Izvor: Politika, 12.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naše odbojkašice svetski hit
I druge ekipe su pobeđivale i osvajale medalje u Japanu, ali je Srbija opčinila svetsku odbojkašku javnost. – Prva medalja osvojena godinu dana pre roka
Plasman naših odbojkaša u polufinale Svetskog prvenstva Japanu u sportskoj javnosti primljen je kao nešto obično, svakodnevno, što i priliči timu koji već deceniju i po pripada svetskom vrhu, a polufinale i onda "bronza" naših odbojkašica, koje su sa 30. pozicije na svetskoj rang-listi stigle do pobedničkog postolja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prihvaćeni su kao jedan od najlepših sportskih podviga našeg sporta uopšte.
To on, uostalom, i jeste.Čak ni u odbojkaškoj organizaciji nije planiran ovaj pohod na svetsku medalju.
– Kada me posle pobede u borbi za treće mesto nazvala Vesna Čitaković-Đurišić, sjajni kapiten naše reprezentacije i rekla: "Predsedniče, konačno i vi da ne budete u pravu", poželeo sam da i ubuduće pravim takve greške. Kada smo kretali u revitalizaciju ženske odbojke, posle dogovora sa predstavnicima svih klubova kao predsednik Saveza napravio sam projekat, čiji je cilj bio, sažeto rečeno, da na Evropskom prvenstvu 2007. pokušamo da osvojimo medalju. S jedne strane to diktira činjenica da se u vrhunskom sportu ništa ne može postići preko noći, da je potrebno vreme i strpljenje, a s druge želja da sačuvamo devojke od bilo kakvih pritisaka i opterećenja nerealnim zahtevima. One su me demantovale na najlepši način, – kaže Aleksandar Boričić, predsednik Odbojkaškog saveza Srbije.
• Kako se sa dna stiže do vrha?
– Naše odbojkašice su apsolutni hit, ne samo u zemlji, već i u Svetskoj federaciji. Ne pamti se da se jedna ekipa pojavila i na prečac tako opčinila svetsku odbojkašku javnost i postigla sjajan rezultat. I druge ekipe su osvojile medalje, ali o njima se ne priča. Mi smo počeli od najniže stepenice kvalifikacija – od Mančestera, preko Zagreba i Drezdena. Devojke su morale da prođu tri kruga kvalifikacija da bi se našle u Japanu i pored njih u to je ugrađen trud velikog broja ljudi i zajedništvo koje krasi odbojkašku organizaciju. Japan je po rezultatu, ponašanju, izgledu i utisku koji su ostavile naše reprezentativke bio apsolutno iznenađenje. Zahvaljujući RTS-u, koji je napravio sjajan potez prihvativši (i plativši) da pored muške reprezentacije, prati i žensku iako nije imala tako kvalitetne rezultate, u to se uverila i cela Srbija.
• Kojim potezom je započeo uspon ženske odbojke, zbog kojeg je Olimpijski komitet Srbije predložio OSS za Trofej MOK koji se dodeljuje za doprinos razvoju ženskog sporta na kontinentalnom nivou?
– Uspeh ovih mladih igračica nije slučajan. U poslednjih šest, sedam godina, uprkos teškoj materijalnoj situaciji, počeli smo da investiramo u klupsku odbojku, a u tome su prednjačili Crvena zvezda i Jedinstvo koji su platili značajna sredstva za učešće u Ligi šampiona, mada je bilo jasno da zbog mladosti i neiskustva igračica nemaju mogućnost da ostvare zapaženije rezultate. Krenuli smo sa juniorkama, devojke su igrale, češće gubile nego pobeđivale, ali odbojkaške dvorane su se punile, oko klubova sus e okupljali prijatelji, sponzori navijači... Zbog toga sam veoma zahvalan Rajku Vidiću tadašnjem predsedniku Jedinstva, a investicija u budućnost vratila nam se u prilično brzo, prvo medaljama na juniorskim prvenstvima Evrope i sveta i sada na Seniorskom šampionatu sveta. Imamo vertikalu uspeha, jer nije reč o jednoj generaciji – u Japanu igrala je samo jedna od osvajačica svetske juniorske medalje...
