Izvor: MVP.rs, 02.Mar.2016, 12:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ognjen Jaramaz za MVP: Sanjam izlazak na balkon
Talentovani košarkaš je za naš sajt pričao o istorijskom uspehu Mega Leksa, o svojim počecima, dosadašnjem toku karijere, ali i planovima i željama za budućnost.
Mega Leks je pre desetak dana došla do istorijskog uspeha tako što se, posle trećeg vezanog finala, domogla trofeja u Kupu Radivoja Koraća i to pobedivši najtrofejniji srpski košarkaški klub, Partizan NIS. Po slavlju na terenu se videlo koliko mladim košarkašima Mege znači "Žućkova levica" i koliko će >> Pročitaj celu vest na sajtu MVP.rs << im uspeh biti podstrek za budućnost.
Nakon finala kontaktirali smo Ognjena Jaramaza, jednog od najboljih košarkaša ružičasto-zelenog tima ove sezone, da sumira utiske iz Niša.
Koliko Vam znači osvajanje Kupa Radivoja Koraća?
"Meni lično mnogo znači, kao nagrada i za neki moj trud i rad, a i nagrada za sve nas u klubu. Osvojili smo, kao verovatno najmlađa ekipa u Evropi, nešto pored Partizana i Zvezde, gde nismo važili za favorite iako smo imali neki respekt od strane javnosti i drugih klubova. Već sada razmišljam kako će mi lepo biti za pet ili 10 godina kada se setim ovoga."
Lična karta Ime i prezime: Ognjen Jaramaz Datum i mesto rođenja: 1. septembar 1995. (Kruševac) Visina: 194 centimetra Pozicija: Plejmejker / Bek Klubovi: Smederevo 1953 (2013/14), Mega Leks (2014-)
Postoje predrasude da vas ne interesuju rezultati i trofeji. Da li u tome ima istine?
"Politika kluba je da izbacuje mlade igrače, da ti mladi igrači kasnije budu spremni i za seniorsku reprezentaciju. Ali, naravno da imamo cilj da osvajamo takmičenja i stvaramo rezultate. Pokazali smo da to možemo i da se time vodimo i nadam se da ćemo nastaviti da dokazujemo da nam nije jedini cilj da izbacimo igrača, već je cilj kod tog igrača stvoriti i motiv i pobednički mentalitet. Da se stvori navika kod igrača da bude pobednik."
Partizan je u finišu finalnog meča bio u prednosti od pet poena. Pri toj razlici Edo Murić je šutnuo trojku, ali je lopta izašla iz koša. Od tog trenutka je usledila pobedonosna serija Mege od 10:0. Kako ste Vi videli taj promašaj?
"Ja sam lično shvatio taj promašaj kao znak da bi Kup trebalo da bude naš. Već dva Kupa smo izgubili u neizvesnim završnicama. Stvarno ne želim da se pravim pametan, pa da ispadne da sam znao da ćemo pobediti, ali sam verovao da će nam se vratiti. Mi smo igrali na nivou koji je mogao da nam donese pobedu. Vratilo nam se. Ivanović, Nikolić, Kaba i Luvavu su tada dali bitne poene, verovatno su i oni osetili taj momentum i krenuli smo svi napred."
Mega Leks kao bitan segment u igri koristi presing po čitavom terenu, što zahteva puno energije. U ABA ligi se takva odbrana mnogo lakše postavlja, s obzirom da se utakmice igraju jednom nedeljno. Na Kupu su odigrane tri utakmice u četiri dana. Odakle Vam snaga za tu vrstu igre?
"Za to bih istakao kondicionog trenera, Marka Ćosića. Trčanja koja radimo sa njim jednom nedeljno doprinela su da naša fizička sprema bude na nivou. Obično umor stiže posle dve utakmice u tri dana, a mi smo uspeli i treću da odigramo kao što igramo od početka sezone. U odnosu na neke prošle sezone, takva igra je novina."
Da li Mega Leks može do titule u ABA ligi?
"Verujem da možemo. Pogotovo posle osvojenog Kupa. Sada imam utisak da možemo sve da osvojimo i svakoga da pobedimo. Na početku sezone sam želeo da verujem da možemo do titule, ali tada nisam imao predstavu kakve su druge ekipe, šta nas čeka i kakva nam je konkurencija. Sada, kako se bliži kraj regularnog dela ABA lige i kako su sve karte otvorene, stvarno mislim da možemo da osvojimo. Neće biti lako, ali osećam da postoji ta mogućnost."
