Izvor: Politika, 31.Mar.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije svaka šansa gol, ali...
Umesto rasprave o sudijskoj odluci protiv Estonije, zakasneloj, ali ispravnoj, bilo bi korisnije da obnovimo gradivo šta se radi kad se dođe u priliku za pogodak. – Kobni „tehnički” propusti u „živom zidu”
Utakmicu protiv Estonije (1:1) verovatno ćemo pamtiti po tome što nam je u na samom kraju priznat gol, pa onda poništen. Iščuđavaćemo se kakve su to sudije i, po potrebi, nalaziti zadnju nameru u njihovoj odluci, koja je, na kraju krajeva, ipak bila pravična, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jer je naš igrač zaista bio u ofsajdu.
Razume se, pitanje zašto pomoćni sudija nije odmah pokazao da je Pantelić pre vremena utrčao iza zadnje linije estonske odbrane ima svrhu. Ali, samo kao očigledan primer sudijama, sadašnjim i budućim, da im je posao da pravovremeno presuđuju.
Što se tiče naše reprezentacije, a i našeg fudbala, mnogo bi bilo korisnije da se pozabavimo time zašto naši igrači nisu iskoristili šanse za koje se kaže da su stopostotne. Na primer, Tošić i Jovanović. Da je bar jedan od njih dao gol pobeda bi bila naša, čime bismo stekli opipljive izglede da se iduće godine nađemo na Evropskom prvenstvu u Poljskoj i Ukrajini.
Ukazivanje na ovaj problem ne treba shvatiti kao pokušaj da se krivica za to što smo ostali bez dva važna boda svali na nekog od dvojice igrača, kojima se nije posrećilo da šansu pretvore u gol. Umesto rasprava o onome na šta ne može i ne treba da se utiče, kao što je suđenje, bilo bi bolje da se izvuku pouke kako da takvih promašaja ubuduće ne bude.
Mi nemamo takve igrače kakvi su bili Pančev, Santrač ili Prlinčević koji su i bez šanse davali golove. Nekadašnji napadači su umeli da iznenade golmana, recimo, promenom putanje lopti. To su oni slučajevi kad gledaocu izgleda da ona mili ka gol-liniji, ali čuvar mreže je na krivoj nozi i nikako ne može da je stigne.
Rasni strelci su znali i da „pripreme šut” što bi, s obzirom na stanje u kome je bilo igralište u Talinu (sneg, klizavo), bilo i najpreporučljivije da su uradili naši nesuđeni strelci. Oni su jednostavno odmah pucali i, na žalost, pogodili golmana, umesto da zamahnu i na taj način ga primoraju da otvori karte: da li će da se baci u stranu i koju ili će da stoji u mestu. Da su bili prisebniji stvar ne bismo imali sada za čim da žalimo.
Što se Tošića i Jovanovića tiče mogu da im se nađu olakšavajuće okolnosti. Oni nisu klasični napadači, postizanje golova im nije osnovni posao, mnogo se istroše na drugim zadacima, pa kad se nađu u ovakvoj situaciji niti im je glava hladna, niti imaju onu zanatsku rutinu kako da postupe u takvim prilikama. Ali, pored pravolinijskog šuta savremeni igrači treba da ovladaju i suptilnijim rešenjima kao što su lobovanje, udarac sa „zadrškom” itd. Davno je prošlo vreme kada se, recimo, bekovima gledalo kroz prste ako se ne snađu u protivničkom šesnaestercu.
Za primljeni gol, međutim, ne može da se nađe opravdanje. Na stranu to što šut nije bio od onih za koje se kaže da su neodbranjivi, pa pogodak ide na dušu golmanu Brkiću.
Veći problem je što naš „živi zid” nije odigrao svoju ulogu, a kako će on biti postavljen zavisi od golmana i – trenera. Jer, mora da se zna ko stoji u njemu i zašto. Takav naizgled sitan propust može skupo da košta, kao što je to platila Jugoslavija 1968, u finalu Kupa evropskih nacija, odnosno Evropskog prvenstva.
„Plavi” su u Rimu vodili s 1:0, a Italija je delovala nemoćno da preokrene rezultat. Međutim, devet minuta pre kraja je dosuđen slobodan udarac za domaćina. U „zid” je, da bi ga „pojačao”, stao i centarfor Vahidin Musemić. Ali, nenaviknut da bude tu on se pomerio, stvorila se „rupa”, a nesreća je htela da je Domengini baš tu ciljao, pa je naš golman Ilija Pantelić samo pogledom ispratio loptu u mrežu. Nastavak nije dao pobednika, a dva dana kasnije „azuri” su, s osveženim timom (petorica novih igrača u odnosu na prvi meč, a kod nas samo jedna izmena) , pobedili naš fizički i psihički umoran sastav s 2:0 i – ništa od naše titule.
I. Cvetković
objavljeno: 01.04.2011.
