Izvor: Politika, 21.Nov.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obaveza koja se piše srcem
U poslednje vreme aktuelizovano je pitanje odazivanja sportista u reprezentaciju, a na meti kritika su se našli i novinari
Svojevoljno izostajanje iz reprezentacije odavno je postalo redovna pojava u našem sportu, ali sada ima i nekih novih momenata. Tako je proteklih nedelja u vezi sa tim izrečeno i više kritika na račun novinara, doduše u jednima se tvrdi da se u medijima neosnovano stavljaju primedbe na odnos prema nacionalnom timu, u drugima se tvrdi da su nejasni u izjašnjavanju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a u trećima da se „sedma sila” plaši da podseti sportiste na to kako bi trebalo da se odnose prema dresu sa državnim grbom.
Ovo prvo je kao osnovni razlog za povlačenje iz reprezentacije naveo naš najuspešniji fudbaler minulih godina, Nemanja Vidić, posle debakla u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2012. „Posle mnogo razmišljanja i teška srca, odlučio sam da se oprostim od reprezentacije Srbije. Već duže vreme, a naročito u svetlu poslednjih događaja, u medijima, pa samim tim i javnosti, kritikuje se moj odnos prema nacionalnom timu, iako sam za reprezentaciju igrao i povređen, nekada i mimo volje ljudi iz kluba. Ovim potezom želim da zaštitim reprezentaciju i sebe od raznih kuloarskih priča gde se zanemaruje moj učinak kao fudbalera. Takođe, ne želim da se zbog istih optereti nova generacija naših reprezentativaca i eventualno zbog toga pokvari atmosfera pred novi ciklus kvalifikacija”.
Sa 30-godišnjim kapitenom Mančester junajteda, mnogi novinari bi mogli da se slože da su kritike sporno pitanje. Između ostalih i naši vrhunski fudbaleri se kritikuju – nedovoljno. S druge strane, koliko često se o njihovim mogućnostima u medijima, ispredaju takoreći bajke, može da se pomisli da smo danas velesila, i u fudbalu, i u košarci itd. A teško može da se pronađe neki istaknuti sportista koji se zbog toga žali. Da je odnos kritika i hvalospeva drugačiji, možda bi i rad i rezultati sportskih heroja bili bolji...
Posle Vidićevog povlačenja, na njegov račun su se slile oštre kritike i sportskih ličnosti prvog reda, a neke od njih su iznele i razmišljanje da bi za eventualno „ne” reprezentaciji trebalo uvesti i sankcije, sa krajnjom merom u vidu - oduzimanja državljanstva. Imajući u vidu nezadovoljstvo velikog dela publike zalaganjem fudbalera u poslednje vreme, može da se zapita kako bi tek igrali kada bi još bili i pod moranjem. A ne tako davno, dešavalo se da igrač prođe skoro cele, paklene, pripreme reprezentacije, krijući da ima slomljeno rebro, ne bi li se našao u 12 za olimpijske igre (košarkaš Vladimir Đokić 1996. godine)...
Ideja da se sportisti obavežu na odazivanje reprezentaciji bila je prisutna tokom izrade novog Zakona o sportu, ali nije realizovana, pošto bi se takva obaveza kosila sa Kodeksom o ljudskim pravima. Ipak, predsednik Partizanovog sportskog društva Duško Vujošević kaže da se veliki broj novinara plaši da izgovori kako je igranje za reprezentaciju obaveza, da se ne bi zamerili sportskim zvezdama. No, ako bi to važilo za igrače, da li bi trebalo da važi i za selektore? Crnogorski košarkaški stručnjak je pre godinu dana otišao sa kormila reprezentacije Crne Gore, na svoju inicijativu, obrazlažući je potrebom za odmorom.
Kada smo kod sličnosti između košarkaša i selektora, strateg naše reprezentacije Dušan Ivković je letošnje otkazivanje Miroslava Raduljice, sada igrača Partizana koji je saopštio da mu je potrebna pauza radi oporavka od povreda, ocenio kao neprihvatljivo, a nekoliko meseci ranije je, navodeći da nije fizički i mentalno spreman da ostane selektor, napustio funkciju, na koju se ubrzo potom vratio. Ivković (ima ugovor još desetak meseci, ako to nešto znači pošto radi besplatno) će možda doneti odluku o napuštanju pozicije u nacionalnom timu i četvrti put. Jedan od najvećih trenera naše igre pod obručima ikada, 1996. je procenio da je pripremio naslednika i prepustio vođenje ekipe Željku Obradoviću (bio pomoćnik 1995, kada je već imao tri klupske evrotitule) a sam preuzeo mesto selektora. Četiri godine kasnije, iako su čelnici saveza želeli da ih zadrže i posle šestog mesta na OI, povukao se zajedno sa Obradovićem, uz objašnjenje da više ne može da uskladi rad u reprezentaciji sa poslom u klubu, budući da je Fiba promenila kalendar (velika takmičenja tada prebačena sa početka na kraj leta).
Čelnik saveza koji ima najviše problema sa „prebezima” u druge reprezentacije, jeste Velimir Marjanović, predsednik rukometne organizacije. Prošle sedmice, posle najave novih „transfera” u reprezentacije drugih zemalja, dve mlade rukometašice od kojih je jedna među najperspektivnijima u Evropi, Marjanović je izrazio nezadovoljstvo reakcijama javnog mnjenja i, putem saopštenja, upitao i medije „Zar je toliko teško biti ispravan čovek i o postupcima svih uključenih imati jasan stav?”
Ko zna koliko je iz ove zemlje otišlo onih u koje je, kroz obrazovni sistem, uloženo znatno više nego u mnoge sportiste, no svakome je njegova muka najveća. Marjanović tako podseća da igračice nisu same plaćale trenere, takmičenje u klubovima i reprezentaciji, i zahteva da se tu stavi tačka. „Kako bilo ko može iza ovoga staviti zarez i reći roditelji nisu zadovoljni radom saveza? To bi bilo kao da iza vesti o hapšenju onih koji rasturaju dečju pornografiju bude zarez i neko kaže da je program na RTS bio nezanimljiv pa su zato to radili. Za neke postupke sledi isključivo crveni karton”...
Teško srpskom sportu ako, uz sve pogodnosti koje reprezentacija donosi, novinari budu morali da teraju vrhunske sportiste da oblače nacionalni dres. Umesto nizanja primera iz svetskog sporta, za kojima se poseže, evo reči o patriotizmu jednog sportskog velikana, na kojeg u Sportskoj redakciji „Politike” svakodnevno podseća pehar „Krosa Politike”, koji je na cilju najviše puta bio u njegovim rukama (šest).
As srpske atletike Goran Raičević (reprezentativac 21 put), kao vrhunski sportista imao je potvrdu koja ga je oslobađala odlaska u rat, ali je, umesto na maraton u Grčkoj, u proleće 1999. godine, kao pripadnik Vojske Jugoslavije, otišao na Kosovo i Metohiju. Supruga i tada četvorogodišnji sin i kćerka, poslednji put su ga videli dok je trčao da stigne – vojni kamion. Stradao je od snajperskog hica, na Đurđevdan. Ovako je govorio:
„Kako da ne odem, šta bi rekli moji iz Strojinaca, da sam kukavica, da sam izneverio sebe i svoj narod, svoju decu? Idem jer mi je to dužnost”.
G. Kovačević
objavljeno: 22/11/2011
