Izvor: B92, 28.Mar.2021, 15:25
Od fabrike slatkiša do "Boginje" sa Brazilom
Još jedna u nizu inspirativnih priča sa Playerstribune.
Žilberto Silva je svetsku slavu stekao igrajući za Arsenal i reprezentaciju Brazila, ali je on u Evropi pored Arsenala igrao samo još za Panatinaikos.
Klupski fudbal je više iskusio u Brazilu, a o svom trnovitom putu je govorio u novom tekstu napisanom za "Players Tribune".
"Kada juriš san, to se radi sa nekoliko destinacija. Ja nisam bio jedan od tih talenata koji su mogli sve i za koje su svi >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << govorili da će biti veliki igrači. Sa 19 godina jedva da sam igrao fudbal. Verovali ili ne, radio sam u frabrici slatkiša", počinje priču Žilberto Silva.
"Znam tačno o čemu razmišljate. Kako je moguće da neko radi u fabrici i da 6 godina kasnije postane prvak sveta? Sada ću vam ispričati. Dolazim iz malog sela Lusijanija, gde je moj otac radio u polju šećerne trske. Sećam se kada me je odveo na posao, jer je tog dana bila zakazana velika proslava i svima je samo to bilo na umu. A meni? Meni je bilo žao radnika, mog tate, kada sam video koliko naporno rade na tom suncu. Takav život nisam želeo ni za sebe ni za svoju porodicu i znao sam da moram da odem. Ali gde? Kako?"
"Jedini kotankt sa spoljnim svetom sam imao preko radija. Moj otac je obožavao Atletiko Mineiro i zajedno sa bratom bismo preko radija slušali prenos utakmice. Tada je igrao izvesni Sereso. Moj idol. Jedan blizak prijatelj mi je više puta govorio da ću jednog dana igrati za Atletiko, ali sam se smejao i nisam mu verovao. Moj cilj je bio da postanem radnik na CNC mašini nakon odlaska iz srednje škole. Znao sam da je to posao na kome mogu da napredujem i da je dobro plaćen. Otac je bio primoran da ode u štrajk i zajedno sa velikim brojem ljudi ostao bez posla, pa smo promenili grad gde sam zaigrao za Atletiko Mineiro na probi. Probu nisam prošao, jer sam otpao tek poslednjeg dana i to je bilo brutalno. Bolelo je, ali sam već sledećeg dana dobio mesto u akademiji Amerika MG. Shvatio sam da će mi to pomoći da izvučem porodicu iz života u kom po čitav dan rade naporno. Ipak, bivalo je sve teže. Pošto je tim iz drugog grada, bio sam nostalgičan, a zbog manjka novca nisam često dolazio da vidim svoju porodicu i stvari su se dodatno iskomplikovale kada mi se majka razbolela, a kap koja je prelila čašu bila je njena smrt"
"Nisam više mogao i vratio sam se u svoje selo i sve počeo od nule i prihvatio posao u fabrici, kako bih pomogao porodici da plaća račune. Dve godine me je šef zavlačio lažnim obećanjima o napredovanju, pa sam odlučio da u fudbalu potražim drugu šansu. Imao sam 19 godina i bila je to moja poslednja prilika. Četiri meseca kasnije, bio sam profesionalac. San se ispunio. Posle jako dobre sezone, Kruzeiro me je želeo i preko agenta mi ponudio fantastičnu platu. Priča je došla do novinara i saznala je Amerika za to, pa su se prilično naljutili i život mi je umalo uništen. Vratio sam se kod oca i rekao mu da više nikada neću igrati fudbal, da ja zapravo želim mir. Zajedno sa njim sam otišao na razgovor sa predsednikom i tu je bio direktor Atletiko Mineira. Počeo je da priča kako bi izgledalo da ja igram za njih, a ne za Kruzeiro i to je smešno. Za Kruzeiro bih igrao za novac, nije mi trebala motivacija za Atletiko, to je klub mojih snova. Možete misliti kako sam se osećao kada sam gledao navijače kako dolaze i pune tribine, kako slušam njihove pesme, sve ono što sam čitavog života želeo. Te dve i po godine u Atletiku su najlepši deo mog života"
"Iza ugla, čekala je me neverovatna prilika. Od malena sam sanjao da igram za reprezentaciju i uvek bih se naježio kada bih čuo komentatora BRAAAZIIIIIIL. Da mi je neko tada rekao da ću biti svetski šampion sa Brazilom, ja bih se smejao. 2002. godine nije bilo pametnih telefona, teško je bilo razumeti koliko fudbal znači Brazilcima. Pre finala sa Nemcima dobili smo video snimak ljudi iz nekog malog sela koji se skuplja da gleda naše utakmice. Neverovatno, to nas je zapalilo. Znali smo da ćemo osvojiti trofej upravo tada. To se i dogodilo, a kada je sudija označio kraj meča trčali smo kao ludaci: 'Mama, ja sam prvak sveta' Bio sam ponosan što sam Brazilac više nego ikada. Zajedno sa Ronaldom, Rivaldom, Ronaldinjom i ostalim ljudima kojima sam se divio vraćam se u Brazil kao junak. Nerealno. Kada smo sleteli u Braziliju, dočekalo nas je 500.000 ljudi minimum i već smo zaboravili šta to beše umor. Ipak, najveće slavlje je bilo u Belo Horizonteu, kada je predsednik Atletika po mene poslao vatrogasni kamion, a na stadionu je bio veliki transparent sa mojim imenom. Ne mogu ni da opišem koliko mi je sve to značilo. Hvala im svima"
"Nakon toga odlazim u Premijer ligu, u Arsenal. 49 utakmica bez poraza... Nepobedivi. Potom me zove Panatinaikos i idem u Grčku. Poslednje poglavlje u karijeri, završio sam u Brazilu, prvo u Gremiju, a onda u Atletiko Mineiru. Znam da sada u Brazilu postoji taj jedan dečak, koji preko radija sluša utakmice i sanja nastup u reprezentaciji, baš kao što sam i ja"
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
