Izvor: Blic, 24.Maj.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša košarka je u krizi
Naša košarka je u krizi
Dušan - Duda Ivković (61) jedan je od najboljih srpskih, evropskih, pa i svetskih košarkaških trenera svih vremena. Jedan je od tvoraca velikog Partizana, u kojem je kao 36-godišnjak bio autoritet tada najboljim evropskim igračima - Kićanoviću i Dalipagiću. Kasnije, bio je selektor poslednje SFRJ reprezentacije, verovatno najtalentovanije selekcije košarkaša u istoriji Evrope. Ivković u intervjuu za 'Blic news' govori o krizi naše košarke, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << velikom Partizanu s kraja sedamdesetih, o reprezentaciji... Na nedavno održanom Fajnal foru Evrolige u Tel Avivu razgovarali smo sa aktuelnim trenerom CSKA.
- Naša košarka gubi se polako, i svi moramo da se zamislimo i da pronađemo način kako da zaustavimo to propadanje. Moja ideja bila je da se oformi grupa ljudi, jedan nezavisni stručni savet. Nije bitno kako će to telo da se zove, ko će da bude predsednik i slično, već da to bude skup ljudi koji će interese naše košarke da stave ispred klupskih. Koliko vidim i uspevam da pratim, 'klubaštvo' će uništiti i ovo malo što je ostalo od naše košarke. Ljudi uopšte ne shvataju u kolikoj je krizi naša košarka i ponašaju se krajnje neozbiljno. Kako je prošao vaš predlog?
- Pre otprilike dve godine predložio sam sastanak, u mojoj kući na Medakoviću, da se nademo u jednoj opuštenoj, domaćinskoj atmosferi, da moja žena spremi večeru, da sve to bude na nivou jednog prijateljskog druženja. Pozvao sam Boru Stankovića, Ranka Žeravicu, Vladu Divca, Sašu Đordevića, Predraga Bogosavljeva, Predraga Bojića i možda još nekog, ne mogu tačno da se setim, ali te večeri dogodi se nesrećan slučaj - umro je Rajko Žižić. To više nije bilo vreme za takve razgovore. I eto, od tada više nikada nismo bili ni blizu toga da se negde nađemo, popričamo o krizi naše košarke, porazgovaramo o oporavku, damo neke svoje predloge, snimimo probleme i odredimo neke osnovne smernice. Dakle, kriza i dalje traje, a još uvek nema ni naznaka nekog skorašnjeg skupa.
Pomenuli ste 'klubaštvo' kao jedan od razloga propadanja...
- Razumem ja klubove. Svako ko investira svoj novac, on gleda prvo svoj interes i način kako da taj uloženi novac vrati, da pri tom i zaradi, naravno. Ali, kada je košarka kao naš najuspešniji sport u pitanju, mi jednostavno moramo da pronađemo zajednički jezik. Da povratimo neki svoj kvalitet, svoju prepoznatljivu školu i, ono što je najvažnije, a oduvek je krasilo našu košarku: da se zna red! Mi smo oduvek bili poznati po vrhunskoj organizaciji i zahvaljujući tome postali smo svetska velesila. Moramo da vratimo ponos i taj naš 'fajterski' mentalitet. I pored svega, srpskocrnogorska košarka, makar na reprezentativnom planu, nije izgubila ništa od ugleda iz vremena SFRJ.
- Pa u bivšoj SFRJ, a sada tek svi vidimo koliko je to bila jaka liga, u svakom velikom klubu, bez obzira odakle je klub, plej i organizator igre mogao je bude samo Srbin. Odatle je i krenulo sve dobro i vrhunsko u našoj košarci. Pa posle i u evropskoj i svetskoj. Naši treneri svojevremeno su napravili pravu revoluciju, a skoro svi su bili plejmejkeri ili organizatori igre. To su ljudi koji su najviše unapredili igru, da ih ne nabrajam sada, svi znamo o kojim ljudima se radi. Trenere i dalje imamo, ali čitava generacija velikih igrača ili je već otišla ili polako silazi sa scene.