• Dakle, ne brine vas smena generacija?
– Prvo, da kažem da mi imamo veoma zdravu konkurenciju. Igra i rezultati ne zavise od dve, tri igračice tako da imamo bazu koja može da najmanje u narednih deset godina izdrži duge i naporne pripreme, putovanja i takmičenja i da se "pita za rezultat" na svakom evropskom i svetskom takmičenju. Naravno, neće uvek osvajati medalje, ali uvek će biti u vrhu. Za najbolji tim prvo će konkurisati devojke koje su osvojile titulu vicešampionki sveta u juniorskoj konkurenciji, a za njima dolaze kadetkinje koje su na Evropskom prvenstvu ostavile sjajan utisak.
• Kako rešavate finansiranje svih reprezentativnih pogona?
– Nažalost, ne možemo da se merimo sa većim i bogatijim zemljama kao što su Italija, Brazil, Kina, Rusija, Japan ili Nemačka, koji su u ko zna u koliko boljoj situaciji od nas. Sigurno je da oni mogu mnogo mirnije da rade, a mi smo uspevali da obezbedimo osnovne uslove za rad sa reprezentacijama zahvaljujući prijateljima sporta, ličnim poznanstvima i pomoći države, veliko ohrabrenje za mene je potpuno novi pristup vrhunskom sportu od strane Ministarstva prosvete i sporta, Uprave za sport i Vlade Srbije, tako da možemo da očekujemo još bolje dane. Pri tome, moramo zajednički da obezbedimo da se i novac sponzora i novac iz budžeta stiže u pravo vrme i da konačno napustimo uravnilovku. Nemaaju svi savezi isti program, nemaju ni isti broj selekcija, uostalom i nama se programi od godine do godine razlikuju.
• Šta je danas osnovni problem odbojke u Srbiji?
– To je pre svega prepoznavanje talenata i rad sa njima. Nama se iz godine u godinu smanjuje teritorija i korpus iz kojeg regrutujemo sportiste. Sada je najveći problem napraviti dobru prvu selekciju, a na to se nadovezuje potreba da im se obezbede uslovi za kvalitetan rad. Ni jedan odbojkaški klub u Srbiji nema svoju sopstvenu dvoranu. Svi smo podstanari a taj status je težak. Potrebno je da što više klubova dobije svoje objekte da bi mogli kvalitetno da rade. Vreme je da taj problem rešimo i za nacionalne selekcije. Neko će reći "i bez toga su osvajali medalje", ali novo vreme postavlja nove standarde i zahteve.
• Kako ćete rešiti problem koji tišti i mnoge druge sportove?
– Nama je potreban Nacionalni odbojkaški centar, kao dugoročno i ekonomski isplativo rešenje. Sale koje koristimo nisu dovoljne ni da se postave dve mreže, a iole ozbiljniji trening ne može više da se drži sa 20 igrača i deset lopti na jednoj mreži. Dobili smo podršku grada Beograda u nastojanju da rešimo gorući odbojkaški problem i započeli razgovore šta je sve potrebno da pripremimo da bi konkurisali za sredstva. Ideja od koje smo pošli je centar u kojem u istom prostoru može da se postavi od jednog do pet terena, u zavisnosti od potrebe treninga, tertanom, prostorijama za medicinsko osoblje, salom za sastanke, restoranom, sobama... O lokaciji još nismo razgovarali.
• Gradski sekretar za sport najavio je već izgradnju stadiina za bič volej na Adi Ciganliji?
