Izvor: Politika, 15.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne motivišemo igrače
– kaže selektor Srbije. – Preranim odlaskom u inostranstvo gubi se kontrola nad mladim igračima, – smatra nekadašnji as Radničkog
"Nekada je bila velika čast igrati za reprezentaciju" često znaju da kažu bivši asovi aludirajući na otkaze koji se u poslednje vreme dešavaju u pojedinim državnim selekcijama pred velika takmičenja. Poslednji slučaj takve vrste zadesio je žensku rukometnu reprezentaciju. Selektoru Sandri Kolaković uoči završnih priprema za Sedmo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << evropsko prvenstvo u Švedskoj bez valjanog razloga nisu se odazvale pojedine igračice. Srbija je na šampionatu sa tri poraza zauzela tek 14. mesto što gotovo sigurno ne bi bio slučaj da su igrale sve reprezentativke koje su i objektivno mogle. Podsećanja radi, samo pet meseci pred prvenstvo naše rukometašice su u kvalifikacijama eliminisale svetske viceprvakinje Rumunke što ih je izbacilo u vrh spiska favorita za medalju na ovom takmičenju.
Šta se to promenilo kada je u pitanju odnos prema reprezentaciji i šta bi trebalo uraditi da bi nacionalni tim i igra za njega ponovo postala, kako mnogi ističu, svetinja?
Po mišljenju jednog od najboljih igrača svih vremena Jovice Cvetkovića, sada selektora rukometaša Srbije, građenje kulta reprezentacije je dugotrajan i težak proces u kojem bi trebalo da učestvuju svi:
– Prvo moram da napomenem da je najmanji problem u igračima i njihovim velikim ugovorima koje imaju u inostranstvu, što svi odmah izbacuju u prvi plan. Pogotovo jer igranje za nacionalni tim svima samo podiže rejting, – kaže Cvetković. – Srž je nečemu sasvim drugom. Sve loše što nam se desilo u proteklom periodu svakako je imalo uticaj da se neki merila vrednosti iz korena promene. Međutim, i mi smo krivi jer se nismo na pravi način prilagodili novonastaloj situaciji
Najbolji igrač u Švajcarskoj 1986, kada se naša zemlja okitila jedinom titulom svetskog prvaka, smatra da je najbitnije da se u reprezentaciji napravi atmosfera u kojoj će se svi osećati prijatno:
– Za razliku od mnogih zemalja, koji motivišu reprezentativce ogromnim dnevnicama i premijama, mi jednostavno nemamo takvu mogućnost. Zbog toga moramo unutar reprezentacije da napravimo idiličnu atmosferu zbog koje će svaki igrač jedva čekati opet da dođe. Ipak, za to je potrebno mnogo vremena i zajedničkih akcija kroz koje će se druženjem učvrstiti veze i sticati međusobno poverenje. Kada je muški seniorski rukomet u pitanju mislim da idemo u pravom smeru, – istakao je Cvetković.
Dragana Pešić-Belojević, osvajač "srebra" na Svetskom prvenstvu u Seulu 1990. i brojnih trofeja sa beogradskim Radničkim, najveći problem vidi u preranom odlasku mladih igrača u inostranstvo. Podseća da u njeno vreme nisi mogao da napustiš zemlju pre 28. godine:
– Kada igrači mnogo mladi odu u inostranstvo niko više ne može da ih kontroliše. Najgore u celoj priči je što uglavnom odu nedovoljno obučeni i to u sredinu u kojoj, zbog stalne trke za rezultatom, nema prostora za rad i usavršavanje. Tamo stagniraju i vrlo brzo dođu u situaciju da ih uslovljavaju na razne načine. Pošto nemamo mehanizam da ih zadržimo u zemlji država mora aktivno da se uključi tako što će najtalentovanije igrače da stipendira i na taj način motiviše da ne napuštaju naše klubove po svaku cenu.
Dragana Pešić-Belojević navodi kao dobar primer Rumuniju koja je putem jakih sponzora podigla nivo klupskog rukomet što se kasnije prenelo i na reprezentaciju:
– Rumunija je jačanjem tri kluba dovela do toga da se mnoge reprezentativke iz inostranstva vrate u zemlju. Njihov selektor ih je stalno na okupu i odmah je osvojeno srebro na Svetskom prvenstvu u Rusiji. Sigurna sam da bi to i kod nas urodilo plodom, pogotovo što smo, možda, i najtalentovanija nacija u kolektivnim sportovima.
N. Bojičić
[objavljeno: 15.12.2006.]
