Izvor: Politika, 12.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NBA zatvara krug
Da li će Evropa postati svojevrsni zabran najjače košarkaške lige na svetu ili je reč o partnerskom odnosu.– Dejvid Štern i Bora Stanković kao vizionari
Starim kontinentom upravo tutnji NBA karavan sa promenljivim uspehom. Na parketu su i Barselona i CSKA nadigrali Filadelfiju i L. A. Kliperse. Na blagajnama, kao i bezbroj puta do sada, para ko pleve.
NBA je došla do mesta za zatvaranje kruga i odgovora na pitanje: da li će Evropa postati svojevrsni zabran najjače >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << košarkaške lige na svetu ili će se ostatak sveta ipak izboriti za partnerski odnos sa Amerikancima.
Kako je srušen mit
Do pre dvadesetak leta, čarolije Harlemovaca, "zakucavanja" Vilta Čembrlena, precizni projektili Pita Maravića ili "nebeske udice" Džabara, predstavljale su deo modernih narodnih predanja, nešto tajnovito i uzvišeno što se prenosilo sa oca na sina.
Tek sporadično ova ostvarenja bivala su medijski propraćena, pa su "nekim tamo košarkašima" davani mitski predznaci u njihovim ostvarenjima pod obručima.
Početak urušavanja bajke, pre 17 godina u ekskluzivnom intervjuu "Politici", najavili su Dejvid Štern, komesar NBA i danas i Borislav Stanković, tada generalni sekretar Svetske košarkaške federacije.
Kao i sada i krajem osamdesetih lebdelo je pitanje šta i kako dalje.
Štern je kod kuće pročistio proizvod: dobio je bitku protiv droge, potpisan je kolektivni ugovor i izbegnuti su štrajkovi, tv-stanice su stale uz NBA, itd. Iako neposredna opasnost zvana stagnacija nije pretila u narednih desetak godina, sposobni njujorški jevrejin, nepogrešivo je predvideo događaje u budućnosti i potrebu američkog navijača (čitaj potrošača) za novim košarkaškim licima.
Na drugoj strani Stanković je u menjanju ekonomsko–političkih odnosa, jasno uočio sav besmisao preživele podele na profesionalce i amatere.
Negde na sredini, dva interesa dvojice vizionara prirodno su pronašli dodirnu tačku.
Tako su oni, radeći na istom zadatku brisanja granica, odlučujuće doprineli da se na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama pojave NBA košarkaši i da počne njihovo nadmetanje sa ostatkom planete.
Za "Politiku" je 28. marta 1989, u to vreme 46. godišnji Štern kazao:
– Odlukom da profesionalci mogu da igraju sa amaterima mnogo bi smo dobili, košarka bi postala još popularnija i u SAD i u ostalim delovima sveta. Susretaćemo se sa sve više i više takmičenja između vrhunskih američkih i svetskih igrača i verujem, ta takmičenja će vremenom biti sve izjednačenija. Mislim da postaje sve teže praviti razliku između funkcionisanja profesionalne košarkaške lige, kakva je NBA, i takozvane amaterske košarke najvišeg nivoa.
Potpuno sinhronizovano delovao je i Borislav Stanković, rekavši za naš list:
– Razlika u kvalitetu je još uvek velika, ali češćim kontaktima u budućnosti, ne samo kroz Mekdonaldsov turnir, kroz sedam, osam godina verujem da će doći do smanjivanja te razlike. Na Olimpijadi u Rimu 1960. Amerikanci su sve redom pobeđivali sa 30, 40 koševa i činilo se da ih ostatak sveta nikad neće dostići. Poslednjih nekoliko godina smo svedoci približavanja u kvalitetu. Jedno je sigurno, za košarku i njen napredak od presudnog je značaja što će najzad na međunarodnim takmičenjima igrati i oni najbolji.
Ubrzavanje istorije
Posle istorijskog kongresa ujedinjenja u Minhenu stvari su počele nezaustavljivo da se ubrzavaju.