Da li osećate pritisak od strane nekoga iz kluba da ostvarujete dobre rezultate?
"Ja ne osećam pritisak. Ponekad postoje ta očekivanja, pogotovo posle svih pobeda u ABA ligi, da se pobedi protiv nekih naizgled lakših protivnika. Nama nikada nije nametnut pritisak od ljudi iz kluba, ali dobri rezultati mogu da stvore kod igrača pritisak. Meni ne stvara, a i deluje mi da je kod mojih saigrača isto tako. To je za nas prednost, pogotovo protiv timova koji su pred početak sezone sastavljani sa ciljem da osvajaju titule."
Vaša igra prethodne sezone se bazirala na defanzivnim zadacima, a sada ste dobili punu odgovornost i u napadu. Da li ste bili spremni za takvu promenu?
"Apsolutno. U sezoni pre prošle, kada sam bio igrač Smedereva, dokazao sam sebi da posedujem napadački potencijal tako što sam bio najbolji strelac Prve lige Srbije. Sada je došao momenat da taj potencijal iskažem ponovo i mislim da to činim na pravi način."
Da li Vam smetaju konstantna putovanja iz Beograda u Sremsku Mitrovicu?
"Ne, navikao sam se. U početku mi je bilo čudno. Nisam nikada imao domaći teren na koji sam morao da putujem. To mi je postala normalna stvar, jer već drugu godinu zaredom tako funkcionišemo. U Beogradu, a i po celoj Srbiji, Partizan i Zvezda su klubovi koji se najviše prate, pa je pitanje kolika bi nama poseta bila da igramo u Beogradu. Publika u Sremskoj Mitrovici je sve brojnija. Hala je puna gotovo na svakom meču, a nama je lepše da igramo u takvoj atmosferi, pa nam samim tim i više odgovara."
Kako su izgledali Vaši košarkaški počeci? Ko je najviše uticao na Vaš razvoj?
"Počeo sam da treniram sa sedam godina u OKK Junior u Kruševcu, košarkaskom klubu koji je postojao u okviru Osnovne škole "Jovan Popović". Prvi trener mi je bio Boško Vraneš. Nakon toga sam 2006. godine prešao u Partizan, zajedno sa starijim bratom Nemanjom. U Partizanu sam radio sa trenerima Milošem Gligorijevićem, Veljkom Zekovićem, Markom Anđelkovićem, Goranom Tadićem i kratak period sa Aleksandrom Bućanom, sa kojim sam imao kasnije saradnju i u reprezentaciji do 18 godina. Nakon toga sam prešao u Megu, gde me je trenirao Branislav Vićentić, da bih godinu dana kasnije otišao na pozajmicu u Smedervo i trenirao kod Zorana Todorovića. Nakon toga počeo sam da radim sa Dejanom Milojevićem, sa kojim imam privilegiju još uvek da radim. Takođe bih istakao i rad sa Vladimirom Đokićem u okviru reprezentacije do 20 godina. Iako saradnja nije bila duga, bila je veoma korisna za moj razvoj."
Kao mlad igrač bili ste član Partizana zajedno sa Markom Gudurićem, Nikolom Rebićem, Božidarom Babovićem, Andrejom Magdevskim... Šta se desilo sa tom generacijom? Da li ste se sami opredelili da napustite klub ili je generacija bila raspuštena od strane kluba?
"Svako je tražio svoj put za koji je mislio da će biti najbolji za njega. Nama je u Partizanu bilo lepo. Tamo sam stekao najbolje prijatelje. Imali smo sjajnu hemiju, osvojili Kadetsko prvenstvo, posle koga sam prešao u Megu koja je poznata po promociji mladih igrača. To me je navelo da odem tamo."
Mega Vas je u sezoni 2013/14 poslala na pozajmicu u Smederevo 1953. Da li smatrate da je to bio dobar potez?
