Izvor: Politika, 04.Feb.2012, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nole u zemlji baksuza
Odakle izvire osećanje u nama da ćemo gledanjem utakmice prouzrokovati nešto loše, pa se posmatranje jednog sportskog događaja odvija uz niz komičnih rituala
Trebalo bi da jedan intelektualac ne veruje u onostrano, ali iznenada ustaje i baca se na televizor. Isključuje ton, duboko uzdiše i gleda Novaka na „mute”. Čovek veruje u evrointegracije, politički je korektan, trebalo bi valjda da pokaže prezir prema pojavnim oblicima veštičarenja i jednostavno prepusti dečku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da odservira na miru, bez njegove pomoći. Ali u odsudnim trenucima, podleže bapskim moćima. Oseća instinktivno da mukla tišina u stanu pomaže u petom setu.
Njegov prijatelj, kad je gusto, odlazi do kompjutera. Kad prođe pored televizora, stavlja obavezno ruku na oči, da slučajno ne baci urok na Noleta dok skraćuje loptu.
Promena mesta je, uzgred, vrlo važna za ubijanje malera u presudnim mečevima. Samo ako dotični na kraju ne završi na oluku. Jedan od velikih vračeva koji takođe ponavlja niz besmislenih radnji je primetio kako je njegova upaljena cigareta zapravo imala dejstvo kerozina, ubrizgavajući dodatnu energiju u Nadala, pa se svečano zakleo da neće zapaliti ni dim do kraja finala. Da će se, kao pokajnik, prijaviti za manekena ministarstva zdravlja, iako puši tri pakle dnevno. Meškoljio se, sati su sporo odmicali, on je probao da utehu pronađe bekstvom u ve-ce. Ćutao je i trpeo, taj idealan primerak za snimanje spota o nesrećnicima u poslednjoj fazi apstinencijalne krize.
Vratio se i urlajući započeo interkontinentalni TV dijalog sa linijskim sudijom. Kad se zatraži čelendž, on krivi vrat, i iz stana u Mirijevu, šalje energetsku silu zelenkastoj loptici, ta sila putuje brzinom svetlosti do Melburna i lopticu vraća tačno na liniju. Slavi Nole, slavi njegova loža, slavi naš nevidljivi dubl igrač iz predgrađa, emitujući celog bogovetnog i ludog dana telepatsku energiju: od Arene, preko Ajndhovena, sve do Australije.
Njegov komšija je, kao okorela štetočina po nacionalne i sportske interese, pobegao napolje, da šeta kuče. Nekoliko njih je na ovu hladnoću moralo na kijamet, jer su ih poizbacivale žene, optužujući ih da pripadaju mračnoj strani moći, te su kao takvi, rođeni baksuzi, zauvek obeleženi kao opasnost za opšte duševno zdravlje.
Kad smo već kod toga, ko god je, gledajući vaterpoliste, rukometaše ili Noleta, posumnjao da se ponaša kao blesavi vudu-vrač, kome su u duplu kafu podmetnuli i šaku ekstazija, ko god je sebe video u jednom od pomenutih likova koji različitim oblicima sumnjivog ponašanja rizikuje da ga pošalju tamo gde će da zakopčava košulju na leđa – taj ne mora da brine. Ako je to uopšte moguće u današnjoj Srbiji – taj je normalan.
Ali odakle izvire osećanje u nama da ćemo gledanjem utakmice prouzrokovati nešto loše, ili ređe dobro, pa se posmatranje jednog sportskog događaja odvija uz niz, uglavnom komičnih rituala? Šta to tera našeg čoveka, od radnika, seljaka, do poštene inteligencije, da iznenada oseti kako je guru, koji upravlja sudbinom svetskog sporta?
Psihoterapeut Zoran Milivojević verovao je da je takvo ponašanje kod sebe iskorenio pre desetak godina, da je ozbiljan čovek. Ali priznaje: „Kad je napeto i ja radim sve te magijske radnje”.
A za sve je krivo dete u nama. Skriveni, mali klinac, koji nas, kad porastemo, podseća kakvi u stvari treba da budemo. Tako, barem, tvrdi struka.
– Zato se u raznim situacijama ponašamo kao deca. To je dobro, jer se tada zabavljamo, igramo, opuštamo...Kad se neko uživi u sportski događaj, onda u njemu učestvuje njegovo dečje „ja” – priča Milivojević.
Deca su sklona nečemu što zovemo magijsko mišljenje. Ako neko primeti da je, svaki put kad je seo da gleda meč, Nole izgubio poen, onda će, u dramatičnim situacijama, pobeći što dalje od televizora, jer misli da mu na taj način magijski pomaže. To je, dakle, dijagnoza psihoterapeuta. Čak i da stvarno mislite da ste emiter „iks” zraka koji sa Karaburme ubrzava Noletov ritern, niste pukli.
U deo takvog infantilnog nacionalnog sportskog folklora spada i spiritualna teza koja dokazuje da, makar frojdovski, tu ima i ponešto od naše tradicionalne megalomanije. Jeste Nole genije, jeste da igra ko zmaj, i stvarno je talentovan. Ali šta bi on, takav kakav je, bez nas, takvih kakvi smo.
Aleksandar Apostolovski
------------------------------------------------
Mantre za pobedu
Publicista Vojislav Antonić koji je raskrinkao nekoliko nacionalnih mitova, a jedan je i onaj o Tarabićima, pita se, zašto mislimo da baš mi utičemo na Noletovi igru i zašto je sve to važnije od Noletovog talenta?
– Gledali smo prenos iz Australije i ta slika kasni najmanje 10 sekundi, zbog principa rada digitalnih repetitora. Kad izgovaramo mantru za pobedu, on odavno leži na terenu i slavi. Međutim, prepoznajem i kod sebe znake velikog vrača. Kad sam gledao Noleta, otišao sam da spremam hranu, govoreći sebi: „Neću više da ga ometam” – priča Antonić.
objavljeno: 05.02.2012