– Razumevanje na koje nailazimo u gradu je zaista podsticajno. Mi se već duže vreme pripremamo da načinimo pomak i u drugom, mlađem delu naše organizacije. Sada kada smo dobili potvrdu da smo uspeli u podizanju nivoa ženske odbojke vreme je da se posvetimo bič voleju. To je jedan od najpopularnijih i najgledanijih sportova i na olimpijskim igrama. Samo za bič volej ulaznice se nisu mogle naći ni na crno. Uz to bič volej se uklapa u naša nastojanja da sledimo evropske i svetske trendove i da od imperativa pobede prežemo na imperativ pravljenja sportskog događaja. Pobeda pred praznim gledalištem nikoga više ne zadovoljava. Rezultat je bitan, ali ne i presudan, a mi smo s razlogom ponosni na organizaciju finala Svetske lige kada je u "Beogradskoj areni" bilo 18.000 gledalaca. To je, zvanično, i danas događaj broj 1 u svetskoj odbojci.
• Na čelu ste odbojkaške organizacije od 1992. godine. Donosili ste mnoge odluke, povlačili mnoge poteze. Koji vam je najdraži?
– Nema cene činjenica da smo generalni sekretar saveza Slobodan Milošević i ja uspeli da izlobiramo da se 1994. donese odluka da se naša muška reprezentacija naknadno, usred kvalifikacionog ciklusa uključi u kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1995. godine. Za to srpska odbojka i danas duguje zahvalnost Majklu Mastrandeusu, tadašnjem predsedniku CEV i velikom prijatelju naše zemlje. Bilo je to vrme povratka u svet posle sankcija. Neke zemlje su to koristile i ucenjivale nas da snosimo i njihove troškove, a ja sam sve potpisivao kao da sam najbogatiji čovek na svetu. Ostalo je istorija. Osvojili smo medalju na Evropskom prvenstvu, prvu posle više od četvrt veka. Da sve to nije učinjeno ne bi otišli na Olimpijske igre u Atlantu i osvojili olimpijsku medalju, neki stariji igrači bi izgubili motiv i prestali da razmišljaju o reprezentaciji, a bez njih ni bi ostvarili te rezultate i omogućili mlađim igračima da stasaju u velike asove. Naravno, pre svega zahvalan sam tadašljim reprezentativcima i stručnom rukovodstvu na čelu sa Zoranom Gajićem, koji je ostavio neizbrisiv trag u našoj odbojci, – kaže Aleksandar Boričić.
--------------------------------------------------------------------------
Igrač, trener, funkcioner...
Odbojkašku karoijeru započetu sa 14 godina, 1962. u Crvenoj zvezdi Aleksandar Boričić krunisao je "bronzom" na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1974. godine. Uz igračku karijeru 1977. u želji da pomogne klubu prihvatio je da vodi žensku ekipu,a iste godine na Evropskoom prvenstvu za juniorke u Beogradu debitovao je kao savezni trener. Do 1986. godine vodio je istovremeno žensku juniorsku i seniorku reprezentaciju Jugoslavije.
Od tada je direktor OK Crvena zvezda, predsednik svih naših saveza (Jugoslavije; SCG i Srbije) je od 1992.
Član Borda i potbredsednik Evropske odbojkaške konfederacije je od 2001. godine, od 2002. je član Borda Svetske odbojkaške federacije, a u japanu izabran je za potpredsednika.
Bio je i potpredsednik nacionalnog olimpijskog komiteta, predsednik SD Crvena zvezda, a i danas je predsednik Sportskog saveza Beograda.
Rođeni je Beograđanin, sa Varoš kapije...
--------------------------------------------------------------------------
Pomoć prijatelja
– Odbojka ima sreću da je prati grupa prijatelja i sponzora. Tu su "Telekom", "Dunav osiguranje", "Lasta", NIS, PTT Srbije, "Apatinska pivara" ,"Šarp", "3D video sistem", "Da Kapo", "Euromoda", Hotel "M" i što je najvažnije RTS, jer sada je sve češće uslov da učestvujete na velikim svetskim manifestacijama da imateugovore o tv prenosima, – kaže predsednik OSS.
Ž. Baljkas
[objavljeno: 12.12.2006.]