"Smatram da je to bio odličan potez. Tada sam se prvi put susreo sa seniorskom košarkom, a kada prelaziš iz jedne sigurne zone u nepoznatu ume da bude teško. Tako je bilo i meni, jer nisam znao šta me čeka. Olakšavajuća okolnost za mene je bila što smo tada iz Mege tamo otišli nas sedmorica: Rade Zagorac, Andrija Simović, Nemanja Mišković, Đorđe Simeunović, Milenko Veljković i Stefan Simić. Tada sam se prvi put susreo sa trenerom Zoranom Todorovićem, koji je mnogo bitan za razvoj moje karijere. Smatram da su svi treneri koji su trenirali jednog igrača zaslužni za njegov razvoj, ali, eto, Todorovića bih posebno istakao."
Pre Kupa Radivoja Koraća je potegnuta priča oko finansijskih sredstava u Smederevu i nastup tog kluba je bio upitan. Da li se i za vreme Vašeg boravka tamo klub tako mučio?
"I pre dve godine je u Smederevu bila teška situacija, ali smo mi imali lepu atmosferu u timu, pa sam se osećao komotno. Uprkos tome, trener i drugi ljudi koji su pomagali klubu zalagali su se da on bude promovisan. Lepili su se plakati sa obaveštenjem o utakmici, delili su letke, koje smo i mi igrači ponekad ulicama delili i nama je to pričinjavalo zadovoljstvo. Bilo je toliko teško da smo na putovanja išli sa po dva sendviča, ali mi smo u svemu tome uživali."
Da li imate neku anegdotu iz Smedereva koju biste podelili sa našim čitaocima?
"Imali smo problema sa komšinicom. Priznajem, u početku smo umeli da budemo bučni, doduše ne u vreme odmora. A, kako se svi poznaju u Smederevu trener je to saznao, opomenuo nas je, iako smo se mi u međuvremenu smirili. Jedan od igrača je u to vreme napustio Smederevo i jednog dana je došao da nas poseti. Kako je on došao mi smo pozvali i druge da nam se pridruže kada je on već tu, a baš u tom trenutku je trener Todorović krenuo da nas obiđe, da proveri da li smo mirni, a zatekao nas je gomilu u stanu pa je počeo da veruje u priče da smo bučni. (smeh) Naravno, tada smo seli svi tu, objasnili i on je shvatio da nema divljanja po stanu, već da smo mirni."
Da li biste preporučili nekom mladom igraču da se razvija u Prvoj muškoj ligi Srbije?
"Da. Ako bi igrač dobio ulogu kakvu sam ja dobio mislim da bi trebalo to da iskoristi. Zbog takve uloge u seniorskoj konkurenciji igrač stiče neko iskustvo, naviku da koristi svoj pun potencijal. Mislim da je to jako važno, ali se ne slažem da se mora poštovati pravilo "stepenik po stepenik". Nikola Jokić je najbolji primer za to."
Kao omladinski reprezentativac Srbije nastupali ste na Evropskom prvenstvu i osvojili ste bronzu. U četvrtfinalnoj utakmici protiv Izraela, koju ste dobili posle dva produžetka, jedan izraelski košarkaš se rasplakao, a Vi ste prišli da ga utešite i tako pokazali da je fer-plej još uvek prisutan u sportu. Šta ste mu rekli?
"Nema tu previše priče", postideo se Jaramaz i potom dodao:
"Osetio sam potrebu da mu kažem nešto. Nije taj razgovor dugo trajao. Rekao sam mu klasične stvari: "Biće bolje, svaka čast, dobro ste igrali". Nije to ništa specijalno. Mislim da to igrači govore između sebe, samo te stvari ostaju nezabeležene kamerom. U mojoj situaciji je zabeleženo i eto..."
Evropsko prvenstvo u Italiji je za Vas i ostale saigrače bila poslednja prilika da kao mladi reprezentativci osvojite zlatnu medalju. Da li je to za Vas bila motivacija više?
"Jeste. Ljudi su počeli da misle za nas da smo talentovana generacija koja nikada ništa nije uzela. Na Kadetskom prvenstvu smo bili deveti, Juniroskom šesti... Bile su tu i okolnosti gde su se igrači povređivali, nikada nismo bili kompletni. I sada smo se okupili motivisani da svima pokažemo da smo talentovani i da možemo da napravimo uspeh. Opet, zbog povreda sa nama nisu bili Brano Đukanović, Nikola Jokić koji je otišao u NBA i Dušan Ristić zbog obaveza u Americi. Ali, odazvali su se svi koji su mogli i napravio se jedan tim koji je već na pripremama odavao utisak da može da se napravi uspeh. Na kraju, nismo imali nijedan poraz na Prvenstvu, a pobeđivali smo sa velikom prosečnom razlikom."
