Izvor: Blic, 01.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najdraži koš Hrvatima u Barseloni ,97
Najdraži koš Hrvatima u Barseloni ,97
Kada se udruži košarkaško majstorstvo, znanje i šmek, onda se dobije Aleksandar Đorđević. Tu sreću da ga imaju, dobili su svojevremeno Partizan i naša reprezentacija. Koš Huventudu, Hrvatima i to u poslednjim sekundama, kada se odlučuje pobednik, ili imate ili ne, on je sa tim rođen, da rešava pitanje slavljenika.
U nedelju će popularni Sale poslednji put provesti na parketu 40 minuta, u svom oproštaju od igračke >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << karijere.
- Svi putevi vode nazad u košarku, ona je meni mnogo dala i ja sam dužan da to vratim. Ne znam kako, ali očekujem da ću pronaći način. Nemam prava, niti tražim funkciju. Razmišljam svojom glavom i siguran sam da će za mene biti mesta u košarci. Spreman sam da preuzmem odgovornost, da radim u interesu košarke, a ne klubova, da pomognem da naš sport ojača kao institucija, kao pokret sa jasnom porukom - rekao je Đorđević u intervjuu Tanjugu.
On tvrdi da, iako je veliki 'partizanovac', ne planira da se vrati u taj klub, već da sa grupom prijatelja napravi jedan tim koji će širom Evrope igrati revijalne utakmice. Evropsko prvenstvo, kako je naglasio, posmatraće kao 'najveći i najvatreniji navijač SCG', sa nadom da će plavi posle dva slabija plasmana na velikim takmičenjima uspeti da osvoje medalju.
- To je jako važno, ne samo za našu košarku, već i za sport. Osvojeno odličje nam vraća šansu da ponovo krenemo nešto da radimo, daje nam elana, snage, motiva i publicitet. Ekipa će biti pod pritiskom da mora da napravi rezultat, a rivali su nam veoma jaki. Litvanija, Italija, Španija, Grčka, Turska, Francuska i Slovenija imaju odlične sastave.
Na kraju karijere, kao i mnogo puta ranije, Zorana Slavnića i Dragana Kićanovića apostrofirao je kao igračke idole, čije kvalitete je težio da dostigne.
- Oni su mi bili vodilja. U tandemu su bili naprevaziđeni i kao klinac sam maštao da budem kao oni. Uz pomoć Moke, koji mi je bio prvi trener, počeo sam da razmišljam kao plejmejker. Najbolju utakmicu u karijeri odigrao sam protiv Litvanije u finalu EP1995. u Atini, kada sam sa 41 poenom doveo plave do pobedničkog postolja. Ta pobeda je došla u pravom trenutku za zemlju, ali i za nas. To je bilo teško vreme za sve, pa i za sport. Tri godine nigde nismo igrali, a onda smo došli sa strašnom ekipom i pobedili sve protivnike. Tada je počela tradicija osvajanja medalja, velikih slavlja i fantastičnih dočeka u Beogradu. Imali smo sjajan tim, a prva petorka u kojoj su, osim mene, bili Predrag Danilović, Žarko Paspalj, Zoran Savić i Vlade Divac predstavlja i 'drim tim' moje karijere. Najdraži koš mi ona trojka protiv Hrvatske na EP u Barseloni 1997, a ne ona kojom sam Partizanu u Istanbulu 1992. doneo titulu klupskog šampiona Evrope. Taj koš mi nije drag zbog toga što sam ga dao baš Hrvatima, već zato što nas je vratio u takmičenje. Do tada nismo imali dobru igru, a nakon toga smo lako osvojili šampionski trofej.
Iako je posle tog takmičenja plavi dres nosio još samo na Svetskom prvenstvu 1998. u Atini, mnogi njegovi potezi i danas se prepričavaju.