- Ova generacija koja je osvojila sve što se na svetu moglo osvojiti izgurala je vrhunski desetak godina i polako se povlači. Ostalo je još par igrača koji mogu da 'povuku' i kada oni odu, bogami, biće problema. Ne želim da budem pogrešno shvaćen: mi smo jako talentovana košarkaška nacija, ali poslednjih godina javljaju se problemi koji pre dvadesetak godina nisu postojali ili, i ako su postojali, klub i trener, a da ne pričam o reprezentaciji, veoma brzo su to rešavali. Recimo, poslednjih godina naše kadetske selekcije su sjajne, budemo prvaci Evrope bez problema i onda ta ista deca posle par godina nestanu! Nema ih nigde, nikada ne postanu veliki igrači. Izgube se u nekom uzrastu kada se formiraju ne samo kao igrači već i kao ljudi. Verovatno ima dosta problema u obrazovanju, vaspitanju, teškim godinama u kojima su ta deca odrastala, ali ja opet smatram da sve to, ipak, polazi od kuće. Od osnovnog roditeljskog vaspitanja. Možda grešim i možda sada više nije tako, ali sigurno da o vaspitanju i obrazovanju mladog igrača klubovi moraju da povedu mnogo više računa. Vaš trenerski početak u Partizanu bio je briljantan, osvojili ste trostruku krunu 1979.
- Startovao sam kao mlad trener. U Partizan sam stigao na poziv i preporuku Žeravice. I sigurno je da za svoj kasniji trenerski razvoj mnogo dugujem tom njegovom izboru. Uopšte, ta njegova odvažnost i hrabrost, da založi svoje ime kako bih ja, kao još nedokazan trener preuzeo Partizan, u to vreme najperspektivniju ekipu u Evropi, to je velika stvar i odlika samo velikih ljudi, što Žeravica svakako jeste! U tu sezonu ušli ste već kao prežaljeni jer je Dalipagić otišao u vojsku.
- Uspeo sam da Kićanovića postavim na poziciju organizatora igre. Što pre nije igrao nigde, samo kod mene. I ta kombinacija funkcionisala je besprekorno. Tada sam bio među prvim trenerima koji su se opredelili za visokog organizatora igre, koji igra u tandemu sa visokom 'dvojkom'. Naravno, ta visoka 'dvojka' bio je Dalipagić. I pored velikih uspeha, napustili ste Partizan.
- Otišao sam jer sam bio primoran na takav potez. Jednostavno, neki ljudi iz tadašnje uprave kluba nisu mi dozvoljavali da nastavim svoju trenersku filozofiju. To su bili ljudi koji su u košarku došli iz fudbala. Kako definišete svoju trenersku filozofiju?
- Jednostavno: što je prostija, košarka je lepša i daje bolje rezultate. Mislim da smo poslednjih godina previše ušli u odredene 'fizikalije' kod igrača i čini mi se da se to odrazilo na talenat. Evropski igrači po fizičkim predispozicijama veoma su se približili 'crnom' igracu iz NBA. Ali, s druge strane, čini mi se da je zapostavljen talenat na uštrb fizičkog izgleda. U poslednje vreme evropski treneri to počinju da shvataju i opet se okreću pre svega talentu, a posle 'fizikalijama'. Možda je najbolji primer te filozofije ona briljantna generacija jugoslovenske reprezentacije neposredno pred raspad zemlje?
- Mi smo tada imali jako dobar i organizovan rad i uvek su se pojavljivali novi i bolji igrači. Bili smo u strahovitom naletu. Ta generacija se veoma brzo probila u NBA, prvo Divac, posle Dražen, Kukoč, Rađa, Paspalj, Danilović i tako dalje. Nas su tada počeli da zovu NBA klubovi, menadžeri, i to ne samo nas iz reprezentacije, već i klubove, Partizan, Cibonu, Jugoplastiku. Kod te generacije imali smo zaista strahovito dobar tim. Nesumnjivo najbolji koji je postojao u Evropi svih vremena, a po mom mišljenju najbolji i na svetu. Velika je šteta što ta reprezentacija zbog raspada zemlje nije mogla na OI u Barseloni 1992. da igra protiv 'drim tima I'. Da se vidi kako bi navodni ostatak sveta igrao protiv tog famoznog 'drim tima'. Ubeđen sam da bismo ih dobili. Oni ne mogu da igraju u avgustu, pri tom su već tada bili revijalan tim, sa matorim Birdom i Medžikom. Mi smo među sobom dali reč da ćemo ih dobiti u finalu. Da se sve vreme pripremamo samo za tu utakmicu, jer ostale reprezentacije nismo shvatali kao ozbiljne protivnike. Desilo se što se desilo, 1991. SFRJ se raspala. Ipak, tu je već bila nova, srpska generacija, koja je posle pokazala jedan nov kvalitet: ludački entuzijazam, ponos i inat! Saša Živković