Jedan od ključnih igrača u toj selekciji, Marko Tejić, polomio je ruku pred finalnu utakmicu. Da li Vas je to pokolebalo ili uplašilo?
"Mi smo tada imali puno dobrih igrača, koji su mogli da imaju veliki doprinos u igri. Jedan od njih je svakako bio i Tejić. Saznali smo da je slomio ruku u dva ujutru posle polufinala i nije nam bilo svejedno. Samo se pojavio sa gipsom, svi smo bili u šoku i bilo nam je žao. Prvi utisak mi je bio da je to bilo loše po nas. Ali nismo se uplašili, zbili smo redove. Tu su bili igrači koji su mogli da pokriju njegov izostanak, kao što su Dragan Apić, Đoko Šalić i Đorđe Kaplanović. Imali smo igrače koji su mogli da završe posao. Postojala je neizvesnost kako će da izgleda naša igra bez njega, ali mi smo imali dobar tim koji je mogao da pobedi i bez takvog pojedinca."
Pred početak tekuće sezone bili ste učesnik Adidasovog kampa u Trevizu, gde su se skupili talenti iz celog sveta. Sa kim ste najviše vremena provodili?
"Najviše sam vremena provodio sa Nemanjom Krstićem, jer smo nas dvojica bili jedini iz Mege. Naravno, dosta sam vremena provodio sa Jovanom Novakom, Nikolom Jankovićem, Dejanom Todorovićem, Nikolom Radičevićem... Tu su bili i Adin Vrabac i Edin Atić. Držali smo se zajedno. Problem je bio što ja njih sve znam privatno, ali na terenu slabo. Nije lako snaći se na takvom mestu. Nauče te dve akcije i izbace te na teren, pa se ti snalazi. Teško je i iz razloga što tamo svako dođe da promoviše sebe. Nema tu nekog kolektivnog cilja, osim promocije mladog igrača. Ja sam se dobro snašao u svemu tome, mislim da sam se dobro pokazao i zadovoljan sam učinjenim."
Da li ste u Trevizu naučili nešto novo?
"Za tako kratko vreme igrač ne može da se usavrši, ali može da nauči nešto i da počne to da primenjuje. Ja sam lično želeo da se pokažem na najbolji mogući način. Proveo sam tamo dva dana umesto tri, jer sam igrao važnu utakmicu sa Crvenom zvezdom u plej-ofu Superlige. Ali, svakako se čuju nove stvari. Bio je i Teo Papalukas koji je držao govor, motivisao nas svojim rečima i dao nam podsticaj da nastavimo naporno da radimo i da verujemo da sve to ima smisla."
Šta vam je Papalukas rekao?
"U trenucima kada mu je bilo teško i kada se zapitao zašto trenira košarku, figurativno rečeno, je pogledao iza sebe i video igrače koji su bili ispred njega, a ostavio ih je iza sebe. I tako bi shvatio da sve ima smisla. Eto, to sam zapamtio i kada mi ne ide, toga se setim."
U Trevizu je bio i Vaš sadašnji saigrač, Alfa Kaba. Da li ste se tamo upoznali ili tek kada je on pristigao u Megu?
"Tamo kada odeš vidiš previše novih lica i ne možeš sve da ih zapamtiš. U tom trenutku je Alfa Kaba bio nepoznanica za mene kao igrač i tada nisam imao pojma da će on preći u Megu i, iskreno, nisam ga zapamtio. Ali, postoji jedna zanimljivost... Obično treniramo u klupskim markerima, ali ponekad, kada trčimo kondicioni, ne moramo to da radimo u Meginoj opremi. Na jednom treningu smo obojica obukli majicu sa Kampa i tako shvatili da smo tamo bili zajedno."
Da li na takvom mestu mogu da se steknu poznanstva ili prijateljstva?
"Naravno da mogu. Ja sam se sprijateljio sa Litvancem, Denisom Krestininom, koji je igrao i sa mojim bratom u Turovu. I dalje smo u kontaktu."
Da li imate neki cilj koji želite da dostignete?
