pored Albanije, kaznila i nas.
A šta bi bilo da nismo, po ko zna koji put, progutali mamac? I da nije došlo do onog belaja? Zvanični predstavnik našeg saveza je mogao da delegatu Uefe na utakmici skrene pažnju na to što leti iznad igrališta. U zapisnik ili u nekoj drugoj zvaničnoj formi moglo da je se objasni šta to znači. Recimo, da se puštanje zastave „Velike Albanije” baš u 41. minutu utakmice poveže sa stvaranjem fašističke Velike Albanije 1941. godine.
Možda Uefa to ne bi tako protumačila. Ali, bar ne bi imala za šta da nas kažnjava. U Đenovi su divljali samo naši navijači. Italijanski nisu i italijanski savez nije kažnjen.
Mi pokušavamo da objasnimo da smo bili izazvani. Kao i oni koji su s tribina utrčali na teren da dele pravdu.
Pravo je pitanje zašto savez nema snagu ili odgovarajućeg saveznika da takvima spreči dolazak na utakmice? Time bi zaštitio sebe i reprezentaciju.
I naši igrači su skloni da učine nešto što može njih ili ekipu skupo da košta. Niko od nas ne može mirno da gleda krpu koja podseća na najgore razdoblje u istoriji čovečanstva, a posebno našeg naroda, ali fudbaleri treba da se uzdrže da od zla ne naprave gore. Ako hoće da se osvete, i to dostojanstveno, neka daju protivniku tri-četiri gola.
Kod nas se, na žalost, propušta da se od malih nogu s igračima radi na njihovoj psihološkoj snazi. To se videlo ne tako davno na utakmici naših nada s Englezima u Kruševcu. I tamo smo naseli na provokacije.
Uvek nam je drugi kriv
I tako valjda još od Svetskog prvenstva u Montevideu 1930. kada su nam, po kazivanjima koja su stigla do nas, u polufinalu Urugvajci dali gol kada je policijac vratio loptu u igru. Posle toga su naši igrači psihološki pali i izgubili sa 6:1.
Primera kada smo mi oštećeni možemo da istresamo iz rukava. Na primer, kada je protiv nas na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji dosuđen penal za domaćina, iako prekršaj uopšte nije bio u šesnaestercu.
I svaki naš klub može da navede da je bio pokraden na međunarodnoj sceni. A tek na domaćoj...
Najsvežiji primer: da li je Partizan dao gol Vojvodini posle ofsajda? Golman Novosađana Milinković-Savić je „Sportskom žurnalu” kazao da je video da je Škuletić bio u ofsajdu i da veruje samo sebi i svojim očima.
Da li je bio ofsajd ili ne neka ostane po strani (to ni na snimku s bočne strane nije jasno). Ali, nemoguće je da golman vidi da je na tridesetak metara čeono od njega protivnički igrač nekoliko centimetara u ofsajdu.
Milinković-Savić je vrlo mlad i pred njim je karijera u velikoj fudbalskoj zemlji. Ovakvim nelogičnim izjavama može u inostranstvu da naškodi sebi.
Na to verovatno niko neće da mu skrene pažnju. Nama je uvek neko drugi kriv. Za to ima očitih primera baš na skorašnjim duelima Partizana i Vojvodine. Proletos su Novosađani dali gol iz penala, mada je sporni događaj bio van kaznenog prostora. Tada se nisu osvrtali na taj detalj. „Crno-beli” su, naprotiv, vapili do neba da su žrtve zavere.
U finalu Kupa Srbije 2011. nije dosuđen penal za Vojvodinu. Partizan se tada nije bavio time, nego je osuđivao što je njegov protivnik napustio teren zbog toga. Novosadski „crveno-beli” su, međutim, gromoglasno optuživali da im nije dozvoljeno da osvoje trofej.
I savez i klubovi događaje tumače površno i onako kako im odgovara u tom trenutku. Zato se problemi ne rešavaju, pa stalno sudaramo s istima.
Ivan Cvetković
objavljeno: 05/11/2014