Marti Blejk, generalni menadžer Atlante je još 1970. prvo u desetoj rundi drafta izabrao Meksikanca Manuela Ragu (u dresu italijanskog Injisa igrao je mnogo puta protiv naših timova), a u 11. Dina Menegina. Oni nikada nisu zaigrali u NBA, a Blejk je mnogo kasnije objašnjavao "da Jastrebovi nisu imali 35.000 dolara da otkupe njihove ugovore".
U istoriju je 1985. godine kao prvi stranac u NBA, noseći dres Feniksa, ušao Bugarin Georgi Glučkov. Ali i on i Španac Fernardo Martin sledeće godine bili su u tim prapočecima totalni marginalci.
Godina od koje je počelo pravo odbrojavanje novog košarkaškog poretka i koja je, uz ujedinjenje, predstavljala i početak kraja dominacije američkih stvaraoca pod obručima, jeste 1989. Čast da budu pioniri nečega što će kasnije postati dominirajući pravac u razvoju, pripala je petorci u sastavu Vlade Divac, Žarko Paspalj, Stojko Vranković (Jugoslavija), Šarunas Marčuljionis i Aleksandar Volkov (SSSR).
Nekoliko sezona naš as Vlade Divac nalazio se u ulozi "retke zverke" i mukotrpno je krčio put pre svega sebi, ali i svim onima koji su od 1995. počeli u sve većem broju da pristižu.
Danas se među 360 članova profesionalnog karavana, raspoređenih u 30 klubova, nalazi i 22,87 odsto "robe iz uvoza" – 82 igrača iz 36 država.
Globalizacija igre pod obručima stvorila je paradoks: Amerikanci nisu osvojili zlatna odličja na poslednja tri planetarna takmičenja (Mondijali 2002. i 2006. i Olimpijada 2004.), ali se NBA učvrstila kao koncentrovano mesto najbolje planetarne košarke.
Razlog je jednostavan: količina novca koju NBA klubovi mogu da ponude svojim neposrednim proizvođačima, je nešto o čemu i najbogatiji timovi Evrope mogu samo da sanjaju.
Igra velikih brojeva
Igra velikih brojeva je nabolji pokazatelj: košarkašima 30 klubova za plate u sezoni 2005/2006 biće isplaćeno skoro dve milijarde dolara– bez bonusa tačna suma iznosi 1.842.259.550 "zelenih novčanica".
Liga je drugu godinu uzastopno oborila rekord u broju navijača po utakmici – sa 17.314 (ukupno 21.296.497) u 2004/05, stiglo se do prosečno 17.558 (21.595.804) u 2005/06.
Prisustvo utakmicama odavno je i deo porodičnog izlaska u SAD, ljudi dolaze u većem broju i zbog sve izraženijeg pratećeg spektakla (čirlidersice, maskote, nagradne igre, itd.)
Ali pošto tržišta postaju sve manja, a ajkula je sve više, moraju da se osvajaju i novi prostori.
Deceniju i kusur unazad NBA u Eropi sondira teren za neko takmičenje nalik na ono "preko bare".
Iz Amerike su stalno slati signali da bez dvorana velikog (najmanje 15.000 sedišta) kapaciteta, kao i nečega što se zove centralizovani marketing (srpski rečeno – sve pare prvo na jedan račun, pa onda sledi podela ili na ravne časti ili prema ranije utvrđenim kvotama), iole ozbiljniji razgovori nemaju smisla.
I tu stižemo ponovo na početak teksta. Konačna presuda – kako će budućnost izgledati– još uvek nije izrečena. U sadašnjem rasporedu snaga, najrealnije je očekivati neko rešenje u vidu miks nadmetanja između određenog broja NBA i evropskih klubova.
Pa ako novorođenče preživi, tj. ostvari profit, igre bez granica pod obručima mogu da počnu...
Ratko Pavlović
[objavljeno: 12.10.2006.]
.jpg)