"Meni je od malih nogu cilj da osvojim nešto sa reprezentacijom. Mnogima je cilj da samo zaigraju u reprezentaciji, a meni je i da osvojim nešto. Bio sam mali, ali sam pratio našu reprezentaciju u Indijanapolisu 2002. godine. Mislim da je to vrhunac - doneti uspeh svojoj zemlji. Tako da mi je najveći san da igram za reprezentaciju, osvojim nešto, doprinesem svojom igrom na bilo koji način i da se pojavim na skupštinskoj terasi."
Vreme odmiče, a Vi se sve više dokazujete kao igrač. Da li Vam rastu apetiti?
"Naravno. Što više uspeha postižem, što više samopouzdanja imam, to mi više rastu apetiti. Najvažnije je da ja budem zadovoljan samim sobom. Ne zanima me mišljenje drugih ljudi. I na osnovu toga mogu sebi da postavim neke ciljeve i snove. Ali, eto, voleo bih da jednog dana svoju igru dovedem na taj nivo koji bi bio dovoljan da se oprobam u NBA ligi."
Da li se potajno nadate da biste mogli da se nađete na nekom spisku reprezentacije za predstojeće akcije?
"Pa, ako bih ti sada rekao onda više ne bi bilo tajno (smeh). Nadam se, naravno, ali ja stvarno ne želim sebe da namećem javnosti. Ako moje igre budu zadovoljavale kriterijume selektora biću presrećan."
Kako sebe definištete, kao plejmejkera ili kao beka?
"Pre sam se mnogo više karakterisao kao bek. To sam igrao najviše i u Smederevu i u Partizanu. Ali, otkako sam u Megi kod Dejana Milojevića on je više počeo da me stavlja na poziciju pleja. U početku se nisam osećao prijatno, ali kako je vreme prolazilo bilo mi je lakše da se snađem i sada sebe mogu da poistovetim sa drugim plejmejkerima i takvim stilom igre. Sada se podjednako komforno osećam na obe pozicije."
Ko je zadužen za dobru atmofseru u Megi?
"Svi pomalo, ali bih ipak izdvojio Nikolu Ivanovića. On nekako najviše unosi pozitivnu energiju. Svi doprinose, ali nekako se on najviše ističe."
U polufinalu plej-ofa ABA lige ćete se suprotstaviti bratu Nemanji. Kakav je osećaj kada znate da ćete igrati protiv nekog tako bliskog u tako važnoj utakmici?
"Sve je to za mene interesantno. Zanimljivo mi je što mi je on protivnik. Volim onaj naš susret u hali na zagrevanju pre meča. Sve me to navodi na smeh i na osećanje sreće. Pozitivniji sam i motivisaniji u tim momentima nego obično."
Da li biste zakucali preko brata da ste u prilici?
"Da (smeh). Nego šta. Tako bih imao dosta materijala za neke interne šale (smeh)."
Ko Vam je dao nadimak Džeri?
"Prvi trener koji me je trenirao u Partizanu, Miloš Gligorijević. Od tada su me svi u tadašnjem klubu i u društvu zvali tako. Kasnije su počeli da me zovu i Jare, što je sada mnogo zastupljenije. Mada me i sada najbolji prijatelji zovu Džeri. Posebno mi je drag taj nadimak i zato sam ga stavio na Meginu nadmajicu."
Da li Vam Nikola Jokić, bivši saigrač, šalje neku poruku time što pruža izvaredne partije u NBA ligi?
"On šalje poruku mladim igračima i ljudima u Srbiji generalno. Trenutno živi svoj san. Pre par godina je razmišljao da prestane da se bavi košarkom. Spletom oklonosti nije, a sada je u prvoj petorci Denvera. On je inspiracija za sve mlade ljude u Srbiji zbog načina na koji igra sa 20 godina, načina na koji predstavlja sebe, ali i svoju zemlju i naš klub. On je trenutno najveći i najbolji promoter Mega Leksa."
Da li imate neku poruku za naše čitaoce?
"Svaki čovek ima mnogo talenata. Ima mnogo načina da uspe u svim sferama života. Samo bi trebalo da prati stvari oko sebe, da postavi sebi cilj i počne da radi na ostvarenju istog. Takođe, on mora da bude najviši. I nije važno da li će taj cilj dostići. Mislim da je važno težiti ka nečemu, jer tada život ima smisla."
(foto: KK Mega Leks; KK Partizan; FIBA Europe / Castoria / Matteo Marchi)
