Izvor: Politika, 18.Nov.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neka potpiše ko hoće da igra za Srbiju
Da bi reprezentacija mogla da se uigra idealno je da fudbaleri budu iz domaćih klubova, a da se potencijalni kandidati ne bi razbežali iz zemlje FSS bi uzimao od njih pismenu obavezu da će, recimo, četiri godine igrati u našoj ligi
Vrednost svakog tima je u njegovoj uigranosti. Da nije tako zajednički treninzi bi bili suvišni.
U fudbalu, a kasnije i u ostalim ekipnim sportovima, odavno je prošlo vreme kada je pojedinačno majstorstvo bilo dovoljno da se postižu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrhunski rezultati.
Reprezentacija ima pravo na svoj interes
Po klubovima igrači zajednički vežbaju bezmalo preko cele godine. I upravo zbog toga ostaje vrlo malo vremena da i reprezentacija bude uigrana.
Nekada je to bilo lakše, jer su kandidati za državni tim uglavnom igrali u domaćoj ligi. Odlasci u inostrane klubove su bili retkost, jer su propisi dopuštali da u njima mogu da igraju samo dvojica-trojica stranaca.
Kod nas je još važilo i pravilo da se preko granice može tek s punih 28 godina, ako je reč o reprezentativcu. Ostali, ruku na srce, i nisu bili zanimljivi stranim klubovima.
Bilo je to doba kada je i dužina sezone podređivana potrebama reprezentacije. Prvenstvo Jugoslavije je 1976. zbog Evropskog šampionata, čiji smo bili domaćini, završeno tek 11. jula, a 1982. je, zbog našeg učešća na Svetskom prvenstvu u Španiji, kraj bio već 2. maja. Zbog interesa „plavih” su pravljene i pauze u prvenstvu, kao, na primer, za Mediteranske igre u Splitu 1979.
Pored toga u našim klubovima nisu igrali stranci. Dakle, sva mesta su bila rezervisana za domaće fudbalere, a uz to je i Jugoslavija nudila mnogo veću bazu za izbor nego što ih sada ima Srbija ili bilo koja osamostaljena jugoslovenska republika. Tada je odlazak u inostrani klub praktično značio i zbogom reprezentaciji.
Sada su okolnosti sasvim drugačije. Naši igrači odlaze i pre punoletstva, a strance imamo čak i u nižerazrednim klubovima.
Kako onda da se reprezentacija uigrava? Najlakše je pomiriti se s tim da se tu ništa ne može. U tom slučaju će ići kako je išlo i dosad. Selektor će pozivati igrače iz različitih zemalja, oni će se okupljati na nekoliko dana uoči utakmica, uključujući i one važne, pa šta nam bog da.
Do sada, a prošlo je već dosta vremena od kako je ovakva situacija, nijedno naše rukovodstvo nije pokušalo da nađe rešenje. Ili, što nije ništa manje važno, da bar to pitanje stavi na dnevni red. Jer, kako rešiti zadatak, ako nije ni postavljen?!
Kao što klubovi, i naši koji prodaju fudbalere, i strani koji ih kupuju, imaju svoj interes, isto kao i sam igrač i njegov menadžer, to isto pravo mora da ima i savez, to jest reprezentacija.
Šta sprečava FSS da s igračem potpiše ugovor po kome će se on obavezati da će, recimo, četiri godine, od jednog do drugog svetskog prvenstva, igrati u našoj ligi?
Ko ima drugačije planove – neka mu je sa srećom. To ne umanjuje njegovo rodoljublje, niti baca bilo kakvu mrlju na njega kao ličnost, ali u naredne četiri godine sam je sebe izbrisao iz kombinacija za reprezentaciju.
Pa na koga onda da računa selektor? Pa na one koji će mu svako doba biti na raspolaganju. A ko je bolji igrač to je relativna stvar, jer zavisi od njegovog doprinosa ekipi.
A šta ima igrač od toga? Neka bira – hoće da ode u inostrani klub kao nepoznat fudbaler ili, recimo, kao učesnik svetskog prvenstva. Razlika je u njegovoj ceni.
FSS-u neophodan kopernikanski obrt
To što neki vrhunski igrači neće moći da potpišu ovakav ugovor, pošto već imaju obaveze prema inostranim klubovima, takođe nije smak sveta. Niko ne može večito da igra. Rastali su se od reprezentacije i Moša i Tirke, i Bobek i Rajko, i Džaja i Piksi...
Te obaveze napismeno bi imale smisla ukoliko bi domaći fudbal bio podređen reprezentaciji. To jest da se od najmlađih selekcija radi tako da se stvaraju igrači koji će se uklopiti u A tim.
Ali, to mora da bude planski, sistematično. Kao, na primer, kod vaterpolista. Evo, ove nedelje su imali trodnevne pripreme. Oni tako već godinama utvrde ono što je prošli put rađeno i prelaze na novo gradivo.
Kod njih, a i kod odbojkaša, ne moraju svi reprezentativci da budu na svim pripremama. Mlađi prolaze „razrede” koje su stariji odavno završili, pa kad se dođe do nivoa da mogu zajedno da prate tekuću nastavu, onda svi budu na okupu. Zbog toga su Nikola Grbić i Miljković bili oslobođeni nekih „časova”, ili Vujasinović, Šapić, Savić, Ikodinović...
Razume se, nije ovo jedino rešenje. Ali, Fudbalski savez Srbije mora da načini kopernikanski obrt. Okolnosti su se potpuno promenile, a on to samo prima k znanju.
Ivan Cvetković
objavljeno: 19.11.2011.
