Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 20.Sep.2015, 16:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neskandinavske lekcije o uravnoteženoj privredi
Kolumnista Financial Timesa Martin Sendbu u zanimljivoj formi pitanja i odgovora na primeru reformi u Finskoj piše o ulozi države u privredi i merama štednje.
„Finska... predlaže ukidanje dva bankarska praznika i smanjenje naknada za bolovanje, prekovremeni rad i rad nedeljom.‟ FT, 9. septembar
To baš i ne izgleda naročito skandinavski, zar ne?
Finska, u stvari, i nije u Skandinaviji.
Onda to nije nordijski. Razumete >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << šta hoću da kažem.
Žao mi je. Mislite na nordijski model ‒ države blagostanja, jednakosti i tome slično.
Tako je. Čak ni britanska vlada, koja je opsednuta merama štednje, ne bi otpisala bankarske praznike. Kako se onda dogodilo da je srećan i blažen narod te napredne skandinavske zemlje to uradio?
Nisu Skandinavci...
Prekini!
U redu. Finska vlada smatra da treba resetovati finsku privredu.
Zar je ona u tako lošem stanju?
Proteklih pet godina nije bilo privrednog rasta, nezaposlenost je porasla, a istopio se višak od izvoza.
Uh! Šta se dogodilo?
Sve to, u velikoj meri, zavisi od proizvoda koje Finska stvara. Ona ima prostrane šume, koje su odlične za proizvodnju pulpe i hartije. Ali će vam svaki novinar reći da to i nije tako tražena roba.
Umesto toga bi trebalo da proizvode digitalne uređaje! U njima je budućnost.
Ta proizvodili su ih! Ali to nećete pročitati na telefonu marke „nokija‟.
A da. Govorite o igranju na samo jednu kartu. Ali ne mislim da je „Nokija‟ propala zbog toga što Finci mnogo praznuju.
Onda je razlog geografija: Finska leži pored Rusije, koja je loš trgovinski partner otkad joj je Evropska unija konačno uvela sankcije.
Zaista su baksuzi! Ali kako će im ta prilično nenordijska politika pomoći?
Vlada snažno zagovara konkurentnost ili „jedinične troškove rada‟. Ona smatra da je uzrok svega povećanje jediničnih troškova rada, zato predviđa da će se privreda oporaviti ako se oni smanje.
Izražavate se suviše tehnički. Recite to onako kako to političari objašnjavaju narodu.
Ovaj, oni govore baš ovako.
Vi se šalite sa mnom?
Ne. Prema Rojtersu, premijer Juha Sipila kaže kako je njihov cilj da jedinične troškove rada smanje za pet odsto.
A to je vlada koju čine i populisti! Kako bi tek izgledala tehnokratska vlada! Dobro, objasnite nam te troškove rada.
To su troškovi rada koji je uložen u proizvodnju jedinice nečega, odnosno koliko neka kompanija troši na plate i povlastice prilikom izrade, recimo, jedne rolne papira ili jednog telefona marke „nokija‟. Ako su jedinični troškovi rada previsoki, kompanija neće moći da proda taj papir ili telefon po ceni koja bi joj obezbedila zaradu. Druge kompanije će te troškove smanjiti i ovu kompaniju izbaciti iz igre.
Zvuči razumno.
Da, za kompaniju, ali ne i za državu.
Zašto?
Pre svega, zato što državu ne možete izbaciti iz igre. Svaki naraštaj to teži da zaboravi, kaže jedan sjajni ekonomista. To se dogodilo i pre 20 godina kada je Pol Krugman izjavio kako je konkurentnost „opasna opsesija‟.
Ali države moraju prodavati robu drugim državama. Ako izvozite mnogo manje nego što uvozite, postajete nekonkurentni.
Tokom izvesnog vremena morate prodati dovoljno robe da biste platili uvoz. Finskoj u tom smislu ide sasvim dobro. Za vreme procvata stekli su ogromne zalihe. One su sada potrošene, ali je trgovinski bilans Finske danas skoro na nuli.
Ne razumem kako će niži jedinični troškovi rada vaskrsnuti „Nokiju‟. Njena propast je posledica nedostatka inovacija, a ne troškova nadnica.
Tako je. Ima još nešto. Koliki su jedinični troškovi rada u celoj privredi?
Troškovi rada neophodni da se proizvede jedinica svega što se proizvodi u celoj privredi?
Tako nekako. Reč je o ukupnom iznosu plata podeljenom sa BDP-om.
Ali to je baš udeo radnika u privredi! To je preraspodela, a ne „konkurentnost‟.
Vidim da počinjete da shvatate. Jedinični troškovi rada jesu prilično loša mera onoga o čemu politika treba da se stara. I dok jedna kompanija može srezati troškove rada bez ugrožavanja svoje prodaje, smanjenje udela radnika u celoj privredi odmah smanjuje i domaću potražnju.
Bolje im je da budu u pravu kad je reč o porastu izvoza. Je li to pouzdano tačno?
Teško je reći. Grčka je znatno smanjila troškove rada, ali nije ostvarila znatniju dobit od izvoza. Španski izvoz cveta bez ikakvog podsticanja „konkurentnosti‟.
A šta je s velikom samokritičnošću država koje imaju evro? Čini se da žude za konkurentnom devalvacijom koju je trebalo prevazići.
Baš smešno, zar ne? Ministar finansija Aleks Stub kaže: „devalvacija je ... kao doping u sportu: može dati kratkotrajni napredak, ali dugoročno gledano nije korisna‟. A ova politika teži baš tome.
Copyright The Financial Times Limited 2015
(c) 2015 The Financial Times Limited
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
