Izvor: Blic, 12.Mar.2015, 10:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Navijači su vređali devojčicu sa Daunovim sindromom, a onda su igrači...
Ljudi se međusobno razlikuju. Čak i oni nalik "jaje jajetu" posve su drugačiji. Ta lepota različitosti, a opet - zajedništvo, ili sabornost kako se to u davna vremena kod nas govorilo, nešto je što pojedinci shvataju i raduju joj se, a pojedinci ni ne znaju koliko ume da bude lepa. Iz neznanja se često rađaju zablude, iz zabluda neretko i zloba, a jedna takva nepristojnost - izrodila je čudesnu zaštitnu reakciju.
Mala Desire "Di" Endrjuz je rođena sa Daunovim sindromom. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << To je bolest koja pogađa svaku naciju i svaku rasu, oba pola podjednako, nije nasledna, a statistike kažu da su malo veće šanse da takvu decu dobiju majke starije od 35 godina. Bolest usled koje deca postaju "mongoloidna", zbog lica nalik Mongolima, a koja, jer se mališani rađaju sa hromozomom viška, dovodi i do mentalna retardacija. Ona je uglavnom umerena: tek svako deseto dete obolelo od Daunovog sindroma ima veoma izraženu retardaciju, no čak i ona ostala - neretko su odbačena od okoline. I, nije to samo kod nas slučaj, ma koliko ovde dobrih ljudi bilo, dešavaju se ta odbacivanja širom planete. Ali, širom nje ima i ljubavi.
Desire završava osnovnu školu u jednom američkom gradu. Nisu važni ni ime škole ni ime grada za ovu priču, važno je da je ona bila prilično lepo prihvaćena. Ima posebnog nastavnika koji o njoj vodi računa na časovima na kojima prisustvuje sa ostalom decom (u čemu se inkluzija u razvijenom svetu uglavnom i razlikuje od ove naše, gde vaspitači padaju na nos pokušavajući da istovremeno uzdižu one koji su mnogo različiti, a unaprede talente). Međutim, to što su malu Desire primili da bude i čirlidersica, nije se svidelo nekome ko se našao tribinama tokom košarkaške utakmice te osnovne škole.
Štaviše, taj neki navijač sa tribina ju je vređao. Mladić, u društvu sebi sličnih, vređao je dete sa Daunovim sindromom, dete koje je uz muziku - plesalo u nekoms vom ritmu.
I, to bi verovatno potrajalo da igrači iz Desirine škole nisu sami prekinuli meč...
... a onda se, jedan po jedan, popeli na tribinu i stali ispred mangupa.
Kada je njemu i njegovim drugarima cela ekipa objasnila da će se košarka igrati tek kada prestanu tako da se ponašaju, usledili su zbunjenost i šokirana lica. Onda su se ti navijači blago postideli, pa sve više kako je u toj hali moć tišine narastala, da bi potom - uputili izvinjenje.
Kada se sve smirilo, jedan od mladih košarkaša koji su istupili i stavili do znanja da na takvo ponašanje ne pristaje, Majls Rodrigez, za lokalne medije je pojasnio svoje i ponašanje saigrača:
"Nije fer da ljude maltretirate i vređate samo zato što su različiti od vas. Mi smo, zapravo, svi isti. Bog nas, u suštini, stvara iste", kaže Rodrigez, a njegov saigrač Timoti Niman dodaje:
"Ovo je bio onaj trenutak kada pokažete da ste pravi tim. Ne samo košarkaški tim, već tim ljudi koji su spremni da pruže podršku".
A mala "Di", kako zovu Desire, dobila je tog dana ne samo podršku i zaštitu, nego i nove drugove.
Sada joj se više ne dešava da ponekad ide sama kroz školu: uvek je neko uz nju.
Njena školska sala više nije bezimena: "Dijina kuća" je zovu svi koji u salu uđu.
"Ovo je slatko, ljubazno, prelepo, neverovatno", kaže mala Desire posle svega.
Takva i jeste ljubav, "Di".
